Селин Мари Клодет Дион (; Шарлмањ, 30. марта 1968) је франко-канадска поп певачица, повремено и аутор песама, носилац престижних Греми и Жино награда. Своју каријеру је почела раних 1980-их певајући на француском језику, a на међународну музичку сцену се пробила наредне деценије.
Дион је рођена у великој, сиромашној породици у Шарлемању у Квебеку (Канада). У девојачким годинама, досегла је успех у франкофоном делу Канаде након што је њен менаџер и будући супруг, Рене Анжелил, ставио своју кућу под хипотеку како би финансирао њену прву плочу. Касније је постала позната у деловима Европе и Азије након победа на Јамахином светском фестивалу забавних песама 1982. и на Песми Евровизије 1988. 1990. године, Дион се пробила на англофоно музичко тржиште издајући албум -{Unison}- у издању Епик рекордса. Током 1990-их постигла је светску славу и успех са неколико енглеских и француских албума, од којих су најуспешнији били -{Falling into You}- (1996) и -{Let's Talk About Love}- (1998), водећа нумера филма "Титаник" из 1998. Привремени раскид од индустрије објавила је 1999. године како би се посветила свом супругу, којем је нађен рак ждрела.
Након трогодишње паузе, Дион се вратила на музичку сцену издајући подесно назван албум -{A New Day Has Come}- ("Нови дан је дошао"). До 2004. године продала је више од 175 милиона носилаца звука, и додељена јој је Шопар Дајамонд награда програма „Светске музичке награде“ као најбоље продаваној певачици на свету. Дион наступа сваке ноћи у свом програму A New Day... у Цезар палати у Лас Вегасу, под уговором који траје до 2007. У њеној музици се чују утицаји разних жанрова, од поп и рока до госпела и класичне музике. Истичу се њени технички вешти и јаки вокали.
Детињство и рана каријера (1968—1989) Најмлађа од четрнаесторо деце Адемара Диона и Терезе Тангај, Селин Дион је одрасла као римокатолкиња у сиромашном „али срећном дому“ у Шарлмању, градићу око педесет километара удаљеном од Монтреала. Дион је одрасла певајући са својом браћом и сестрама у малом клавирском бару -{"Le Vieux Baril"}- којим су управљали њихови родитељи, и одувек је желела да постане певачица: у интервјуу часопису Народ је рекла „Недостајали су ми моја породица и мој дом, али није ми жао што сам изгубила рану младост. Имала сам један сан: желела сам да будем певачица."
Са дванаест година, Дион је у сарадњи са својом мајком и братом Жаком компоновала своју прву песму -{Ce N'Était Qu'un Rêve}- ("Био је то само сан"). Њен брат Мишел је послао снимак музичком менаџеру Ренеу Анжелилу, чије је име пронашао на полеђини албума Жинет Рено. Анжелила је глас Дион довео до суза и одлучио је да је учини звездом. Заложио је своју кућу под хипотеку како би финансирао њену прву плочу, -{"La Voix du Bon Dieu"}- (игра речи која значи „Глас Господа/Пут ка Господу") из 1981. Постала је локална плоча број један и учинила Дион преко ноћи звездом у Квебеку. Популарност Селин Дион се почела ширити и до других крајева света њеним учешћем у Јамахином светском фестивалу забавних песама 1982. у Токију, када је освојила награду музичара за најбољег извођача као и златну медаљу за најбољу песму изводећи -{J'Ai d'Amour Pour Toi}- ("Имам тако пуно љубави за тебе"). До 1983. године, осим што је постала први канадски извођач са златном плочом у Француској са синглом -{"D'Amour Ou d'Amité}- ("Из љубави или из пријатељства"), Дион је освојила и неколико награда „Феликс“, укључујући и „најбољи женски извођач“ и „откриће године“.
Кад је имала осамнаест година, Дион је гледала Мајкла Џексона на телевизији и рекла је Анжелилу да би желела да буде звезда попут Џексона. Иако је Анжелил био сигуран у њен таленат, он је разумео да би њен имиџ морао бити промењен како би се могла пласирати широм света. Дион се повукла из средишта пажње на неколико месеци, током којих је физички преобличена.
