Срби на Косову и Метохији су припадници српског народа на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија у Републици Србији. Према подацима из 2023. има их око 100.000, од којих већина живи на северу Косова и Метохије и српским енклавама. После Албанаца, Срби чине највећу етничку заједницу на територији КиМ (8%).
Током 6. и 7. века, у склопу досељавања Словена, на просторе Косова и Метохије доселили су се Срби. Средњовековне српске државе, Кнежевина Србија (7—10. век) и Српска држава Војислављевића (11. век) обухватале су делове територије Косова и Метохије, док су преостали простори у састав Великожупанске Србије (11. век — 1217) ушли за време владавине Стефана Немање, оставши потом у саставу потоњих српских држава, Краљевине Србије (1217—1346) и Српског царства (1346—1371), односно Кнежевине Србије и Српске деспотовине, све до 1455. када је целокупно подручје КиМ потпало под власт Османског царства.
Најзначајнијим догађајем из средњовековне историје Срба на просторима КиМ сматра се Косовска битка (1389), а српска народна традиција и савремена српска историографија сматрају подучје КиМ политичким, верским и културним језгром средњовековне српске државе, пошто је седиште Српске архиепсикопије крајем 13. века из Жиче пренето у Пећки манастир, који је 1346. године постао седиште Српске патријаршије. На простору Косова и Метохије Срби су подигли и обновили приближно 1.300 манастира, црква и црквишта од 12. века, у најмање 1.000 насеља.
Током периода османске власти (1455—1912) положај српског становништва на просторима Косова и Метохије постепено се погоршавао. Средином 16. века обновљена је Српска патријаршија са седиштем у Пећи, која је на подручју КиМ имала три епархије: Хвостаску, Призренску и Липљанску.
Крајем 17. века, за време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1689. продрла на подручје КиМ што је довело до одметања Срба од османске власти, а потом и до Велике сеобе Срба (1690) из тих области. Тиме је означен почетак демографског опадања српског народа на тим просторима и све интензивнијег насељавања Арбанаса широм КиМ. Укидањем Српске патријаршије (1766) нанет је додатни ударац српском народу на тим просторима.
Након стварања Кнежевине Србије почетком 19. века, временом је дошло до успостављања просветних и других веза са косовско-метохијским Србима. У исто време, простор КиМ је због тамошњег историјског наслеђа из епохе Немањића све више почео да се сматра „колевком српске цивилизације”, док је због некадашњег седишта Српске патријаршије у Пећи називан и „српским Јерусалимом”. Подручје КиМ припојено је Краљевини Србији, а делимично и Краљевини Црној Гори тек 1912. године, након Првог балканског рата који је окончан протеривањем вековне османске власти са тих простора, чиме је започео нови период у историји косовско-метохијских Срба.
Под влашћу Краљевине Србије (1912—1918) и потоње Краљевине СХС/Југославије (1918—1941) започет је процес модернизације друштвених односа на просторима КиМ. Након 1918. тамошњим Србима-староседеоцима придружили су се у склопу процеса колонизације и новодосељени Срби из других области, који су знатним делом били потомци старих српских породица, исељених са подручја КиМ током ранијих сеоба. У истом периоду, дошло је до оснивања или обнове разних српских просветних и културних установа и организација на просторима КиМ.
Након Другог светског рата (1945), створена је Аутономна Косовско-метохијска Област (АКМО) у саставу тадашње Народне Републике Србије. Уздизањем АКМО на степен аутономне покрајине (1963) наступио је период убрзаног погоршавања положаја српског народа на тим просторима. Назив „Метохија” избачен је 1968. из званичног назива покрајине, која се од тада називала „САП Косово”. У покрајинском руководству превагу је временом однела албанска сепаратистичка струја, што је након немира на Косову (1981) довело до погоршања у српско-албанским односима. Доношењем уставних амандмана из 1989. године тај процес је привремено заустављен, а новим Уставом Србије из 1990. године, покрајини је враћен изворни назив: „Косово и Метохија”.
