Društvena stigmatizacija se odnosi na ekstremno neodobravanje (ili nezadovoljstvo) lica ili grupe na socijalno karakterističnim osnovama koje su uočene i služe da bi se razlikovali od ostalih članova društva. Stigma može onda biti pričvršćena za takvu osobu, od šireg društva, koje se razlikuje od svojih kulturnih normi.
Društvena stigmatizacija može rezultirati opažanjem i osuđivanjem mentalnih poremećaja, invaliditeta, bolesti kao što su guba, nezakonitosti, seksualne orijentacije, polnog identiteta, roditeljstva, seksualnosti, uverenja, vrednosti, obrazovanja, nacionalnosti, etniciteta, snage, prestiža, bogatstva, zanimanja, klase, religije, lepote, veza, intelekta, žrtava kriminala i seksualnog nasilja. Atributi povezani sa društvenom stigmom, često veoma zavise od geopolitičkih i odgovarajućih društveno-političkih konteksta zaposlenih u društvu, u različitim delovima sveta.
Prema Ervingu Gofmanu postoje 3 oblika stigmatizacije:
Uočljive ili spoljašnje deformacije, poput ožiljaka, fizičkih manifestacija anoreksije nervoze, lepre (stigmatska lepra) ili fizičke nesposobnosti i društvenih invaliditeta, kao što je gojaznost. Devijacije ličnih osobina, uključujući napuštanje škole, rad za minimalac, samohrano roditeljstvo, bankrotstvo, nezaposlenost, zavisnost od socijalne pomoći, preljubu, mentalne poremećaje, tinejdžerske trudnoće, narkomaniju, alkoholizam, i kriminalnu prošlost, koje se stigmatizuju na ovaj način. “Tribalne stigmatizacije” su osobine (zamišljene ili stvarne) jedne etničke grupe, ili nacionalnosti, ili veroispovesti koje se razlikuju od preovlađujućeg etniciteta, nacionalnosti, ili veroispovesti.
Opis Stigma je grčka reč koja je poreklom od nekog tipa žiga ili tetovaže koje su utiskivali na kožu kriminalcima, robovima, ili izdajicama, kako bi ih identifikovali kao oštećena ili moralno zagađena lica. Ove osobe su se izbegavale ili posramljivale, posebno na javnim mestima.
Stigmatizacija se može javiti u različitim oblicima. Najčešće se bavi kulturom, gojaznošću, polom, rasom, bolestima, ili poremećajima. Mnoge stigmatizovane osobe se osećaju kao da se transformišu iz celovite osobe u ograničenu osobu. Osećaju se drugačije i potcenjeno u odnosu na druge. To može da se desi na radnom mestu, u obrazovnim ustanovama, zdravstvenoj zaštiti, u kriminalnom pravosuđu, pa čak i u njihovoj sopstvenoj porodici. Na primer, roditelji gojaznih žena, su ređe voljni da plate fakultetsko obrazovanje svojih ćerki, za razliku od roditelja žena prosečne težine.
Stigmatizacija takođe može biti opisana kao etiketa koja povezuje osobu sa nizom nepoželjnih karakteristika koje formiraju stereotip. Takođe je pričvršćena. Kada ljudi jednom identifikuju i etiketiraju tvoje razlike, drugi će pretpostaviti da su stvari jednostavno takve, i osoba će ostati stigmatizovana dok je stigmatizirajući faktor nezapažen. Značajan procenat generalizacije je potreban za formiranje grupa, što znači da stavljate nekoga u opštu grupu, bez obzira na to koliko se on uklapa u tu grupu. Međutim, osobine koje društvo bira se razlikuju u zavisnosti od mesta i vremena. Ono što se smatra van svog mesta u jednom društvu, moglo bi da bude norma u nekom drugom društvu. Kada društvo kategorizuje pojedince u određenim grupama, obeleženo lice se podvrgava gubitku statusa i diskriminaciji. Društvo će početi da formira očekivanja o tim grupama kada je obezbeđen kulturni stereotip.
Stigmatizacija može uticati na ponašanje onih koji su stigmatizovani. Oni koji su često podvrgnuti stereotipima, vremenom se počnu ponašati na način na koji stigmatizeri očekuju od njih. To ne samo da menja njihovo ponašanje, već oblikuje i njihove emocije i verovanja. Članovi stigmatizovanih društvenih grupa se često suočavaju sa predrasudama koje izazivaju depresiju (tj. Deprejudice).<ref name="Cox et al. (2012)"> Ove stigmatizacije stavljaju društveni identitet osobe u ugrožavajuće situacije, kao što je nisko samopoštovanje. Zbog ovoga su teorije identiteta postale veoma istraživane. Teorije pretnji identiteta mogu da idu ruku pod ruku sa teorijama etiketiranja.
