Кнежевина Србија (; позната и као Књажевина Србија, Књажество Сербија или Књажевство Српско) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.
Оно што су Срби стекли оружјем је уређивано дипломатским актима о положају кнежевине: 1) осмим чланком Букурештанског мира из 1812, 2) петим чланком Акерманске конвенције из 1826, 3) шестим чланком Једренског уговора из 1829, 3) Хатишерифима султана издатим 1829, 1830, 1833, 1838. и 1853. и 5) 17, 18, 28, и 29. чланком Париског уговора из 1856.Србски народ и источно питање , Владимир Јовановић, штампано 1863.
У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије 1842. и 1858. године, чији су родоначелници били кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије и Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нова знања.
Кнежевина је формално део Турске царевине до 1878. када се после Српско-турских ратова из 1876—1878. формално добија независност и територијално проширење.
Историја Српска револуција
Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.
Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османске империје, формирано је независна кнежевина, која је била међународна призната 1878. године.
Прва владавина кнеза Милоша Обреновића (1815−1839)
Унутрашња политика кнеза Милоша Обреновића мини|лево|Састанак у Такову. Уље на платну, Паје Јовановића из 1898. Након завршетка Другог српског устанка на територији Београдског пашалука је поново успостављена стара управа. Турску власт чинили су везир (обично паша са три туга), са бројном свитом и потчињеним особљем. Београдским пашалуком управљали су везири: Марашли Али-паша (1815–1821), Абдурахман-паша (1821−1826), Хусеин-паша Гаванозоглу (1827–1833). Представници турске власти у нахијама били су муселими, уз њих и кадије. Постављао их је везир, и они су, уз око 900 спахија, били носиоци турске власти у Србији Београдског пашалука. Срби су Порти давали харач, чибук и главницу, везиру 3 урана разне врсте пореза, од којих је десетак био најважнији. Србија је издељена на око 900 спахилука (тимара и зијамета). Посебан порез прикупљан је ради издржавања сопствене администрације, док је за потребе локалних старешина, кнеза и државе, српске и турске, народ често кулучио.
Кнез Милош и Народна канцеларија су се сусретали са бројним тешкоћама у решавању унутрашњих проблема. Народна канцеларија је отпочела са радом одмах након споразума Милоша и Марашлије а састојала се од 12 представника нахија Београдског пашалука и требало је да представља врховни орган српске полуаутономије. Међутим, она је убрзо изгубила на ауторитету због унутрашњег сукоба између својих чланова. Почела је да јача струја која се залагала за концепцију по којој би се Србија поделила између четворице истакнутих Срба – кнеза Милоша, Петра Молера, Павла Цукића и проте Матеје Ненадовића. Тиме би се избегла могућност да Србијом влада једна личност. Кнез Милош је ову идеју прећутно прихватио, али је већ 1816. године дошао у сукоб са Петром Молером. Турци су то искористили како би с умешали у унутрашње односе Срба. Молер је, заслугом кнеза Милоша, убрзо оптужен за проневеру приликом сакупљања пореза. Марашлија је прихватио, наводно, жељу већине српских посланика и наредио да се Молер задави на Калемегданској тврђави. Убрзо потом кнез Милош је под своју контролу ставио Народну канцеларију. Ипак, Милошева власт је још увек била у опасности, највише због емиграције коју је предводио Карађорђе, а потом и првих већих буна.
Већ 1817. године кнез Сима Марковић је организовао буну која је захватила северозападни део пашалука, а буну је подржао и чувени устаник Павле Цукић, Захваљујући подршци Турака, Милош је побуну брзо угушио. Марашлија је погубио Симу Марковића, а Милош Павла Цукића. Као последица буне Симе Марковића, Милош је увео неколико новина, да би још више учврстио своју власт. Сменио је дотадашње кнезове кнежина, и на њихово место поставио своје људе. Поред тога одузео је Народној канцеларији све њене надлежности и присвојио их себи. У Србију се 1817. године вратио и Карађорђе, који је убрзо након пропасти Првог српског устанка приступио грчкој организацији Хетерији, која се залагала за општебалкански устанак против турске власти у којем би заједнички учествовали Срби, Бугари и Грци. Пошто је пропала иницијатива хетериста да за свој план придобију кнеза Милоша, они су у Србију послали Карађорђа, који је требало да подигне устанак. Стога је Карађорђе тајно прешао у смедеревску нахију и ступио у контакт са Милошем тражећи разговор око предстојећих акција. Ту Карађорђеву иницијативу Милош је одбио, и убрзо потом наредио да се Карађорђе убије. Карађорђева смрт је снажно одјекнула у Београдском пашалуку и ван њега. Милош се правдао од бројних оптужби, сматрајући да је државни интерес и тешко стечен мир са Турцима изнад света. Због тога је Митровска скупштина 1817. године прогласила Милоша за наследног кнеза Србије. Убрзо је припремљена и нова српска депутација за Цариград, која је 1820. изнела најважније захтеве Порти, али они нису прихваћени. Већ наредне године долази до нове буне против кнеза Милоша. Предводили су је кнезови Стеван Добрњац и Марко Тодоровић Абдула, а проширила се на ћупријску и пожаревачку нахију, И ова буна је брзо угушена, Абдула је убијен, а Добрњац је побегао у