Након рата на Косову и Метохији (1999) и мартовског погрома (2004), велики број Срба прогнан је са подручја КиМ или је пострадао од стране екстремиста, док је српска културно-историјска баштина на тим просторима била изложена систематском разарању и присвајању. Иако је 2008. дошло до једностраног проглашења независнсти Косова, највећи део косовско-метохијских Срба остао је привржен држави Србији и њеним преосталим институцијама на подручју КиМ. Више од половине српског становништва Косова и Метохије пре 1999. (226.000), укључујући 37.000 Рома, 15.000 балканских муслимана (укључујући Ашкалије, Бошњаке и Горанце), и 7.000 других неалбанских цивила протерано је у остале делове Србије и Црне Горе по завршетку рата на Косову и Метохији. Према Бриселском споразуму из 2013. предвиђено је оснивање Заједнице српских општина, самоуправног удружења општина са већинским српским становништвом.
Терминологија Уобичајени називи за српску заједницу на Косову и Метохији су „Срби Косова и Метохије” (Срби на Косову и Метохији, Срби са Косова и Метохије) или „косовско-метохијски Срби” (косметски Срби, Срби на Космету, Срби са Космета). У регионалном смислу, Срби са подручја Косова су познати и као „косовски Срби” или Срби Косовци, док су Срби са подручја Метохије познати као „метохијски Срби” или Срби Метохијци. Облик Косовари сматра се правописно неправилним.
Историја Историја косовско-метохијских Срба може се поделити на три основна периода: средњовековни, нововековни и савремени.
Средњовековни период
Током позноримског и рановизантијског периода, подручје Косова и Метохије припадало је античкој провинцији Дарданији, која је током 6. и 7. века у неколико наврата била похарана од стране Авара и Словена. Дотадашњи становници — романизовани Дарданци, махом су избегли са тог подручја или су одведени у аварско ропство. У склопу тадашњег словенског досељавања на Балканско полуострво, у областима Косова и Метохије настанили су се Срби.
Током 9. века, дошло је до постепене експанзије Прве бугарске државе према западу, услед чега су под бугарску власт потпали и оближњи градови Ниш и Скопље. На основу тога се претпоставља да је и подручје Косова са Липљаном у приближно исто време потпало под бугарску власт. Након пропасти бугарске државе (969—971) и успостављања визанстијске власти у Скопљу и Расу за време владавине цара Јована I Цимискија (969—976), целокупно подручје Косова са Липљаном и Метохије са Призреном потпало је под власт Цариграда, а у покореним српским областима установљен је византијски Катепанат Рас.
мини|Стара тврђава Звечан
Византијска власт је из тих области била потиснута у време ширења Самуиловог царства (976—1018), али је затим обновљена, око 1018. Потом је 1019. установљена византијска Охридска архиепископија, под чију су надлежност потпале и епископије на подручју Косова и Метохије — Липљанска и Призренска.
Иако су током већег дела 11. и 12. века били под византијском влашћу, косовски и метохијски Срби су у неколико наврата били захваћени ширим устанцима и борбама између српских држава и Византије. За време великог словенског устанка против византијске власти (1072), у рат за ослобођење укључила се и суседна српска држава Војислављевића, а том приликом је управо у Призрену обављено и проглашење дукљанског кнежевића Бодина за цара. Иако је византијска власт недуго потом обновљена, српски велики жупан Вукан је крајем 11. века држао Звечан, а извршио је и продор преко Косова и Метохије према Скопљу, заузевши том приликом и Липљан.
На самом почетку владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), оснивача династије Немањића, овом подручју се одиграла битка код Пантина у којој је Немања однео победу над супарницима, учврстивши се на великожупанском престолу. Након смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180), Немања је запосео целу територију данашњег Косова и Метохије, али део тих области је након склапања мира са Византијом (1190) морао да врати под царску власт.
