Сивац (, ) село је у општини Кула, у Западнобачком округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 6.950 становника (према попису из 2011. било је 7.895 становника). До 1965. године ово насеље је било седиште општине Сивац коју су чинила насељена места: Сивац (припојен општини Кула), Кљајићево и Телечка (оба насеља су данас на територији града Сомбора).
Овде се налази Српска православна црква Светог Николе у Сивцу.
Географија мини|лево|200п|Сивац Источни део села се простире на благим падинама лесне заравни Телечке. Западни део села је положен на равном простору лесне терасе. Са јужне стране насеља пролази некада плован и важан стари Терезијански Велики бачки канал. Кроз средиште насеља пружа се магистрални пут који повезује Сомбор и Врбас. Село Стари Сивац је између 1752-1760. године премештено са безводне пустаре Телексад, на данашње место.Лазар Плавшић, наведено дело
Историја Сивац је место које чине два спојена насеља: Стари Сивац и Нови Сивац. Срби староседеоци су одувек живели у Старом Сивцу, док је у суседном Новом Сивцу било углавном колонизованих Шваба. У Другом светском рату део сивачких Немаца добровољно је служио у злогласној СС дивизији „Принц Еуген“. После Другог светског рата у Сивац је колонизовано преко четири хиљаде становника махом из Пљеваљског краја у Црној Гори.
Помиње се место у списку насеља бачког дистрикта од новембра 1692. године, место "Sziva" (Сивац). Она су ослобођења војних и других давања и својевољног рада, од пре наређених. То је иначе генерал Монастерлија обећао да ће давати граду Варадину и царској војсци."Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године Стари Сивац спада међу најстарија коморска насеља. "Налази се у средини жупаније, између Телечке и Францовог канала". Староседеоци места су Срби, који су половином 18. века имали много свештеника. По попису православних парохија у Бачкој 1733. године село Сивац има 281 дом и чак 15 свештеника: три Рајића, четири Поповића, два Веселиновића, Костић, Мирић, Симић, два Јовановића и Влашкалић."Сербски летописи", Пешта 1859-1860. Тако их је у месту са 132 дома, било укупно 14, и то 6 пароха, 2 ђакона и 9 свештеника без парохије."Глас народа", Нови Сад 1875. године То је била тактика имућнијих породица, да дају децу за свештенике, не би ли кућу ослободили обавезе "работе". Ту су се у већем броју населили 1780. године, Срби из Пригревице и Сент Ивана, који су куће морали уступити колонизованим Швабама.
У Сивац су колонизовани у мањем броју и Словаци католици, који су временом били помађарени. Некада засебна општина, а данас само део Сивца, Нови Сивац је 1780. године насељен Швабама реформаторима или калвинистима са Рајне и Мозела. Ти колонисти су дошли "на готово", јер су их чекали: готове куће са зградама пуних марве, кућне ствари и засејане оранице. Приде, били су десет година ослобођени пореза и било каквих давања и обавезе војничке."Школски лист", Сомбор
За време мађарске буне Стари Сивац се као српско упориште, нашло на попришту догађаја. Дана 20. јула 1849. године Мађари су у Старом Сивцу стрељали Тодора Миловановог и још једног човека. Као жртва помиње се једна беба, која је у паљевини жива изгорела."Врховно жупанство Исидора Николића...1849-1853. године", Беч 1853. године
Стари Сивац је по попису 1865. године имао 3.678 становника. Ту су биле две парохије са по једним парохом, прве и друге платежне класе."Српски летопис", Будим 1866. године Телеграфска линија између Сомбора и Новог Сада, преко Сивца провучена је 1863. године.
