Селачка је насељено место града Зајечара у Зајечарском округу. Према попису из 2022. било је 114 становника (према попису из 1991. било је 396 становника).

Смештено је 25 -{km}- југоисточно од града Зајечара, на обронцима Старе планине.

Претпоставља се да назив села потиче од честих промена месног положаја - "село" које се стално сели. Првобитно географско име било је Селачко Село. У атару села се налази манастир Суводол, подигнут на темељима старог манастира који спада у најстарије (вероватно из 14. века) манастире у Тимочкој Крајини.

Историја

Селачка није била активна у Другом српском устанку, али је опет много претрпела, поред патњи људи, Турци су им наметнули веће глобе и кулуке. Дошло је 10. маја 1833. године до сељачке побуне због великих намета, која се раширила у Крајини и Кључу. По читавој Тимочкој крајини наоружани народ је убијао Турке и пљачкао им куће и ханове. Запаљен је тада и Нови Хан (Краљево Село), а његовог заповедника субашу Омера, убио је Петар Арнаутин из Селачке. Устанак народа је имао велики значај, јер је турски заповедник Реис Ефендија био приморан - пристао да се Турци иселе из Тимочке крајине."Правда", Београд 1933. године

По управно-административној подели државе Србије, јуна 1901. године, образована је општина Мало-изворска, у којој је била и Селачка. Међутим, августа 1902. године по молби становника Боровца и Селачке дошло је до осамостаљивања њихових општина. До тада су та села била у саставу општине Мало-изворске са седиштем у Малом Извору. Тада је поново постала општина Селачка."Полицајски гласник", Београд 1902. године

Било је место 1898. године без пароха; припадало је манастиру Суводолу."Државни календар Краљевине Србије", Београд 1898. године

Општина Селачка је 1898. године постала члан-помагач Српског Пољопривредног друштва у Београду."Тежак", Београд 1898. године

Током лета 1913. године опљачкали су бугарски војници село Селачку, и отерали сву стоку."Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године

У међуратном времену Селачка је врло напредно место, у којем цвета друштвени живот. Године 1937. помињу се у њему друштва и удружења: Земљорадничко-набављачка задруга, Народна сеоска читаоница (са великом и пробраном књижницом), Соколска чета (једна од најјачих у срезу Тимочком), Певачко друштво и Сеоско дилетантско позориште (које приређује представе са националним репертоаром)."Правда", Београд 8. априла 1937. године

Постављен је 1920. године у Селачки учитељ Милорад Павловић, из суседног места Малог Извора. Две године касније 1922. ту ради учитељица Јелисавета Мариновић. Учитељ у месту 1936. године Војислав Милановић похађао је годину дана у Београду, Вишу педагошку школу. Исте 1936. године помињу се у Селачки учитељи супружници Петровићи, Светозар и Мирослава, који су премештени из Бозовика. Одлуком министра просвете било је 1938. године затворено Друго одељење Државне народне школе у Селачки."Просветни гласник", Београд 1938. године Исто одељење је отворено 1929. године, у њему ће радити учитељица Милена К. Драгићевић.

Демографија У насељу Селачка живи 247 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 56,3 година (54,8 код мушкараца и 57,5 код жена). У насељу има 115 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,32.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Референце

Спољашње везе

Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Зајечару Категорија:Насељена места у Зајечарском управном округу