Еутаназија (; "добра смрт": εὖ, eu; "добра" – θάνατος, thanatos; "смрт")јесте пракса намерног окончања живота како би се елиминисали бол и патња.
Различите земље имају различите законе о еутаназији. Изабрани одбор за медицинску етику британског Дома лордова дефинише еутаназију као „намерну интервенцију предузету са изричитом намером окончања живота ради ублажавања несавладиве патње”. У Холандији и Белгији, еутаназија се схвата као „окончање живота од стране лекара на захтев пацијента”.Euthanasia and assisted suicide BBC. Last reviewed June 2011. Accessed 25 July 2011. Archived from the original Међутим, холандски закон не користи термин „еутаназија”, већ тај концепт укључује под ширу дефиницију „потпомогнутог самоубиства и окончања живота на захтев”.
Еутаназија се категорише на различите начине, што укључује добровољну, недобровољну и принудну еутаназију.Voluntary and involuntary euthanasia BBC Accessed 12 February 2012. Archived from the original Добровољна еутаназија је када особа жели да јој се оконча живот и легална је у све већем броју земаља. Недобровољна еутаназија се дешава када пристанак пацијента није доступан (нпр. када је особа у коми или у перзистентном вегетативном стању) и легална је у неким земљама под одређеним ограниченим условима, како у активном тако и у пасивном облику. Принудна еутаназија, која се спроводи без тражења пристанка или против воље пацијента, илегална је у свим земљама и обично се сматра убиством.
Од 2006. године, еутаназија је постала најактивнија област истраживања у биоетици. У неким земљама постоје дубоке јавне контроверзе око моралних, етичких и правних питања повезаних са еутаназијом. Пасивна еутаназија (позната као „искључивање апарата”) легална је под одређеним околностима у многим земљама. Активна еутаназија је, међутим, легална или de facto легална у само неколико земаља (на пример, Белгија, Канада и Уругвај), које је ограничавају на специфичне околности и захтевају одобрење саветника, лекара или других специјалиста. У неким земљама — попут Нигерије, Саудијске Арабије и Пакистана — подршка активној еутаназији готово да не постоји.
Дефиниција Тренутна употреба Од 2024. године, речничке дефиниције фокусирају се на еутаназију као чин убијања некога како би се спречила даља патња. Не постоји осећај да ли се особа слаже или је проактивна у тој ситуацији.
Раније расправе о кључним елементима Године 1974. еутаназија је дефинисана као „безболно изазивање брзе смрти”.. quoted in Beauchamp & Davidson (1979), p 294. A similar definition is offered by Blackburn (1994) with "the action of causing the quick and painless death of a person, or not acting to prevent it when prevention was within the agent's powers." Међутим, тврди се да овај приступ не успева да правилно дефинише еутаназију, јер оставља отвореним низ могућих радњи које би испуниле захтеве дефиниције, али се не би сматрале еутаназијом. Конкретно, овде се убрајају ситуације у којима једна особа убије другу, безболно, али без икаквог разлога осим личне користи, или случајне смрти које су брзе и безболне, али не и намерне.
Други приступ је укључио појам патње у дефиницију. Дефиниција коју нуди Оксфордски речник енглеског језика укључује патњу као неопходан услов са „безболним убијањем пацијента који пати од неизлечиве и болне болести или је у неповратној коми”. Овај приступ је укључен у дефиницију Марвина Кола и Пола Курца као „начин или чин изазивања или допуштања смрти безболно као олакшање од патње”.. quoted in Могу се навести и контрапримери: такве дефиниције могу обухватити убијање особе која пати од неизлечиве болести ради личне користи (попут тражења наследства), а коментатори као што су Том Бичам и Арнолд Дејвидсон тврдили су да би то представљало „чисто убиство” (murder simpliciter) пре него еутаназију.
