Свети Сава (око 1175 — Трново, 14. јануар 1235) био је српски државник, принц - краљевић, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. На рођењу је добио име Растко и био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, брат Вукана и Стефана Првовенчаног.
Као младић добио је од оца на управу део државе око 1190. године, поставши удеони кнез у области Захумља. Већ око 1192. године, одлучио је да напусти световни живот и оде на Свету гору, где се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона, добивши име Сава. Касније је са својим оцем, који се по одступању са престола 1196. године такође замонашио добивши име Симеон, подигао манастир Хиландар (1198—1199), први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења 1204. године велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.
Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1235. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.
Сава је оставио више писаних дела. Зато је био један од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик и Студенички типик, као и Законоправило.
Образујући будуће службенике православне цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве сазидан је Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.
Референце Међу историјским изворима који сведоче о животу Светог Саве, издвајају се поједини дипломатички извори (повеље и писма), а посебно место заузимају стара српска житија:
Пролошко житије Светог Саве, које је недуго након Свине смрти саставио непознати аутор. Житије Светог Саве од Доментијана, које је написао Савин ученик Доментијан Хиландарац. Житије Светог Саве од Теодосија, које је крајем 13. века или почетком 14. века написао хиландарски монах Теодосије.
Биографија
Рођење и младост мини|Путовања Светог Саве током његовог живота Према Савиним животописцима, монасима Доментијану и Теодосију, Растко је био најмлађе дете великог жупана Стефана Немање I и његове жене Ане, а рођен је око 1175. године, у време када су његови родитељи већ зашли у године. Савини животописци описују како је „прошло много времена откако је престала да рађа” његова мајка Ана и да су се због тога она и њен муж молили Богу да им подари још једно дете, па им је он вероватно постао мезимац. Већ у младости занимао се у веру и хришћанска предања о свецима и мученицима. Волео је да пости, чита Свето писмо и верске књиге и да се предаје молитви, избегавајући весеља и забаве. Када је Немања изгубио битку на Морави 1190. године, за Растка је то могло бити сведочанство „о пролазности и ништавилу свега на свету, сем љубави, наде и задовољства што их даје Христова наука”, а Расткова приврженост вери била је примећена, тако да су се родитељи побринули да њихов најмлађи син добије добро верско образовање, прикладно његовом високом статусу.
Удеони кнез мини|Хумска земља у саставу државе Стефана Немање и његових наследника
Према Савиним биографима, „када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје” (око 1190. године), чиме је Растко према тадашњим обичајима постао удеони кнез у неком делу српске државе. У то време, његов старији брат Вукан је већ управљао у областима Зете и Травуније, а сматра се да је и средњи брат Стефан (будући Првовенчани) имао своју удеону област, те је стога било уобичајено да и најмлаћи син добије део земље, како би стекао неопходна искуства у области управе.
Поводом питања о самој области која је додељена Растку, у науци постоје различита мишљења. У позном латиничком препису из 17. века несачуване повеље коју је Стефан Немања доделио Сплиту помињу се и његови синови Растко и Вукан, али док се за Вукана јасно каже да је управљао у Зети, део који се односи на Растка тумачи се различито. Према Михаилу Динићу, тај део гласи: "Az veli xupan Nemana pustaiu Splechiani dasi izlaze suobodno u moiu zemgliu i snami rastachaiu u Humschu zemgliu i snami Vlacha u Zetu", тако да се израз "rastachaiu u Humschu zemgliu" односи на Расткову управу у Хумској земљи.
Иако су поједини стручњаци претпостављали да је до Растковог постављења за удеоног кнеза у областима Хумске земље дошло након развлашћивања његовог стрица, кнез Мирослава, у склопу новијих истраживања је указано и на могућност другачијег тумачења, поготово у контексту питања о природи и опсегу Расткове управе у Хуму, што би значило да Мирослав није био развлашћен, већ је Растку на управу додељен само део Захумља.
Одлазак на Свету гору Након двогодишње управе, „када је дошао до седамнаесте године”, Растко је одлучио да напусти световни живот и част удеоног кнеза. Од монаха је дознао да иза Солуна постоји свето место које се зове „Света Гора”, где у великом броју живе монаси, који су „оставили свет, отказали се од свега телесног и материјалног и посветили се Богу, посту и молитви”. То је навело Растка да размисли о тајном бегу у Свету Гору, знајући да ће се родитељи противити његовој одлуци.
Доментијан и Теодосије описују како је пред одлазак на Свету гору Растко дошао из своје области на очев двор. Ту је приређено славље које је трајало неколико дана. На слављу се затекоше и неки монаси са Свете горе, који су дошли да траже поклон за своју заједницу од великог жупана. У разговору са једним од монаха, неким Русом, Растко се одлучио да оде на Свету гору. Родитељима је рекао да иде у лов у неку од гора, али је кренуо према Светој гори. Велики жупан је послао војводу и потеру да пронађе Растка који је нестао. Стигли су га тек на Светој Гори у манастиру Св. Пантелејмона, али он их је ту преварио и док су они спавали успео се замонашити под именом Сава.
