Франц Фердинанд или Фрања Фердинанд (; Грац, 18. децембар 1863 — Сарајево, 28. јун 1914) је био најстарији син Карла Лудвига и Марије Анунцијате од Напуља-Сицилије. Његов стриц је био Франц Јозеф I.
Биографија Порекло и породица Мајка Марија Анунцијата је била ћерка Фердинанда II од Сицилије. Отац, надвојвода Карл Лудвиг је био тих и религиозан човек, под снажним утицајем својих језуитских исповедника.
Фердинанд је имао млађу браћу Ота и Карла Фридриха, а био је у сродству са многим европским династијама.
Мајка им је умрла од туберкулозе када је имао седам година. Након тога, отац се по други пут оженио Маријом-Терезом од Брагансе, која је са Лудвиговом децом из првог брака поступала с пажњом и разумевањем и Фердинанд јој је био веома привржен.
Школовање Пошто су могућности да наследи трон биле веома мале, његово школовање није замишљено да га припреми за ту дужност. Отац је настојао да своје синове школује по строгој хабзбуршкој традицији. Међу професорима се посебно истицао Оно Клоп, који му је од 1876. до 1885. предавао историју и основе политике. Како се у обичним књигама слава хабзбуршке династије није превише истицала, он је деци сам припремао лекције у рукопису. Пошто је отац инсистирао и на верском образовању, међу професорима је био и помоћни бискуп Годфриод Маршал. Од 1882. године часове уставног и државног права му је давао Макс Владимир Бек, у то време државни чиновник, а у периоду 1906—1908 премијер Аустроугарске. Са њим је Фердинанд одржавао контакт наредних више од 25 година.
Школовање му је било несистематско, површно и исцрпљујуће. Према сопственом казивању часове су имали од ујутро до увече, а између два часа деца су могла да изађу, држећи се за руке, у кратку шетњу са шефом двора. Посебно слаба тачка у његовом образовању су били језици. Током живота је знао само помало француски и научио неколико речи на мађарском.
Јавни живот Према традицији хабзбуршке куће, јавни живот њених припадника је започињао одласком у војску. Године 1878. године је отишао у војску у Горњу Аустрију. Као дечак, са 14 година је произведен у чин поручника, са 18 у натпоручника, са 21 у коњичког капетана, са 24 у мајора, са 25 у потпуковника, са 26 пуковника, а са 28 у генерала.
Године 1890, као пуковник је послат у хусарски пук у Оденбургу. Знајући да Мађаре не трпи, још пре одласка, цар га је упозорио да треба да се уздржава од јавног просуђивања ситуације и да их пажљиво проучава, али Фердинанд, упркос упозорењу, наишавши на много тога што му није одговарало, није успео да контролише своју зловољу и давао је одушка својим антимађарским осећањима. Мада је пук је био већином састављен од регрута из западне Угарске, која је касније припала Аустрији, готово сви његови официри су били мађаризовани. Хусари су међусобно разговарали на мађарском, чак и у његовом присуству и на мађарском му подносили рапорте. Ову праксу је Фердинанд енергично укинуо, на шта је мађарска штампа бурно реаговала.
Лов и путовања Његова највећа страст је био лов. Мада су стриц Фрања Јосиф и брат од стрица Рудолф такође били страсни ловци, његови успеси у лову се не могу поредити ни са једним другим Хабзбурговцем. Према слободним проценама његовог лекара Ајзенмергера, укупно је устрелио више од пола милиона примерака дивљачи. Од сталне пуцњаве му је страдала бубна опна.
Такође је волео да путује. У двадесетој години је први пут посетио Италију, где је од Франца V наследио имање. Године 1885. је путовао на Блиски исток. Тада је посетио Египат, Палестину, Сирију и Турску. Затим је 1889. путовао у Немачку. Године 1891. цар га је послао у прву дипломатску мисију у Русију. Том приликом је похвалио аутократски систем у Русији, а руска штампа га испратила са надом да ће аустроугарска са Фердинандом Аустроугарска повратити свој некадашњи историјски углед.