Религија Први помен о сивачкој православној цркви је из 1702. године. Сивачки, други по реду православни храм посвећен Св. Николи, освештао је епископ бачки Висарион 1754. године."Српски летопис", Будим 1861. године Нови, трећи храм подигнули су Сивчани 1780. године. Њен иконостас је осликао тек 1821. године иконописац Павел Ђурковић. Сивачки свештеници 1825. године су били: Гаврил Костић, Тодор Јовановић и Стефан Ацковић."Српски летопис", Будим 1825. године По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у општини "Szivacz" је било 3850 православних житеља. Православно парохијско звање је основано 1740. године, при новом храму посвећеном Летњем Св. Николи из 1873. године, а црквене матице се воде од 1744. године. Било је четири свештеника у Сивцу 1740. године. У месту је било 1846. године неколико свештеника: Димитрије Рајић, Јован Костић, Ефрем Јовановић - пароси. Поп Гаврил Костић је био без парохије, а ту је био и ђакон Никола Мандић. Постоји 1846. српска народна школа сивачка, у коју иде 93 ђака, са учитељем Лазаром Карановићем.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846. Сивчани су се 1861. године спремали да њихова црквена општина да гради нови, четврти по реду храм. Решили су православни скупштинари 24. децембра 1868. године да се "од малог Јароша на зидање цркве Срба до 500 ланаца прода - који ће се новац по размери свакој вери народа поделити". Њена градња - монументална, висока грађевина, у барокном стилу са три торња, је окончана 1872. године.Лазар Плавшић: "Сивац 1579-1979" - Буктиња у равници", Сивац 1979. године Крајем 1891. године у Старом Сивцу је било два пароха и 3787 православних становника, који су становали у 587 домова. По српском извору из 1905. године види се да је Стари Сивац велика политичка општина у којој живи 7200 становника, у 1669 домова. Од тога Срба има 3775 душа и 629 домова. Српска јавна здања су православна црква, и три народне школе. Црквена општина поседује 155 кј земље од које се издржава црква и школе. Постоји српско православно гробље. У месту су две парохије, а свештеници су: поп Милош Рајић парох родом из места, а капелан је др Стеван Момировић родом из Старог Стапара. Парохијска филијала је Нови Сивац са 29 православних житеља.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
Образовање Школа у Сивцу ради већ од 1723. године. Аврам Максимовић је као ђакон постављен за учитеља у српској школи у Старом Сивцу 1790. године. Он ће када буде прешао у Сомбор тамо написати 1810. књигу: "Нови пчелар или начин како треба пчеле држати" у Будиму. Ту стручну, корисну књигу купили су Сивчани: сва три месна пароха - Гаврил Костић, Теодор Јовановић и Сава Беркић, затим Козма Стефановић учитељ, Јован Теодоровић купац и црквени тутор, те десетак грађана. Први учитељски приправник, који је завршио Сентандрејску препарандију био је 1815. године, будући сивачки учитељ Лазар Карановић "Деда". Он ће учити сивачке ђаке све до 1861. године. Учитељ Лаза је посебно цењен, па се уз његову личност везује стара сивачка узречица: "Од како је гавран поцрнио, није било тако ваљаног учитеља"."Новине сербске", Беч 1818. године У Сивцу је новембра 1857. године објављен стечај за упражњено место учитеља у првом разреду. Годишња плата му је износила 80 ф. у новцу и остале дације у натури. Општински бележник је 1857. године био Јован Томић. Половином 1860. године у Старом Сивцу је заведена српска православна црквена општина. Још 1854. године су решили Сивчани да због много деце и тескобног простора отворе нову школу, и приме другог учитеља. Учитељ је примљен, али све до 1860. године није школа нова направљена, па је стање у учионици било несносно. Чим су организовали црквену општину, одмах се кренуло са радом. План школског здања начинио је црквени тутор самоуки грађар. Затим је расписан конкурс за грађевинске радове и зграда је за три месеца била готова. Општина није оптеретила народ него је нашла новац за градњу из својих извора. Чак је и стаза између школе и православне цркве фат ширине фластерисана."