Članovi stigmatizirajućih grupa postaju svesni da ih ne tretiraju na isti način i da će verovatno biti diskriminsani. Istraživanja su pokazala da „od 10 godina, većina dece su svesni svojih kulturnih stereotipa različitih grupa u društvu, i deca koja su članovi stigmatizovanih grupa su svesna kulturnih tipova još u mlađem uzrastu.“
Glavne teorije i doprinosi Emil Dirkem Francuski sociolog Emil Dirkem je bio prvi koji je istraživao stigmatizaciju kao društveni fenomen 1895. On je napisao: „Zamislite društvo svetih, savršenih monaha koji će poslužiti kao primer pojedinaca. Zločini ili devijacije, propisno takozvanih, da li će biti nepoznata;ali greške, koje deluju oprostivo laicima,tamo će stvoriti isti poremećaj, kao što bi običan prestup načinio u običnoj svesti. Ako onda, ovo društvo ima moć da sudi i kazni, onda će ono definisati ove akte kao kriminalne (ili devijantne) i tretiraće ih kao takve”. Erving Gofman Ervin Gofman je bio jedan od najuticajnijih sociologa 20. veka. On je definisao stigmatizacije kao: „Fenomen kojim se odbija pojedinac sa atributom koji je duboko diskreditovan njegovim/njenim društvom kao rezultat atributa.Stigmatizacija je proces kojim reakcija drugih kvari normalni identitet”.
Gerhard Falk Nemački sociolog i istoričar Gerhard Falk je napisao: "Sva društva će uvek da stigmatizuju neke uslove i neka ponašanja jer to omogućava grupne solidarnosti u razgraničenju „autsajdera“ od „insajdera“". Falk opisuje stigmatizaciju zasnovanu na dve kategorije, egzistencijalna stigmatizacija i postignuta stigmatizacija. Falk definiše egzistencijalnu stigmatizaciju kao „stigmatizaciju koja proističe iz stanja koje je meta stigmatizacije koja ga prouzrokuje ili ne prouzrokuje, ili nad kojim ima veoma malo kontrole.“ On definiše postignutu stigmatizaciju kao „stigmatizaciju koja se zaradila zbog ponašanja i/ili zato što je u velikoj meri doprinela postizanju pitanja stigmatizacije.“
Falk zaključuje da „ćemo mi i celo društvo uvek stigmatizovati neke uslove i neka ponašanja, jer to omogućava grupne solidarnosti u razgraničenju „autsajdera“ od „insajdera“. Stigmatizacija, u svojoj suštini predstavlja izazov za nečije čovečanstvo- kako za stigmatizovanu osobu, tako i za stigmatizera. Većina istraživača stigmatizacije su otkrili da proces stigmatizacije ima dugu istoriju i da je sveprisutna u raznim kulturama.
Gofmanova teorija
U Erving Gofmanovoj teoriji društvene stigmatizacije, stigmatizacija je atribut, ponašanje, ili ugled koji društvo diskredituje na poseban način: izaziva da pojedinac bude mentalno klasifikovan od strane drugih u nepoželjnom, odbijajućem stereotipu, pre nego u prihvatljivom, normalnom. Gofman, poznati sociolog, definiše stigmatizaciju kao posebnu vrstu jaza između virtuelnog društvenog identiteta i stvarnog socijalnog identiteta: "Društvo utvrđuje sredstva za kategorizaciju lica i dopunu atributa koji se osećaju da budu obični i prirodni za članove svake od ovih kategorija. [...] Kada je stranac u našem prisustvu, onda, prvi utisak pogodan da nam omogući da predvidimo njegove atribute i njegovu kategoriju, njegov „društveni identitet“ [...] Mi se oslanjamo na ova predviđanja koja imamo, pretvarajući ih u normativna očekivanja, u isuviše pravedno predstavljene zahteve. [...] To je [kada aktivno pitanje postaje da li će ovi zahtevi biti ispunjeni] verovatno kada shvatimo da smo sve vreme stvarali određene pretpostavke kao kakav pojedinac treba da bude pred nama. [Ove lažne zahteve i karakter koje prepisujemo pojedincu biće nazvani] virtuelni društveni identitet. Kategorija i atributi mogu zapravo biti dokazani kao nešto što će se nazvati kao njegov stvarni društveni identitet." (Gofman 1963:2).
