Операција хапшења Драгољуба Драже Михаиловића, бившег начелника Врховне команде Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), изведена је у периоду јануар—март 1946. године, а сам чин хапшења одиграо се у ноћи 12/13. марта 1946. у селу Добрунска Ријека у околини Вишеграда. Операцију хапшења организовали су и извели припадници Одељење за заштиту народа (ОЗНА), док је потрага за Михаиловићем отпочела још маја 1945, након слома његових снага на Зеленгори.

мини|десно|усправно|Драгољуб Михаиловић (1893—1946) Вест о хапшењу Михаиловића јавности је објављена неколико дана касније, 24. марта 1946, а након пар недеља он је изведен на јавно суђење на коме је осуђен на смрт и 17. јула исте године погубљен. Дуги низ година прича о његовом хапшењу била је обавијена велом тајне, а пошто су се у иностранству, у четничкој емиграцији, почеле јављати различите верзије хапшења, у листу „Политика” је августа 1962. објављен фељтон о његовом хапшењу у коме је изнета званична верзија, према којој је кључни фактор у хапшењу био Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде.

По званичној верзији, један агент ОЗНЕ је у јесен 1945. успео да се убаци у илегалну београдску четничку организацију и преко ње ступи у везу са четницима у ваљевском крају, а посредством њих и са Калабићем, кога је причом о пребацивању у иностранство, почетком децембра намамио у Београд, где је ухапшен. У току истраге Калабић је пристао на сарадњу са ОЗНОМ и са групом од десетак официра прерушених у четнике упутио се на терен у потрагу за Михаиловићем, који се вешто скривао у селима у околини Вишеграда. Због сталних потера, које су непрекидно вршиле јединице Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), често је мењао место боравка, па је „Калабићева група” имала тешкоће да успостави везу са њим, преко неповерљивих четничких јатака. Након два неуспешна изласка на терен, група је тек из трећег пута успела да успоставе везу са Будимиром Гајићем, четничким командантом из Добруна и преко њега дође до Михаиловића. Након сусрета са Калабићем и прерушеним официрима ОЗНЕ, Михаиловић је поверовао у причу о повољном стању у Србији и одлучио да крене са њима, након чега је у близини пута Добрун—Прибој, ухапшен и потом спроведен у Београд.

Организацијом хапшења Михаиловића руководио је лично Александар Ранковић, министар унутрашњих послова ФНРЈ, док је непосредном реализацијом руководио Слободан Пенезић Крцун, начелник ОЗНЕ за Србију, који је и сам учествовао у прве две потраге. Групом официра ОЗНЕ, у трећој потрази за Михаиловићем, када је извршено хапшење, руководио је Светолик Лазаревић Лаза, заменик начелника ОЗНЕ за Србију. Упоредо са групом, која је преобучена у четнике заједно са Калабићем, вршила тајну потрагу, јединице Народне милиције, КНОЈ-а и Југословенске армије вршиле су јавне потере за Михаиловићем и преосталим четницима. Такође, значајан допринос акцији дала је и група оперативаца ОЗНЕ, предвођена Јовом Капичићем, која је прерушена у метеорологе, боравила у Вишеграду и околини и сакупљала информације о кретању четника на овом терену.

мини|Ухапшени Драгољуб Михаиловић, марта 1946. Званична верзија Михаиловићевог хапшења касније је у јавности поткрепљена књигом Велика игра са Дражом Михаиловићем, објављеном 1971, као и доста романтизованим филмом Клопка за генерала снимљеним исте године. Ипак највећу пажњу јавности, имала је телевизијска серија Последњи чин снимљена 1981, у којој је веома реалистично приказана званична верзија операције хапшења Михаиловића, а посебну популарност код публике стекао је лик Николе Калабића, кога је веома надахнуто тумачио глумац Зоран Ранкић. Такође, пажњу јавности привукла је и књига Како сам хватао Дражу Михаиловића, издата 1988, која представља раније написану исповест Слободана Крстића Уче, једног од учесника акције хапшења.

Почетком 1990-их година, након увођења вишепартијског система у Србији, отпочео је процес политичке рехабилитације четничког покрета, као и самог Драже Михаиловића, доводећи у сумњу многе до тада неспорне историјске чињенице на којима је почивала југословенска послератна историографија. Након много година, тада су се у јавности у Србији и Југославији појавиле, у емиграцији раније настале, алтернативне верзије хапшења Михаиловића, које су имале за циљ да оспоре званичну верзију, по којој га је Калабић издао. Према алтернативној верзији Михаиловићевог хапшења, коју заступа истраживач четничког покрета Милослав Самарџић, оперативци ОЗНЕ су уз помоћ британских официра, који су им предали шифре, успели да преко радио-станице прате Михаиловића и лоцирају место његовог боравка. Док је сама акција хапшења изведена уз помоћ авиона, који су били преправљени да изгледају као савезнички. У један такав авион који се спустио недалеко од Вишеграда, припадници ОЗНЕ, преобучени у савезничке униформе и снабдевени савезничким пропусницама, наговорили су већ болесног Михаиловића да пође са њима у иностранство, али је уместо иностранства авион одлетео за Београд.