Лесковац. Свакако најмасовнија буна против Милошеве владавине, била је буна Милоја Поповића Ђака (Ђакова буна) из 1825. године. Буна се проширила делимично на смедеревску, београдску и пожаревачку нахију. У побуни је учествовао и велики број сељака. Устаници су освојили Пожаревац где су спалили конак Милошевог брата Јована. Устаници су потом у Тополи изнели свој програм реформи у којем су захтевали промену друштвеног и економског положаја народа, укидање непосредних пореза, смањење новчаних пореза и кулука. Милош је успео обећањима да поколеба вође устаника, након чега се сурово обрачунао са осталим устаницима, нарочито са сељацима. Након Ђакове буне Милош је извршио благе промене, како би смањио незадовољство становништва према његовом режиму. Наредио је органима власти да испитају узроке ове масовне побуне. Сменио је неке локалне старешине, смањио порез, укинуо батине, избегавао је тајна убиства, пажљиво је разматрао жалбе становништва. Ове реформе су биле умерене и нису могле значајно да задовоље и смире српско становништво. Тако је годину дана након Ђакове избила Чарапићева буна. Њу је предводио Ђорђе Чарапић, синовац војводе Васе Чарапића из Првог српског устанка. Циљ његове буне је рушење режима кнеза Милоша и повратак из емиграције вођа из Првог српског устанка. У буни је учествовао велики број занатлија и трговаца из Београда, као и сељаци из околине Београда. Буна је рано откривена, тако да није ни стигла да се развије. Вође побуне су се склониле на Авалу где су заробљени и погубљени, а кнез Милош је успео да сачува своју власт.
Кнез Милош је посветио велику пажњу унутрашњем уређењу државе. Од 1821. године оснивају се магистрати (судови) уз нахијске кнезове, који су седели уз муселиме, а најзначајнији су били Београдски и Крагујевачки суд. Функционисање двојне српско-турске власти најбоље се огледало управо у суђењу, које је било највећи проблем носиоцима обеју власти. Обичајно право било је основ по коме се судило, али је донето и неколико судских прописа, којим је регулисан судски поступак и делимично утврђена надлежност суда. Кнез је, оснивајући магистрате, издавао Наставленија, која су 1828. године обједињена у Пословник. Прецизно су утврђени парнични поступак, висина судских такса, ближе је прописан судски поступак при тежим случајевима, суду је назначено радно време, одређене су дужности судског писара. Од 1828. године радила је и Законодателна комисија, која је преводила француске законе, с циљем да их допуни народним обичајима и преточи у Соде Мпосћ, али у томе није успела.
За време прве владавине кнеза Милоша одржаване су и народне скупштине. Постојале су две врсте Скупштина: обичне, мале или редовне и главне, велике или свеопште. Прве су се састајале два пута годишње, о Ђурђевдану и Митровдану до 1830. године. На њима се најчешће договарало о сакупљању пореза, а понекад расправљало и о политичким питањима од великог значаја. Од добијања Хатишерифа 1830. године оне се више нису одржавале у поменута два празнична дана, већ према потребама земље, једном годишње или ниједном. Главна скупштина састајала се у изузетним приликама ради прихватања или доношења значајних одлука (наследство кнежевског звања, хатишерифи, организација врховне власти, устав). Скупштине су се састојале од народних старешина, кнезова и угледнијих људи (трговаца), радиле су на отвореном простору и биле су под потпуном кнежевом контролом.
Од 1825. кнез Милош је почео да уводи и војску, под именом уписни пандури, а две године касније их је окупљао под именом солдати. Потом је организовао своју гарду, да би од Хатишерифа из 1830. године имао право да држи потребан број војника.
Први Хатишериф Захваљујући чињеници да су у време Првог устанка ратовали као руски савезници против Османског царства, Срби су укључени у текст Букурешког мира (28. мај 1812). То је био први међународно-правни акт којим су Срби укључени у међународне односе. Крупан корак напред у изградњи српске аутономије дали су Акерманска конвенција и Одвојени акт (7. октобар 1826). Петим чланом конвенције, у коме се позива на осми члан Букурешког мира, Порта се обавезала да у року од 18 месеци реши српско питање сходно одредбама изнетим у Одвојеном акту и у договору са српском депутацијом у Цариграду. У Одвојеном акту изнете су жеље српског народа, које су раније представљене Порти, највећим делом 1820. године: слобода вере, избор старешина, независна унутрашња управа, повратак одузетих нахија, скуп свих дажбина у једну, слобода трговине, подизање школа, болница и штампарија, те забрана муслиманима да се настањују у Србији, ако не припадају војним јединицама, Наглашено је да Порта руском двору мора саопштити издати ферман.
Једренским миром (14. септембар 1829), којим је завршен руско-турски рат (1828–1829), Русија је показала осетну премоћ над Османским царством. По шестом члану овог уговора, Порта се обавезивала да у року од месец дана, „са највећом тачношћу" испуни одредбе Одвојеног акта и пете тачке Акерманске конвенције. Уз то се обавезала да Србији врати шест отргнутих нахија, а издати хатишериф била је дужна да службено представи руском двору. Србија се тако, дошавши под покровитељство Русије у тренуцима када се њен утицај на Порти приближавао врхунцу, нашла на најбољем путу да оствари аутономију.