Трећи елемент укључен у многе дефиниције је намера: смрт мора бити намерна, а не случајна, а намера акције мора бити „милосрдна смрт”. Мајкл Рин је тврдио да „главна ствар која разликује еутаназију од чисто намерног убиства јесте мотив актера: он мора бити добар мотив у смислу добра за убијену особу.” Слично томе, Хедер Дрејпер говори о важности мотива, тврдећи да „мотив чини кључни део аргумената за еутаназију, јер мора бити у најбољем интересу особе која умире.” Дефиниције попут оних које нуди Изабрани одбор за медицинску етику Дома лордова иду овим путем, где се еутаназија дефинише као „намерна интервенција предузета са изричитом намером окончања живота, ради ублажавања несавладиве патње.” Бичам и Дејвидсон такође истичу дефиницију Баруха Бродија да је „чин еутаназије онај у којем једна особа... (А) убија другу особу (Б) у корист друге особе, која заиста има користи од тога што је убијена”.. quoted in Beauchamp & Davidson
Дрејперова је тврдила да свака дефиниција еутаназије мора да укључи четири елемента: актера и субјекта; намеру; узрочну близину, такву да радње актера доводе до исхода; и исход. На основу тога, понудила је дефиницију која укључује те елементе, наводећи да еутаназија „мора бити дефинисана као смрт која произилази из намере једне особе да убије другу особу, користећи најнежније и најбезболније могуће средство, које је мотивисано искључиво најбољим интересима особе која умире.” Пре Дрејперове, Бичам и Дејвидсон су такође понудили дефиницију која је укључивала ове елементе. Њихова дефиниција специфично искључује фетусе како би се направила разлика између абортуса и еутаназије:
Рин је, делимично одговарајући Бичаму и Дејвидсону, понудио дефиницију из шест делова:
Рин је такође разматрао седми услов: „(7) Добро наведено у (6) јесте, или бар укључује, избегавање зла”, иако, како је Рин приметио у раду, није био убеђен да је то ограничење неопходно.
Говорећи о својој дефиницији, Рин је приметио потешкоће у оправдавању еутаназије када се суочи са појмом субјектовог „права на живот”. Као одговор, Рин је тврдио да еутаназија мора бити добровољна и да је „принудна еутаназија, као таква, велика неправда”. Други коментатори директније укључују пристанак у своје дефиниције. На пример, у расправи о еутаназији коју је 2003. године представила Етичка радна група Европског удружења за палијативну негу (EPAC), аутори су понудили: „Медикализовано убијање особе без њеног пристанка, било да је недобровољно (када особа није у могућности да дâ пристанак) или принудно (против воље особе), није еутаназија: то је убиство. Према томе, еутаназија може бити само добровољна.” Иако је Етичка радна група EPAC-а тврдила да се ни недобровољна ни принудна еутаназија не могу укључити у дефиницију еутаназије, у литератури постоје расправе о искључивању једне, али не и друге.
Историјска употреба Термин „еутаназија” имао је различита значења у зависности од употребе. Прва позната употреба термина „еутаназија” припада историчару Светонију, који је описао како је цар Октавијан Август, „умирући брзо и без патње у наручју своје жене Ливије, искусио ’еутаназију’ коју је прижељкивао.”Philippe Letellier, chapter: History and Definition of a Word, in Euthanasia: Ethical and Human Aspects By Council of Europe Реч „еутаназија” је први пут у медицинском конtextу употребио Франсис Бејкон у 17. веку да би означио лаку, безболну, срећну смрт, током које је „дужност лекара да ублажи ’физичке патње’ тела.” Бејкон је говорио о „спољашњој еутаназији” — термином „спољашња” желео је да направи разлику у односу на духовни концепт — еутаназији „која се односи на припрему душе.” edited by Brian Vickers,
Класификација Еутаназија се може класификовати у три типа, у зависности од тога да ли особа даје информисани пристанак: добровољна, недобровољна и принудна.
У медицинској и биоетичкој литератури постоји дебата о томе да ли се недобровољно (и проширено, принудно) убијање пацијената може сматрати еутаназијом, без обзира на намеру или околности пацијента. У дефиницијама које су понудили Бичам и Дејвидсон, а касније и Рин, пристанак од стране пацијента није сматран једним од њихових критеријума, иако је можда био неопходан да би се еутаназија оправдала. Међутим, други виде пристанак као суштински важан.