Годину дана 1892—1893 се налазио на путу око света. Циљ путовања, како је сам изјавио нису били само радозналост, ни ловачка страст, већ и да би преко личних контаката стекао слику о према другим државама, народима, културама и обичајима. Током путовања је увидео колико је битно да аустроугарска постане поморска сила. На путовање је крузером кренуо из Трста децембра 1892. У његовој претњи је било око 400 људи, укључујући бродског свештеника и краљевског ризничара. Свуда је био лепо дочекиван. Имао је прилике да се увери колико је Европа држала контролу над Азијом. У Калкути се му се није допао колонијални систем искоришћавања локалног становништва. Највише му се допала Индија. Тамо је испаљиван ватромет у његову част. На приласку Индији је покушавао сачмаром да лови раже у води. У близини Делхија, усред џунгле су разапели 87 шатора, од којих су неки имали купатила и златне таванице. Борио се против гуштера на Цејлону. На Хималајима је научио да јодлује. У Адену су му се допале уске уличице. У Јапану му је салутирала читава артиљеријска батерија. У априлу је посетио Џакарту, где је успео да убије крокодила. Био је готово сведок једне поморске битке, када су француски бродови блокирали обалу код Банкока и присилили сијамског краља да преда контролу над Лаосом. Због колонијалне политике морао је да промени курс путовања.
У Аустралији је био сведок убиства око тридесетак досељеника, који су извршили Абориџини, али је за тај акт имао пуно разумевање. На позив земљопоседника је ишао у лов на кенгуре у Аутбеку. У сиднејској луци је организовао забаву са око 500 гостију, на којој се плесао уз Штраусов валцер „На лепом плавом Дунаву”. У јуну је посетио острво Нова Каледонија, на којем је у то време у баракама живело око 8.000 робијаша, за које је сматрао да представљају отпад друштва.
У августу је посетио Јапан. Тамо није имао прилике да иде у лов, дозвољавали су му само да храни рибице. У то време су се дешавале радикалне промене у јапанском друштву и отворене су велике фабрике. У Токију се упознао са јапанским царем Муцухитом, који се возио у рикши. У Јапану је одлучио да истетовира великог змаја на руци.
Након Јапана се упутио у Северну Америку. Видео је уништене шуме, у Ванкуверу га је згражавала сеча око 500-600 година старог дрвећа, кедра и дуглазија. Видео је протеране Индијанце и био згранут начином на који је тај народ понижаван и унесрећен.
На кратко је посетио и Дивљи запад. Разочарао се што гризлији нису бежали од његове пуцњаве, што је свуда било забрањено пушење, док су људи били без манира, каубоји су пред њим дизали ноге на сто. Разочарала га је и лоша храна у ресторанима.
Посетио је и Њујорк, у то време град са 3 милиона становника. Шетао се Петом авенијом, био на Бродвеју, попео се на Пулишеров облакодер, у то време највишу зграду света, високу 94 m. У Менхетну је посматрао како се досељеници искрцавају из бродова, многи од њих пореклом из алпских области, што га је веома узнемирило.
Са путовања је донео више од 14.000 сувенира, који се сада налазе у Етнолошком музеју у Бечу. О авантурама са путовању око света је 1896. објавио књигу „Дневник о моме путовању око света” у два тома, на готово 2.000 страна. У дневнику се налази и критику демократских политичких система. У приређивању књиге му је помогао Макс Владимир Бек.
Болест Путовање је веома нашкодило његовом здрављу, тако да је 1895. оболео од туберкулозе. Исту болест су имала и два млађа брата. Исте године отишао је на Лошињ на лечење, заједно са својим лекаром.
Иако је породица његову болест држала у тајности, вест о томе се врло брзо раширила по целој Хабзбуршкој монархији. Кружиле су гласине о томе како је осуђен на смрт, да га у дворским круговима у Бечу већ сматрају покојником и да ће цар за наследника прогласити његовог млађег брата Ота. У томе је предњачио лист мађарске владе. Након тога му је лекар предложио одлазак на лечење у Египат.