Сава као светогорски монах мини|десно|Свети Сава и свети Симеон (икона которске школе из 1796. Чуло се по Светој Гори и изван ње да се српски принц замонашио, па је од тада постао славан, јер је хтео да постигне оно што су и стари свеци и мученици. Није хтео да немају никаквог обзира према њему и да га гледају као обичног монаха. Зато је он, „сем молитве, поста и подвизања, вршио и све манастирске послове”. Често је носио храну испосницима по пећинама, што су слали велики манастири. Његов живот на Светој Гори се доста тамо препричавао, његове незгоде и згоде. Био је тамо доста вољен и често се описивао као „побожан, уредан, вредан, дисциплинисан, окретан, бистар и довитљив младић”, због тога се често похвалом и усхићену говорило о њему. Иако је Сава молио да га не разликују од обичних калуђера, монаси и игумани ипак јесу. Зато је његов игуман стално гледао да „не претерује у својој ревности при вршењу верских обреда”, како не би упропастио здравље и да не упадне у неку невољу.
Убрзо по замонашењу Сава је посетио манастир Ватопед и замолио његовог игумана и братство да га приме а они су то прихватили. Тако је прешао из манастира Пантелејмона у Ватопед. У Ватопеду, који је основан 985. године, монах Сава провео је неколико наредних година. Игуман Ватопеда је био приморан да одбија његове захтеве и молбе, и не само то, већ и да и му „оштро забрањује поједине претеране поступке у вршењу верских дужности, како их је Сава у то доба схватао”. Сава је новац који је добио од браће и родитеља, све потрошио донирајући манастиру, тако да је обдарио манастир Ватопед, и у њему сазидао три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јовану Златоусту. Осим тога је покрио оловом велику манастирску цркву. Сава је стално својим родитељима слао писма да оставе државу и да се замонаше, што је имало утицај на Стефана Немању. На одлуку Немање I да се одрекне власти и замонаши утицала је смена на престолу у Цариграду и успон на царски престо Алексија III, који је био таст Првовенчаног. На државном сабору 25. марта 1196. године власт и титулу великог жупана дао је средњем сину Првовенчаном, а опис тога оставио је и Сава I Немањић у Студеничком типику.
Али Стефан Немања I, монах Симеон није одмах отишао у Свету Гору, већ је мало остао у Србији, у манастиру Студеници, коју је градио целог свог живота, да види како ће његов син и наследник на великожупанском престолу Стефан Немања II (потоњи првовенчани краљ) да води државу, тек након тога је отишао на Свету Гору. Дошао је 2. новембра 1197. године монах Симеон, тј. његов отац Стефан Немања I.
Али иако су давали новац и другим манастирима, највише се исплатило манастиру Ватопеду, где су њих двојица становали. Осим новца, обновили су цркву Св. Симеона у Просфору и подигли су око цркве град и купили су 50 оброка за манастир и то све за Ватопед. Осим тога „сазидали су у самом манастиру палате, засадили винограде, испросили су од цара метохије, населили на њима људе из Србије, и све то дали Ватопеду”.
У новембру 1197. године монах Симеон је неко време обилазио Свету гору. Монаси су молили Саву да оде у Цариград и да тамо код цара Алексија III, таста Симеона, сврши неке ствари за Ватопед, надајући се да ће Сава као владичин син, боље да одради боље посао него игуман. Зато је монах Сава I Српски послат у новембру или децембру 1197. године у Цариград. Тамо је тражио од цара Алексија III Анђела да за потребе Ватопеда допусти обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар, који се у то време јавља под старијим обликом имена Хеландарион. Цар је издао једну, данас изгубљену, повељу којом је одобрио обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар (Χιλανδαρίου) за Ватопед. Тако је почетком 1198. могла почети обнова Хиландара. Светогорски монаси су завидели Ватопеду, шта су им Симеон и Сава све учинили, зато се родила мисао да се подигне манастир за Србе, који долазе и који су већ ту.
Тада је дошло до преокрета, а према Доментијану неки „богобојажљиви муж” посаветовао је Саву да на Светој гори оснује српски манастир, а Сава је то прихватио и пренео замисао оцу Симеону. У првој половини 1198. одржан је састанак прота и светогорских игумана, без присуства игумана Ватопеда. Са тог састанка је послата молба, коју је цару однео монах Никон, да одобри да Хиландар постане имовина Симеона и Саве и да они од њега изграде српски манастир. Сличну молбу послали су и монаси Симеон и Сава. Зато је у јуну 1198. године цар потписао повељу којом одобрава Симеону и Сави I подизање српског манастира Хиландара. Повеља је изгледа остала у Цариграду до краја 1198. и тада је била оверена. Ипак одлука цара да изда повељу је била пренета Сави I и Симеону и они су 1198. године је почели градњу Хиландара. Сава је средином 1199. године поново посетио Цариград да би добио нову повељу за Хиландар од цара Алексија III Анђела, коју је цар потписао у јуну 1199. године, а којом је Хиландару предат и опустели манастир Зиг. Баришић мисли да је Сава тада можда преузео и цареву повељу за Хиландар из јуна 1198.