Добровољна еутаназија
Добровољна еутаназија се спроводи уз пристанак пацијента. Активна добровољна еутаназија је легална у Белгији, Луксембургу и Холандији. Пасивна добровољна еутаназија је легална широм САД према пресуди у случају Cruzan v. Director, Missouri Department of Health. Када пацијент сам изазове своју смрт уз помоћ лекара, често се користи термин потпомогнуто самоубиство. Потпомогнуто самоубиство је легално у Швајцарској и америчким савезним државама Калифорнији, Орегону, Вашингтону, Монтани и Вермонту.
Недобровољна еутаназија Недобровољна еутаназија се спроводи када пристанак пацијента није доступан. Примери укључују дечју еутаназију, која је илегална широм света, али декриминализована под одређеним специфичним околностима у Холандији према Гронингенском протоколу. Пасивни облици недобровољне еутаназије (тј. ускраћивање лечења) легални су у бројним земљама под одређеним условима.
Принудна еутаназија Принудна еутаназија се врши без тражења пристанка или против воље пацијента. Сматра се убиством и илегална је у свим земљама.
Пасивна и активна еутаназија Добровољни, недобровољни и принудни типови могу се даље поделити на пасивне или активне варијанте. Пасивна еутаназија подразумева ускраћивање лечења неопходног за наставак живота. Активна еутаназија подразумева употребу смртоносних супстанци или сила (попут давања смртоносне инјекције) и далеко је контроверзнија. Иако неки аутори сматрају ове термине обмањујућим и бескорисним, они се ипак често користе. У неким случајевима, као што је давање све потребнијих, али токсичних доза лекова против болова, постоји дебата да ли ту праксу треба сматрати активном или пасивном.
Историја мини|upright=1.5|Смрт Сократа, рад Жака Луја Давида (1787), приказује Сократа како се спрема да попије кукуту, након што је осуђен за кварење омладине у Атини Еутаназија се практиковала у Старој Грчкој и Риму: на пример, кукута се користила као средство за убрзавање смрти на острву Кеа, техника која се такође примењивала у Масалији (данашњи Марсељ). Еутаназију, у смислу намерног убрзавања смрти особе, подржавали су Сократ, Платон и Сенека Старији у античком свету, иако је Хипократ очигледно говорио против те праксе, пишући: „Нећу дати смртоносни лек да бих удовољио некоме, нити ћу дати савет који може изазвати његову смрт” (треба напоменути да у литератури постоји дебата о томе да ли је ово требало да обухвати еутаназију).
Рани нови век Термин еутаназија, у ранијем смислу пружања подршке некоме док умире, први пут је употребио Франсис Бејкон. У свом делу Euthanasia medica, изабрао је ову старогрчку реч и тиме направио разлику између euthanasia interior, припреме душе за смрт, и euthanasia exterior, која је имала за циљ да учини крај живота лакшим и безболнијим, у изузетним околностима скраћивањем живота. Да је античко значење лаке смрти поново дошло до изражаја у раном новом веку може се видети из дефиниције у Цедлеровом универзалном лексикону (Zedlers Universallexikon) из 18. века:
Концепт еутаназије у смислу ублажавања процеса смрти враћа се медицинском историчару Карлу Фридриху Хајнриху Марксу, који се ослањао на Бејконове филозофске идеје. Према Марксу, лекар је имао моралну дужност да олакша патњу приликом смрти кроз охрабрење, подршку и ублажавање коришћењем лекова. Овакво „ублажавање смрти” одражавало је савремени дух времена (цајтгајст), али је по први пут уведено у медицински канон одговорности од стране Маркса. Маркс је такође нагласио разлику између теолошке бриге о души болесних људи и физичке неге и медицинског лечења које пружају лекари. Vol. I, Sub-vol. 4, Heidelberg, 2000,