Анархистички комунизам јесте струја унутар анархистичке теорије и праксе која се залаже за друштвено уређење засновано на комунизму, у којем је заједница организована кроз хоризонталне мреже добровољних удружења. Овај правац захтева укидање свих друштвених хијерархија и приватне својине, уз јасно разликовање у односу на личну својину, док се сва добра, услуге и средства за производњу налазе у колективном власништву. Темељи се на заједничкој својини и бесплатној расподели свих добара у складу са начелом: „Од сваког према способностима, свакоме према потребама”.
Анархистички комунизам је у овом облику први пут изложен унутар италијанске секције Међународног удружења радника. Касније је пресудан утицај на његов развој имао теоријски рад Петра Кропоткина, који је дао допринос како организационим схватањима, тако и устаничким антиорганизационим струјама. Као најистакнутији историјски примери остварења анархокомунистичких замисли у пракси издвајају се слободне територије под контролом Махновшчине током Руске револуције и подручја под управом анархиста током Шпанске револуције, међу којима је најзначајнија била револуционарна Каталонија.
Историја
Претече Савремени комунистички правац зачели су необабувисти окупљени око часописа (покренутог средином 1841), који су се надахњивали „антиполитичким и анархистичким идејама” Силвена Марешала. Темеље анархокомунизма поставио је Теодор Дезами у делу из 1843. године, написаном као критички одговор на утопијски социјализам Етјена Кабеа. У том спису Дезами се залагао за укидање новца, поделе рада и саме државе. Такође је заступао заједничко власништво над имовином и расподелу свих добара према начелу „од сваког према способностима, свакоме према потребама”. Наговештавајући каснији анархистички комунизам, Дезами је одбацивао потребу за било каквим прелазним раздобљем између капитализма и комунизма, позивајући на моменталну комунизацију друштва кроз тренутно укидање трговине.
мини|лево|Слика устанка из јунских дана 1848, који је Жозеф Дежак сматрао истинском друштвеном револуцијом пролетаријата
Након Револуције 1848. у Француској, Жозеф Дежак је изложио радикалан облик комунизма који се супротстављао како револуционарном републиканизму Огиста Бланкија, тако и мутуализму Пјера Жозефа Прудона. Дежак је оштро критиковао ауторитарни концепт „диктатуре пролетаријата”, који су од 1852. развијали Јозеф Вајдемајер и Карл Маркс, сматрајући га суштински реакционарним и контрареволуционарним. Насупрот томе, заступао је радничку аутономију и самоорганизовање, чији је аутентични израз препознао у париском устанку током јунских дана 1848. године, упереном против представничке политике и етатизма. Противећи се сваком облику потчињавања, Дежак је позивао на друштвену револуцију која би разорила државу, религију, нуклеарну породицу и приватну својину. Уместо њих, заговарао је облик анархије заснован на слободној расподели произведених добара.
Дежак је своју критику посебно усмерио против приватне трговине, какву су заступали Прудон и рикардијански социјалисти током 1820-их и 1830-их година. Тврдио је да радници имају пуно право на подмирење свих својих потреба, а не само на присвајање производа сопственог рада, упозоравајући да задржавање индивидуалног производа рада неизбежно води новој акумулацији капитала. Стога је захтевао да целокупна имовина пређе у заједничко власништво, уз остварење „неограничене слободе производње и потрошње”, чији би једини путоказ била друштвена „књига статистике”. Како би задовољење људских потреба било потпуно обезбеђено, Дежак је указивао на нужност укидања принудног рада путем радничког самоуправљања, као и на укидање класичне поделе рада кроз стапање пролетаријата и интелигенције у јединствену друштвену целину. Као путоказ ка таквом комунистичком друштву предложио је прелазни период у којем би преовладавали непосредна демократија и непосредна размена добара, све државне функције биле демократизоване, а војска и полиција распуштене.
