Израел (; ), званично Држава Израел (; ), држава је на југу Леванта у југозападној Азији. Граничи се са Либаном и Сиријом на северу, Западном обалом и Јорданом на истоку, Појасом Газе и Египтом на југозападу и Средоземним морем на западу. Има малу обалу на Црвеном мору на својој најјужнијој тачки, а део Мртвог мора лежи дуж источне границе државе. Званични главни град Израела је Јерусалим, док је Тел Авив највеће урбано подручје и привредно средиште земље.
Израел се налази у области познатој Јеврејима као Земља Израел, што је синоним за подручје Палестине, Свету земљу и Ханан. У антици је био дом хананске цивилизације, праћене краљевством Израела и Јудеје. Смештен на континенталној раскрсници, ова област је претрпела демографске промене под влашћу разних империја од Римљана до Османлија. Европски антисемитизам крајем 19. века подстакао је ционизам, који је тежио јеврејској домовини у Палестини и добио британску подршку. После Првог светског рата, Британија је окупирала ову област и успоставила Британски мандат над Палестином 1920. Повећана имиграција Јевреја уочи холокауста и британска колонијална политика довели су до сукоба између Јевреја и Арапа, Also quoted, among many, by који је ескалирао у грађански рат 1947. након што су Уједињене нације предложиле поделу земље између њих.
Декларација о проглашењу Државе Израел проглашена је 14. маја 1948. (5. ијар 5708), на основу Резолуције Генералне скупштине УН 181, усвојене 29. новембра 1947. године. Војске суседних арапских држава су следећег дана извршиле инвазију на подручје бившег мандата, започевши Први арапско-израелски рат. Каснији споразуми о примирју успоставили су контролу Израела над 77 одсто територије бившег мандата. Већина палестинских Арапа је или протерана или побегла током Накбе, а они који су остали постали су етничка мањина у новој држави. Током наредних деценија, становништво Израела се масовно повећало јер је земља примила прилив Јевреја који су емигрирали, побегли или су протерани из муслиманског света. Након Шестодневног рата 1967. Израел је окупирао Западну обалу, Појас Газе, египатско Синајско полуострво и сиријску Голанску висораван. Израел је успоставио и наставља да шири своја насеља широм нелегално окупираних територија, супротно међународном праву, и ефективно анектирао Источни Јерусалим и Голанску висораван што је углавном непризнато на међународном нивоу. После Јомкипурског рата 1973, Израел је потписао мировне споразуме са Египтом и Јорданом. Током 2020-их, нормализовао је односе са више арапских земаља. Међутим, напори да се реши израелско-палестински сукоб након привременог Споразума из Осла нису успели, а земља је учествовала у неколико ратова и сукоба са палестинским милитантним групама. Пракса Израела у окупацији палестинских територија изазвала је сталне међународне критике заједно са оптужбама организација за људска права и званичника Уједињених нација да је починио ратне злочине и злочине против човечности над палестинским народом.
Основни закони земље успостављају једнодомни парламент који се бира пропорционалним изборним системом, Кнесет, који одређује састав владе на челу са председником владе, док народ такође бира и председника. Израел је једина земља која има оживљени званични језик, хебрејски. Култура Израела обухвата елементе јеврејске културе и јеврејске дијаспоре уз утицаје арапске културе. Израел има једну од највећих економија на Блиском истоку и међу највећим БДП-ом по глави становника и животним стандардом у Азији. Једна је од технолошки најнапреднијих и најразвијенијих земаља на свету, док троши пропорционално више на истраживање и развој од било које друге и верује се да поседује нуклеарно оружје. Године 2010. придружио се Организацији за економску сарадњу и развој.
Етимологија Током посљедња три миленијума, ријеч „Израел” означавала је и Земљу Израел (, Ерец Исраел) и цијели јеврејски народ. Ово име потиче из Књиге Постања, гдје праотац Јаков, послије борбе с Богом, добија име Израиљ: „А човјек му рече: како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си” (Пост. 32:27—28). Разликује се тумачења значења ове ријечи. Према једној верзији, име потиче од глагола сара (управљати, бити јак, имати моћ дату одозго), образујући тако ријеч која значи „имати моћ над силама.” Друга могућа значења ријечи су „Кнез Божији” или „Борба/бој Божији”. Након тога, јеврејски народ, који потиче од Јакова почео је да се назива „дјецом Израела”, „народом Израела” или „Израелцима”.