Нов успех у Европи, Азији и Аустралији је дошао када је Селин Дион представљала Швајцарску на Песми Евровизије 1988. у Даблину са песмом -{Ne Partez Pas Sans Moi}- ("Не иди без мене") и победила након драматичног гласања освојивши 137 поена. Међутим, на њен успех у САД се још чекало, делом због статуса франкофоног извођача. Дион је коначно 1989. послата у Берлиц школу како би унапредила свој енглески језик и вештину давања интервјуа. Тиме је почела њена англофона каријера.
Музичка и издавачка каријера 1990—1992: Пробој у каријери Годину након школе енглеског језика Дион је учинила покушај пробоја на англофоно тржиште албумом -{Unison}- из 1990. Овај пројекат је укључивао помоћ многих већ признатих музичара, укључујући и канадског продуцента Дејвида Фостера и Вита Лупрана. Албум је у највећој мери показивао утицај меког рока 1980-их који је био погодан за формат „радија данашњице“ за одрасле. -{Unison}- се допао критичарима: Џим Фабер из "Недељне забаве“ је писао како су вокали Дион „укусно ненакићени“, и како она никада није покушавала да „досегне стилове који су ван њеног поља“. Стивен Ерлвајн из "Водича свој музици“ га је прогласио „коректним, софистицираним америчким првенцем“. Међу сингловима са албума су и -{(If There Was) Any Other Way}-, -{The Last to Know}-, -{Unison}- и -{Where Does My Heart Beat Now}-, баладу средњег темпа у стилу меканог рока у којој се појављивала и електрична гитара. Потоњи је био њен први сингл који се појавио на америчкој лествици "Билбордових врућих 100", досежући број четири и број два на АЦ лествици. Албум је успоставио Дион као извођача у успону у Сједињеним државама и широм континенталне Европе и Азије. 1991, Дион је такође била солиста и „Гласовима којима је стало“, оди америчким војницима који су се борили у Операцији Пешчана олуја у Ираку; сингл је досегао првих 10 у САД.
Док је Дион низала све веће успехе у САД, њени француски обожаваоци су је почели критиковати како их занемарује. Након што је проглашена за „Анлгофоног извођача године“ на додели Феликс награда, покушала је да обнови везу са својим француским обожаваоцима отворено одбијајући да прими награду. Изјавила је да је она – и да ће увек бити – франкофона, а не англофона уметница.
Прави међународни пробој Селин Дион је дошао када је са Пибоом Брајсоном снимила насловну нумеру за Дизнијев цртани филм Лепотица и звер (1991). Песма је чист пример музичког стила који ће Дион користити у будућности: обухватне баладе класичне традиције праћене меканим инструменталима. Изузетно добро примљена међу критичарима и на тржишту, песма је постала њен други хит у првих десет на америчким лествицама, и освојила награду Америчке филмске академије за најбољу песму и награду „Греми“ за најбоље поп извођење двојца или састава са вокалом. Лепотица и звер је била укључена на албуму Дион из 1992. који је носио њено име и, који је, као и првенац, имао снажне утицаје рок музике мешане са елементима соул музике и класичне музике. Захваљујући успеху предводећег сингла и сарадњи са Фостером и Дајаном Ворен, албум је примљен исто тако добро као и -{Unison}-. Међу осталим сингловима који су постигли умерен успех су били и -{If You Asked Me To}- (обрада песме Пати Лабел из филма -{Licence to Kill}- из 1989) који је досегао до четвртог места на „Билбордовим врућих 100", затим песма -{Love Can Move Mountains}- са примесама госпела, и -{Nothing Broken but My Heart}-. Као и ранија издања Дион, албум је имао снажно наглашену тему љубави.
До 1992. године, албуми -{Unison}- и -{Céline Dion}- и појављивања у медијима су уздигли Дион на престо над-звезде у Северној Америци. Постигла је један од својих главних циљева: прокрчила је свој пут на англофоно тржиште и освојила славу. Осим све већих успеха, дошло је и до промена у њеном личном животу, тако што је Анжелил од менаџера све више постајао љубавником. Међутим, веза је чувана у тајности јер су се обоје бојали да би јавност сматрала разлику од чак двадесетшест година између њих двоје неприкладном.