Школски лист", Сомбор 1861. године Купци једне књиге били су 1867. године сивачка Српска школа и учитељ Алекса Јовановић (он и 1870) Године 1840. изашао је као свршени учитељски приправник из Сомборске препарандије, Стефан Карановић из Сивца. Његов колега Ђорђе Сентомашки је добио 1862. године, сведочанство о оспособљености за учитеља сеоских школа."Школски лист", Сомбор 1862. године Срби у Старом Сивцу су 1860. године подигли нову велику и лепу школу са учитељским станом. А две године касније тамошњи кројач Аћим Стојанчев је наручио икону Св. Саве, и поклонио је месној школи, као њен добротвор. Школска икона је била висока 1,5 риф, и сразмерно широка, а израдио ју је познати сликар Новак Радонић."Србобран", Нови Сад 1862. године Млади Сивчанин, Сима Павловић је 1868. године објављивао своје песме у часопису "Вила". Сивачка српска школа је 8. новембра 1891. године је "скромно али величанствено" обележила освећење школске заставе. Застава која је требало да "окупља и штити" младе, је набављена на предлог председника Школског одбора и управитеља школе Младена Јовановића. Ђаци, њих преко 350 су кренули из све три сивачке школе ка дому куме заставе. На школску заставу она је прикачила спомен-траку са натписом: "школској младежи Марија Поповић". После чина освећења у цркви, увече је приређена хуманитарна вечера, за куму, где је скупљен прилог за сиромашну школску децу. У Сивцу су тада чинили учитељски "колегијум", поред Јовановића управитеља, Душан Пејић, Харитон Ружић и учитељица Јелена Мајски. У Сивцу је 1891. године постојало Тамбурашко друштво."Српски сион", Карловци 1891. године Школа је у Старом Сивцу било 1891. године - три, а школске деце 342."Српски сион", Карловци 1892. године У Старом Сивцу су 1905. године три школске зграде за редовну и празничну школу. Учитељско тело чине: Харитон Ружић родом из Бочара, Душан С. Пејић родом из Панчева, Миливој Лесковац - учитељи и Јелена Јагеровић рођ. Мајски родом из Старог Сивца. Број школске деце је за редовну наставу 468, за пофторну школу 195 и за забавиште 261 дете. У Старом Сивцу је у августу 1938. положен камен темељац нове Грађанске школе ратарског типа."Политика", 8. авг. 1938.
Друштво Из године 1734. јавља се један интересантан случај кажњавања насилног сивачког сина. Тужио је Вуча ћурчија из Сивца, свог сина Ђорђа, зато што је дигао руку на оца и мајку, а оца и повредио ударивши га цепаницом у леђа. Будимски танач му је пресудио: јавно, на сивачкој пијаци да добије 24 штапа батина, по туру. Јован Фертунић је 1744. године био посланик Сивца на Црквено-народном сабору. У Сивцу се 1854. године десио још један грозан догађај. Месни шинтер који је имао 14 паса је завршио у затвору, јер су његови пси једну девојку од 17 година дословце раскомадали, и скоро појели усред дана."Световид", Беч 1854. године Године 1856. намеравале су угарске власти да у Сивцу подигну нову велику казниону за мушке осуђенике. Тамо су били неки спахијски магацини које је требало преуредити за затворске просторије - смештај 800 људи. Али то се није догодило."Световид", Беч 1856. године Године 1860. Сивчани су куповали претплатом једну корисну књигу: Димитрије Рајић намесник, пароси Јован Костић и Јефрем Јовановић, Максим Рајић и Младен Јовановић капелани, Михаило Теодоровић председник општине, Александар Јовановић учитељ, Милош Бикицки општински старешина, Максим Лесковачки црквени тутор, Аћим Стојанчев кројач и још неколико грађана.Филип Ђорђевић: "Пчелар", Нови Сад 1860. године Старосивчани су 1861. године послали јавну подршку Светозару Милетићу, за рад на одбрани народних права. Исте године су дали и прилог од 5 ф. које је скупио Тома Иванић, за прославу стогодишњице рођења Саве Текелије. Помогли су Сивчани и Српско народно позориште у Новом Саду, са 17 ф. прилога. То су били: Милош Бикицки, Урош Мајски трговац, Гаврило Теодоровић, Максим Рајић капелан, Младен Јовановић, Александар Јовановић учитељ, Тома Иванић други бележник, Павле Сентомашки, Аћим Стојанчев кројач, Стефан Влашкалић чизмар."Србски дневник", Нови Сад 1861. године У Сивцу је марта 1861. године поново изабран за сеоског кнеза Фратричевић.