Немањин син и наследник Стефан Првовенчани (1196—1202, 1203—1227) успео је да доврши ослобођење целокупног косовско-метохијског подручја, са Липљаном и Призреном, потиснувши са тих простора не само византијске већ и бугарске претензије. пошто је под својом влашћу ујединио готово све српске земље (осим Босне), Стефан се прогласио за краља, добивши 1217. и признање краљевске титуле. У исто време, Стефанов брат — архимандрит Сава, успео је 1219. да издејствује установљење аутокефалне Српске архиепископије, са седиштем у манастиру Жича. У њен састав су ушле и обе епископије на косовско-метохијском подручју, Липљанска (Косово) и Призренска (Метохија), док је у северном делу Метохије, у области званој Хвосно, установљен Пећки метох, где ће касније током 13. века бити премештено и седиште Српске архиепископије.
У периоду од 13. до 15. века, подручје Косова и Метохије било је централна област српске државе Немањића и њихових наследника. Током 14. века, у Приштини се налазио владарски двор, док је Призрен био једна од владарских престоница. Српски краљ и цар Стефан Душан засновао је манастир Светих Архангела код Призрена (1342—1352). У том периоду и неколико других манастира на просторима Косова и Метохија обдарено је значајним поседима. Стефан Душан је 1342. примио византијског цара-претендента Јована VI Кантакузина у Приштини. Када је Краљевина Србија прерасла у Српско царство, Српска архиепископија са седиштем у Пећи је 1346. уздигнута на степен Патријаршије.
Након смрти цара Душана крајем 1355, започео је период опадања Српског царства за време владавине цара Стефана Уроша (1355—1371). Делови Косова и Метохије временом су потпали под непосредну власт Урошевог савладара, српског краља Вукашина Мрњавчевића (1365—1371), док је други део потпао под власт великашке породице Војиновића. Војска Мрњавчевића је 1369. управо на Косову поразила војску Војиновића и њихових савезника.
Након погибије Мрњавчевића у Маричкој бици 26. септембра 1371. и смрти цара Уроша крајем исте године, српску краљевску круну је примио Вукашинов син Марко, који није успео да сачува власт над деловима Косова и Метохије, пошто је зетски господар Ђурађ I Балшић већ током 1372. заузео Призрен и Пећ. Источни део косовског Поморавља постао је посед кнеза Лазара, док се у централним областима косова учврстила породица Бранковића.
мини|Косовска битка (1389). Рад Адама Стефановића
Османско царство је извршило инвазију на област под влашћу кнеза Лазара 28. јуна 1389, у Косовској бици код Приштине, на Газиместану. Српску војску је предводио кнез Лазар који је био на чеку војске од 12.000—30.000 људи против османске војске од 27.000—40.000 људи. Лазар је погинуо у борби, а живот је изгубио и султан Мурат -{I}-, за кога се верује да га је убио српски витез Милош Обилић. Исход битке се сматра нерешеним, а нови султан Бајазит -{I}- морао је да се повуче да би учврстио своју моћ. Вук Бранковић се истакао као локални господар данашњег Косова и Метохије, иако је повремено био османски вазал, између 1392. и 1395.
Још једна Косовска битка догодила се 1448, између угарских трупа које је подржавао Ђурађ Кастриот Скендербег на једној страни и османских трупа које је подржавала династија Бранковића. Скендербегове трупе на путу да помогну Јовану Хуњадију зауставиле су трупе Бранковића, који је био османски вазал. Мађарски регент Јанош Хуњади изгубио је битку после дводневне борбе, али је у суштини зауставио напредовање Османлија ка северу. Године 1455. јужни крајеви Српске деспотовине поново су нападнути, а област Косова и Метохије је коначно освојила Османско царство и укључила га у османски административни систем. У Приштини и Вучитрну, центрима земље Бранковића, 1455. су изграђени нови замкови.
Нововековни период мини|десно|200п|Ктиторски портрет српског патријарха Макарија у манастиру Будисавци код Пећи