Прво помињање ријечи „Израел” пронађено је на стели Мернептаха у старом Египту (крај 13. вијека п. н. е.) и односи се на народ, а не на земљу.
Савремена држава се зове „Држава Израел”. Разматрани су и други називи: Земља Израела, Сион и Јудеја). У првом недјељама независности, влада нове државе изабрала је ријеч „Израелци” (, исраелим) за грађане земље. Први пут је званично поменута у говору првог израелског министра иностраних дјела Мошеа Шарете.
Географија
Географски положај
Израел се налази у југозападној Азији, омеђен је Средоземним морем на западу, Акапским заливом Цреног мора на југу, са Либаном и Сиријом се граничи на сјеверу и сјевероистоку, са Египтом на југозападу, а на истоку међународно призната граница иде дуж тока ријеке Јордан и дуж Зелене линије из 1949. године.
мини|усправно|десно|Политичка карта Израела, палестинских територија и Голанске висоравни, као и распоред мировних снага УН из јануара 2004. године.
Израел се, због различитих фактора, уздржава од званичног дефинисања својих граница; један број израелских правника сматра да територија уопште није обавезан елемент државности.
Постоји неколико опција за одређивање територије Израела: Резолуција Генералне скупштине УН 181/11 од 29. новембра 1947, коју арапске земље нису признале, остаје једини међународно-правни документ који регулише територију јеврејске државе. Документ је предвиђао укључивање у јеврејску државу источне Галилеје, Јизрелске долине, већи дио приморске равнице, пустињу Негев; арапској држави — западна Галилеја, планине Јудеје и Самарије (изузев Јерусалима), дио приморске равнице од Ашдода до границе с Египтом. Јерусалим и Витлејем требали су да постану територије под међународном контролом. Суверена територија Израела, настала је као исход рата за независност 1949. и призната дефакто од стране већине земаља свијета, износи приближно 27.770 км2, од чега је 2,71% покривено водом. Територија на коју је израелски суверенитет касније проширен, укључујући Источни Јерусалим и Голанску висораван, износи 22.072 км2. Територија коју Израел тренутно контролише, укључујући земље под управом Палестинске народне самоуправе (ПНС) на Западној обали, окупиране током Шестодневног рата, износи 28.177 км2.
мини|лево|Граница Израела са Јорданом у долини ријеке Јордан.
Египатско-израелска граница је успостављена дуж територије Мандатне Палестине и утврђена је мировним споразумом од 26. марта 1979. године. Израелско-јорданска граница је фиксирана мировним споразумом од 26. октобра 1994. дуж граничне линије између Мандатне Палестине и Емирата Трансјордан уз неке мање разлике.
Израел нема званичну границу са Либаном и Сиријом. „Плава линија” коју су признале УН раздваја Израел и Либан. Територија Фарми Шеба је спорна. Улогу границе између Израела и Сирија има „линија прекида ватре” успостављена на крају Јомкипурског рата (1973). УН су дуж ове линије образовале тампон зону.
Геологија и рељеф мини|десно|Национални парк Ган Хашлоша (Сахне). Топографски, територија Израела се може подијелити на четири зоне: Приобална равница ширине 1—32 км са равном обалном линијом Средоземног мора, на сјеверу усложена ртом Кармел и Хаифским заливом; планине и брда Галилеје (укључујући и ланац Кармел, који се простире југоисточно од Хаифе и највише тачке Галилејских планина — врх Мерон), Јудеје и Самарије; рифт Јорданске долине, који обухвата најнижу тачку на копну (403 м испод нивоа мора); плато Негев.
Природни ресурси
мини|лево|Брда Јудеје.