„Dok je stranac pred nama prisutan, dokazi mogu nastati njegovim posedovanjem atributa koji ga razlikuje od drugih u kategoriji lica koja su mu na raspolaganju, i manje poželjne vrste – u ekstremnom slučaju, lice koje je prilično temeljno loše, ili opasno, ili slabo. On se na taj način smanjuje u našim mislima iz celovite i obične osobe u ograničenu i obezvređenu. Takav atribut je stigmatizacija, naročito kada je diskreditujući efekat veoma obiman […] To predstavlja poseban raskorak između virtuelnog i društvenog identiteta. Imajte na umu da postoje i druge vrste raskoraka […] na primer vrste koje nas dovode do prekvalifikacije pojedinca iz jedne društveno očekivane kategorije u različitu, ali jednako dobro predvidljivu kategoriju, koja nas navodi da menjamo našu procenu o pojedincu naviše.” (Gofman 1963:3) . Žigosani, normalni i mudri Gofman deli odnos pojedinaca prema stigmatizaciji u 3 kategorije: žigosani su oni koji nose žig; normalni su oni koji ne nose žig; i mudri su oni među normalnima koji su prihvaćeni od strane žigosanih kao „mudri“ prema njihovom stanju (pozajmica termina od homoseksualne zajednice).
Mudri normalni nisu samo oni koji na neki način prihvataju stigmatizaciju; oni su, naprotiv, „oni koje je posebna situacija učinila prisno posvećene tajnom životu žigosanih pojedinaca i punom razumevanjem za to, i koji prihvataju merilo prihvatanja, merilo učtivosti članstva u klanu.“ To jest, oni su prihvaćeni od strane žigosanih kao „počasni članovi“ stigmatizovane grupe. „Mudre osobe su marginalni ljudi pred kojima pojedinac sa greškom ima potrebu da ne oseća sram, i ne vrši samokontrolu, znajući da će pred njegovim neuspehom on delovati kao normalna osoba.“ Gofman navodi da mudri u određenim društvenim situacijama takođe možda nose žig sa poštovanjem ostalih normalnih: to jest, oni mogu takođe biti žigosani kao mudri. Primer je roditelj homoseksualca; drugi je belkinja koja se zabavlja sa crncem. (Ograničavanje sebe, naravno, u društvenim sredinama u kojima su žigosani homoseksualci i crnci).
Donedavno, ova tipologija je korišćena bez empirijskog ispitivanja. Nedavna studija je pokazala empirijsku podršku za postojanje sopstva, mudrih, i normalnih kao odvojenih društvenih grupa; ali, mudri se pojavljuju u dva oblika: aktivni mudri i pasivni mudri. Aktivne mudre je ohrabrio izazov stigmatizacije i edukacije stigmatizera, ali pasivne mudre nije.
Etička razmatranja Gofman naglašava da je stigmatizacijska veza između pojedinca i društvenog okruženja sa zadatim setom očekivanja; tako, svako u različitim vremenskim periodima će igrati obe uloge- stigmatizovanog i stigmatizera (ili, kako on kaže „normalnog“). Gofman navodi primer da „neki poslovi u Americi izazivaju da poslodavci bez očekivanog fakultetskog obrazovanja sakriju ovu činjenicu; drugi poslovi, međutim, mogu upravljati nekolicinom drugih vlasnika, koji imaju više obrazovanje, da ovo čuvaju kao tajnu, da ne bi bili označeni kao propaliteti i autsajderi. Slično, dečak srednje klase može da ne oseća krivicu ako bude viđen pri odlasku u biblioteku; profesionalni kriminalac, međutim, piše [o održavanju njegove posete biblioteci tajnom].“ On takođe daje primer crnaca stigmatizovanih među belcima, i belaca stigmatizovanih među crncima. Pojedinci se aktivno nose sa stigmatizacijom na načine koji se menjaju preko stigmatizovane grupe, preko pojedinaca u stigmatizovanim grupama, i unutar pojedinaca kroz vreme i situacije.
Stigmatizovani Žigosani su odbačeni, obezvređeni, prezreni, izbegavani. Oni doživljavaju diskriminaciju i predrasude u domenima zapošljavanja i stanovanja. Percepcija predrasuda i diskriminacije je takođe povezana sa negativnim fizičkim i mentalnim ishodom zdravlja. Oni koji sebe smatraju članovima stigmatizovane grupe, bilo to očigledno ovima oko njih ili ne, često doživljavaju psihički stres i mnogi ih gledaju prezrivo.
Iako stigmatizacija može uzeti danak samopoštovanju, akademskim dostignućima, i imati druge ishode, mnogi ljudi sa stigmatizovanim atributima imaju visoko samopoštovanje, rade na visokim pozicijama, srećni su i čini se da su poprilično otporni na svoja negativna iskustva.