Још по самом доласку у Каиро је, захваљујући својој тешкој нарави и ароганцији, изазвао аферу, за коју је дознао и сам цар. Наиме, избегао је да се поздрави са аустроугарским амбасадором Хајдлером, који се налазио у одбору за дочек, испред хотела у коме је требало да одседне. Због лоших искустава са аустроугарским амбасадорима по свету, за које је сматрао да су неспособни за свој посао и да се њихова амбициозност једино огледа у одласцима на разне пријеме и добијање одликовања, хтео је да избегне сваки сусрет и друштво амбасадора у Каиру, уз изговор да му је потребан мир. Након тога је обишао Велику сфингу у Гизи, Аписове гробнице у Сакари и путовао луксузним паробродом по Нилу, од Луксора до Асуана. Када се почетком 1896. вратио у Каиро, ипак је, по царевом наређењу морао да прими амбасадора, мада је пријем био хладан. Афера му је на дуже време покварила расположење. Тај, као и други инциденти су имале за последицу ширење гласина о нетактичном војводи, чија се необузданост граничи са лудилом, која се посебно истицала током одласка у лов, а неки су сумњали и да болује од парализе. Међутим, прави разлог нетактичног понашања је било његово одлично познавање политичких прилика, захваљујући блиским везама са кедивом у Египту, с обзиром да се школовало у кадетској школи у Бечу. Хајдлера је кривио да ради против интереса Монархије, истичући да долази до опадања проаустријских осећања на целом Оријенту, због неразумевања за несугласице којих је у то време било између Египта и Енглеске, а да од тога највећу корист може имати једино Енглеска, која се спремала за поновну окупацију Судана. Цару је препоручио да Хајдлера премести у неку другу земљу, где ће његово понашање имати мање тешке последице.
Након што се вратио у Беч, поново је имао неприлика. Због болести су га отписали као могућег престолонаследника, посебно је имао проблема с Одељењем контроле царског двора, које се према њему понашало с непоштовањем, због чега је стално морао да се жали цару.
У наредном периоду се опорављао у Алпима и на мору.
Престолонаследник
Пошто је син Фрање Јосифа I, престолонаследник Рудолф, пронађен мртав 1889. године у ловачкој колиби у Мајерлингу, царица Елизабета убијена 10. септембра 1898, док се укрцавала на пароброд у Женеви, а Карл Лудвиг, Фердинандов отац умро од тифуса 1896, након ходочашћа у Јерусалим, чијој сахрани у Бечу, због болести није могао да присуствује, Фердинанд је као најстарији син Карла Лудвига постао наследник аустроугарског престола.
Када му се здравље 1898. знатно побољшало, као престолонаследник се званично представио на прослави 60-огодишњице владавине британске краљице Викторије у Лондону.
Женидба десно|мини|180п|Софија Хотек (око 1900) Оженио се из љубави са грофицом Софијом Хотек (Софија Хоенлое од 1909) из ниже аристократске породице. Њена породица је била чешког порекла, али германизована, па је Софијин матерњи језик био немачки. Упознали су се 1895. на једном балу у Прагу. Вероватно су одржавали везу док је он био болестан. Након опоравка су се чешће виђали на двору надвојводе Фридриха, његовог нећака у Братислави, где је Софија била дворска дама, Фридрихове жене Изабеле. Пошто је у породици било више ћерки, Изабела се надала да ће се Фердинанд оженити једном од њих. Међутим, 1898. је случајно открила везу између Фердинанда и њене дворске даме, због чега је дворска отпуштена одмах отпуштена, а врло брзо је о тој вези обавештен и цар. Цар је одмах одбацио Софију као могућу невесту. С обзиром да је према статуту Хабзубрговаца 1839. сваки члан породице за ступање у брак морао да добије дозволу од поглавара династије, ни у дворским круговима Софију такође нису сматрали његовом могућом законитом женом. 180п|мини|Породица У више наврата цар је покушао да Фердинанда одговори од женидбе, а наговарао је и друге чланове породице да разговарају са њим, па и његовог бившег учитеља веронауке, Годфрида Маршала. Међутим, разговори нису уродили плодом, а Годфрида је интервенција коштала каријере. Мада је био кандидат за бечког надбискупа, никада није номинован за ту функцију.