Све до 2000-их вјеровало се да Израел није богат природним ресурсима. Међутим, велика открића природног гаса и нафте из шкриљаца промијенила су ову процјену.
Израелски потенцијални извори нафете (изузев нафте из шкриљаца) процјењују се на 4,2 милијарде барела. Резерве нафте из шкриљаца процијењене су на 250 милијарди барела, што је упоредиво са доказаним резервама нафте у Саудијској Арабији.
Од 2008. природни гас на мору се производи комерцијално, а његове укупне доказане резерве се процјењују на 1037 милијарде м3.
Земља има непрофитабилна лежишта бакра. Врше се ископавања фосфорита, сумпора, мангана, кречњака, мермера. У водама Мртвог мора налазе се значајне количине калијумове соли и брома.
Воде
Водни ресурси земље су ограничени. Од почетка 21. вијека у Израелу је акутна несташица воде. Према условима мировног споразума, Израел испоручује свјежу воду Јордану, што се у сушним годинама претвара у недостатак свјеже воде за земљу снабдјевача.
мини|десно|Ријека Јордан, фотографисано 2010. године.
Највећа ријека у земљи је Јордан, дуга 322 км. Јордан тече од сјевера ка југу кроз Галилејско језеро и улива се у Мртво море. Јордан је једна од четири ријеке које не пресушују током љета, заједно са Кишоном, која се код Хаифе улива у Средоземно море; ријека Александар, која се улива у Средоземно море сјеверно од Нетанје и ријека Јаркон, која се улива у Средоземно море код Тел Авива.
Галилејско језеро, дуго 21 км и широко 10 км, највеће је слатководно језеро у земљи. Површина језера је 166 км2. Мртво море, са садржајем соли од преко 330‰, једно је од најсланијих водених површина на свијету. Ниво Мртвог мора опада због коришћења тока Јордана (са 395& м испод нивоа мора 1970. на 418 м 2006.).
У Израелу у просјеку годишње падне 6 км3 падавина. Подземне воде садрже значајне нечистоће бикарбоната, што их чини тврдим. Средином прве деценије 21. вијека, расположиви ресурси слатке воде процијењени су на око 1,8 км3 годишње. Ово је збир онога што су мале ријеке, потоци и извори (1,1 км3), ријека Јаркон и њене притоке (0,215 км3), 0,32 км3 које отпада на удио израелског дијела ријеке Јордан и 0,18 км3 који се добија сакупљањем кишнице, третман отпадних вода и десалинизацијом морске воде.
Десалинизација воде
Прво постројење за десалинизацију слане воде и воде из Мртвог мора, које је снабдијевало град Еилат, изграђено је 1961. године. Постојење у Ашкелону је прво постојење за десалинизација морске воде у Израелу. Налази се јужно од Ашкелона, недалеко од нафтовода Еилат—Ашкелон. Капацитет постројења је 118 милион м2 воде годишње. Процес десалинизације је повратна осмоза. Постројење има сопствену електрану снаге 80 мегавата, која снабдијева електричном енергијом и установу, као и приватне купце.
Група компаније је 4. септембра 2001. побиједила на конкурсу за изградњу постројења за десалинизацију морске воде. Изградња је почела 2003. године, а постројење је почело с радом 4. октобра 2005. године. Почетни капацитет фабрике био је 100 милиона м3 годишње.
Друго постројење за десалинизацију морске воде пуштено је у погон 16. маја 2010. у граду Хадера.
У Израелу сада постоји 5 постројења за десалинизацију морске воде: Ашколон, Хадера, Палмахим, Сорек и Ашдод. Највеће од њих, које обезбјеђује 150 милиона м³ воде, изграђено је 2013. у близини ријеке Сорек.
До 2016. постројења за десалинизацију су обезбједила 55% израелских потреба за водом. За водоснабдјевање се користе и подземни резервоари; највећи од њих су приморско, које се пружа дуж обале Средоземног мора јужно од Цезареје, и планинско, које је подземно језеро јужно од Зихрон Јакова.
Клима мини|усправно|десно|Снијег у Јерусалиму у децембру 2006. године.