Дежакова комунистичка концепција, изложена у његовом делу (1859), претходила је програму Париске комуне из 1871. и најавила анархокомунизам какав су касније разрадили Ерико Малатеста, Петар Кропоткин и Луиђи Галеани.
Анархистички теоретичар Петар Кропоткин сматрао је да је још Вилијам Годвин поставио прве претече анархистичког комунизма.
Формулисање у Међународном удружењу радника
мини|десно|upright=0.75|Михаил Бакуњин предводио је антиауторитарну струју унутар Међународног удружења радника. Међународно удружење радника (МУР) основано је 1864. године, у време када самосталан анархистички покрет још није постојао као организована снага. Међу ретким утицајним заговорницима анархистичких идеја тог доба био је Пјер Жозеф Прудон, чија су схватања федерализма и политичког апстенционизма надахнула многе француске осниваче МУР-а, ударивши темеље каснијем развоју анархизма. Међутим, унутар француске делегације убрзо се издвојила радикалнија група која је одбацила Прудонов мутуализам јер је сматрао породицу основном ћелијом друштва. Окупљени око синдикалног борца Ежена Варлена, ови радикали су се залагали за „неауторитарни комунизам”, у којем је комуна препозната као основна друштвена јединица, уз захтев за општим правом свих на образовање. Ступањем Михаила Бакуњина у МУР 1868. године, федералистичка струја је прихватила програм револуционарног социјализма и антистатизма, који је позивао на радничко самоуправљање и директну акцију против државног апарата и капитализма.
У то време, марксисти у Интернационали почели су своје антиауторитарне супарнике подругљиво да називају „анархистима” — што је назив који су раније користили Прудон и Дежак, а који су с временом поносно прихватили и сами антиауторитарци. Гушење Париске комуне 1871. године довело је до коначног расцепа у МУР-у око економских питања и путева ка остварењу бескласног друштва. Карл Маркс, који се залагао за то да политичке партије преузму државну власт, издејствовао је искључење анархиста из Интернационале. Анархистичко крило окупљено око Јурске федерације одговорило је формирањем сопствене Антиауторитарне интернационале (Сент-Имјеске интернационале), коју су утемељили као децентрализован и федералистички савез. Два најбројнија огранка некадашњег МУР-а, у Италији и Шпанији, у потпуности су одбацила марксизам и стала уз антиауторитарну платформу.
мини|лево|upright=0.75|Рад Џејмса Гијома поставио је темеље за прелаз са колективизма на комунизам. Као доследни заговорник колективизма, Бакуњин се противио комунизму, сматрајући га неизбежно ауторитарним. Међутим, након његове смрти 1876. године, анархисти постепено напуштају теорију колективизма и прихватају анархистички комунизам. Израз „анархистички комунизам” први пут је штампан у фебруару 1876. године у памфлету Франсоа Димартереа под насловом („Мануелним радницима, присталицама политичке акције”). Већ наредног месеца, на заседању Антиауторитарне интернационале у Лозани, анархистички комунизам отворено је подржао и Елизе Рекли. Утицајни спис Џејмса Гијома из августа 1876, под насловом („Идеје о друштвеној организацији”), понудио је план према којем би се колективно власништво над средствима за производњу искористило за постепен прелазак ка комунистичком друштву. Гијом је полазио од уверења да је неопходан предуслов комунизма стварање општег материјалног изобиља, на чијим би се темељима укинула разменска вредност робе и омогућила бесплатна расподела ресурса. Овакав програм убрзо су усвојили италијански анархисти, који су већ преиспитивали домете колективизма.
мини|десно|upright=0.75|Карло Кафијеро предводио је раскид са колективистичким анархизмом кроз први програм анархистичког комунизма. Иако је сам Гијом остао суздржан у овим споровима, италијански анархокомунисти су се у септембру 1877. отворено сукобили са шпанским колективистима у Вервјеу, на последњем одржаном конгресу Антиауторитарне интернационале. Осим економских размимоилажења, две струје су се дубоко разилазиле и по питању начина организовања. Док су колективисти у синдикатима видели главно оруђе борбе за остварење анархије, комунисти су их сматрали подложним бирократизацији, корупцији и реформизму који угушује револуционарни дух. Насупрот томе, комунисти су предност давали малим, лабаво повезаним афинитетним групама, уверени да се оне далеко верније придржавају антиауторитарних идеала.