1993—1995: Достигнута популарност 1993. године, Дион је изашла у јавност са својим осећањима за Анжелила називајући га „бојом [моје] љубави“ у одељку за посвете на свом трећем албуму на енглеском језику -{The Colour of My Love}-. Јавност није критиковала везу како се Дион прибојавала већ су потпуно прихватили пар. Коначно, Анжелил и Дион су се венчали на екстравагантној свадбеној свечаности децембра 1994.
Како је био посвећен њеном менаџеру, мотив албума је био усмерен на љубав и романтику. Албум је изродио Селинин први амерички број један -{The Power of Love}- (обраду хита Џенифер Раш из 1985). Међутим, следећи синглови попут -{When I Fall in Love}- (двојац са Клајвом Грифином), -{Misled}- и -{Think Twice}- нису успели да се пробију до првих двадесет. Албум је био успешнији у Европи, и посебно у Уједињеном Краљевству, где су се и албум и -{Think Twice}- истовремено шепурили на врху одговарајућих британских лествица пет узастопних недеља. -{Think Twice}-, који је на првом месту остао седам недеља, је постао четврти по реду сингл женског извођача у историји који је продат у преко милион примерака у УК.
Дион се држала и својих француских корена, и наставила да издаје бројна издања на француском језику између сваког енглеских издања: -{Dion Chante Plamondon}- (1991), -{À l'Olympia}- (1994), албум снимљен уживо током једног од њених концерата у париском позоришту Олимпија, и -{D'eux}- (1995.–познати и као -{The French Album}- у Сједињеним државама), који је постао најбоље продавани француски албум свих времена. Успех ових албума на светском тржишту је наравно био ограничен чињеницом да су били на француском језику. Међутим, њени франкофони обожаватељи су са задовољством прихватали свако од издања и она су генерално била више цењена од њених англофоних дела.
Средина 1990-их је била прелазни период за музички стил Селин Дион, током којег се она лагано померала од јаких утицаја рока ка стилу више обојеном попом и музиком душе (мада је електрична гитара остала средишњи део њене музике). Њене песме су почињале осетљивијим мелодијама које су користиле мекше инструменталне подршке, и надограђивале се до снажних високих тачака, кроз које су могли бити приказани њени вокали. Овај нови звук је наишао на помешане оцене критике, тако да ју је рецимо Арион Бергер из „Недељне забаве“ оптужио да се радије окреће вокалним жонглирањима но динамици, и да се усмерила правцем неинспиришућих „балада којима ће бити задовољене масе“. У исходу ове промене, почели су је често поредити за певачицама попут Витни Хјустон и Мараје Кери. Било је и знакова да су њена дела постајала све више укалупљена: са критичке тачке гледишта, -{The Colour of My Love}- није био сагласан са ранијим издањима. Међутим, док је критичка хвала опадала, издања Селин Дион су низала све веће успехе на међународним лествицама. и она 1996. године осваја Светску музичку награду за најбоље продавану канадску певачицу године–титулу коју је раније већ освојила два пута. До средине 1990-их, Дион је чврсто држала позицију једног од најбоље продаваних извођача на свету, међу певачицама као што су Кери и Хјустон.
1996—1999: Светски тржишни успех Албум -{Falling into You}- из 1996. је приказао Дион на врхунцу популарности и даљи развој њеног музичког изражаја. Како би привукао ширу публику, албум је комбиновао многе елементе: опсежне, детаљне оркестарске додатке и афричко певање и инструменте попут виолине, шпанске гитаре, тромбона, карвакиња и саксофона који су творили нови звук. Синглови су обухватали разнолике музичке смерове: у насловној нумери и -{River Deep, Mountain High}- (обраду Тине Тарнер) су истакнуто коришћене удараљке, -{It's All Coming Back to Me Now}- (обрада песме Џима Стајнмана) и обрада песме -{All by Myself}- Ерика Кармена су задржали атомсферу меканог рока, али су спојени са класичним звуком клавира, а плачљива балада -{Because You Loved Me}-, коју је написала Дајана Ворен, је служила као водећа тема филма -{Up Close & Personal}- из 1996. Песма је на врху лествице провела две недеље у Канади и шест недеља у Сједињеним државама.