У октобру 1880. године, конгрес Јурске федерације прихватио је расправу Карла Кафијера под насловом Анархија и комунизам, чиме је означен коначан раскид са Гијомовим колективизмом. Кафијеро је одбацио разменску вредност и колективно власништво над индустријом, упозоравајући да би такви модели произвели поновну акумулацију капитала и ново друштвено раслојавање. Уместо тога, позвао је на радикално укидање најамног рада (као остатка капиталистичког поретка) и на увођење непосредне расподеле према начелу „од сваког према способностима, свакоме према потребама”.
Организационизам наспрам инсурекционизма и ширење покрета
Током успона анархокомунизма средином 19. века унутар покрета су се развиле оштре полемике: како против бакуњинистичког колективизма, тако и поводом учешћа у ширем радничком покрету. Тако је у Кропоткиновој теорији сам побуњени народ требало да преузме улогу рационалног управљача целокупном производњом, уместо да се радничка класа организује у форми засебних привредних предузећа.
У деценији између 1880. и 1890. године, ношени „очекивањем скоре револуције” и стојећи у опозицији према званичном радничком покрету који се тада тек формирао (процес опште социјалдемократизације), анархистички комунисти су се „противили не само политичкој (парламентарној) борби већ и штрајковима који су за циљ имали тек повећање надница или побољшање радних услова, као и онима које су водили синдикати”. При томе, „иако нису одбацивали штрајкове као такве, били су против синдикалних бирократија и борбе за осмочасовно радно време. Овај антиреформистички став пратила је снажна антиорганизациона струја: њени заговорници су се опредељивали за агитацију међу незапосленима ради експропријације хране и животних намирница, за експропријаторске штрајкове и, у крајњим случајевима, за 'индивидуалну рекуперацију' или директне терористичке акције”.
Чак и када су Петар Кропоткин и други водећи мислиоци превазишли своје почетне резерве и подржали улазак у синдикате, поједини анархокомунисти су остали доследни антисиндикалисти. Међу њима су се истицали круг окупљен око листа под вођством Себастијана Фора, као и руски заговорници економског тероризма и експропријација.
У Сједињеним Америчким Државама већина анархистичких часописа и новина излазила је на јидишу, немачком или руском језику. Ипак, појава листа The Firebrand (касније Free Society) на енглеском омогућила је успешно ширење анархокомунистичких схватања међу становништвом енглеског говорног подручја у САД.
Према запажању историчара Макса Нетлауа, назив „либертаријански комунизам” први пут је званично коришћен на конгресу у Авру 1880. године, када су тамошњи анархисти искористили ову синтагму како би јасније формулисали своју доктрину. Француски анархистички новинар Себастијан Фор, потоњи оснивач и уредник четворотомне Анархистичке енциклопедије, покренуо је 1895. године недељни лист („Либертаријанац”).
Методе организовања: платформизам наспрам синтетизма
мини|лево|upright=0.65|Нестор Махно, 1921.
У Украјини је анархокомунистички устанички командант Нестор Махно предводио независну револуционарну војску у периоду између 1918. и 1921. године током бурних збивања Руског грађанског рата (1917–1923). Стојећи на челу Револуционарне устаничке армије Украјине, Махно је водио непомирљив герилски рат и против бољшевичких „црвених” и против монархистичких „белих”. Махновски покрет (Махновшчина) повремено је склапао тактичке споразуме са савезницима ради слома отворене реакције, док је истовремено на ослобођеним просторима организовао слободно друштво способно да се одупре било којој форми државне принуде, било да је реч о капиталистичкој или бољшевичкој влади.