Алтернативна верзија Михаиловићевог хапшења, оспорена је од стране појединих историчара, међу којима су и они који заступају ревизионистички поглед на период Другог светског рата у Југославији, а сама акција хапшења била је једна од тема „Комисије за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем”, формиране 2009. године. Иако ова Комисија није успела у својој намери да открије место на коме су сахрањени посмртни остаци Михаиловића, чланови Комисије, међу којима су били историчари Института за савремену историју — Бојан Димитријевић и Коста Николић, имали су прилику да прегледају документа из архиве Безбедносно-информативне агенције (БИА), као и друга доступна документа везана за операцију хапшења Михаиловића, чиме су се уверили у њихову аутентичност.

Слом четника мини|Краљ Петар II Карађорђевић у разговору са Иваном Шубашићем након његовог првог састанка са Титом у јуну 1944. године

Пораз четника у Србији У лето 1944. наступила је озбиљна политичка и војна криза Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), која је започела падом Владе Божидара Пурића, до које је дошло под притиском Савезника. Падом Пурићеве владе, Дража Михаиловић је престао да буде министар војни, а након тога нову владу формирао је Иван Шубашић, који је 16. јуна 1944. постигао споразум са Јосипом Брозом Титом, вођом Народноослободилачког покрета (НОП). Као резултат ових договора, али и притиска Савезника због четничке сарадње са Немцима, краљ Петар II Карађорђевић је најпре 29. августа 1944. донео Указ којим је Михаиловића разрешио функције начелника штаба Врховне команде и укинуо овај Штаб, а 12. септембра 1944. позвао је четнике под командом Драже Михаиловића да приступе Народноослободилачкој војсци Југославије (НОВЈ). Разлози за овакве потезе краља и владе у избеглиштву, били су све отворенија сарадња снага ЈВуО са Немцима. Најпре приликом првобитног покушаја продора партизанских јединица у Србију, у периоду март—мај 1944, када су четници заједно са Немцима пружили снажан отпор партизанима у западној Србији, а потом у операцији против партизанских снага у јужној Србији, у периоду јул—август 1944. године. Почетком септембра 1944. уследио је нови продор јаких партизанских снага, под командом Пеке Дапчевића, које су кренуле у сусрет совјетској Црвеној армији, која се приближавала границама Југославије. Истовремено, главнина немачких снага у Србији је, у намери да онемогући продор совјетских трупа, прешла у источну Србију, што је партизанима знатно олакшало ситуацију, па су од 9. до 13. септембра 1944. у Бици на Јеловој гори, код Ужица, успели да разбију главнину четничких снага и изврше продор у западну Србију. Након пораза, преостали део четничких снага повукао се у источну Босну, чиме су Михаиловић и његове јединице престали да буду битан политички и војни фактор у Србији. У току ових борби, Михаиловић је са својим Штабом 10. септембра напустио Равну гору и кренуо у повлачење ка Босни. У свом наступању према Ваљеву, јединице Шесте личке пролетерске дивизије су 11. септембра у близини села Паштрић наишле на Михаиловићеву групу, која је успела да се на време склони и потом се окупи у селу Дивцима, док су партизани успели да заробе четничку комору, у којој се налазила архива Централног националног комитета. Након ослобођења Ваљева, Михаиловић је прешао у Мачву, где је остао до 24. септембра 1944, када се након уласка совјетских трупа у Србију, у близини села Бадовинци пребацио преко Дрине и прешао у Семберију.

Боравак у Босни и успостављање радио-везе са ОЗНОМ

Након преласка у Босну, Дража Михаиловић накратко је боравио у Семберији и Босанској Посавини, а почетком октобра 1944. дошао је на планину Требаву, где се сместио у село Копривна, код Модриче. Крајем октобра, прешао је на Озрен, где је његов Штаб 1. новембра 1944. напустио амерички пуковник Роберт Макдауел, који је евакуисан са импровизованог четничког аеродрома у селу Бољанић. Током новембра и децембра 1944. Дража је боравио на Романији, у околини Сарајева и Кладњу, а почетком јануара 1945. вратио се на Требаву, где је остао све до половине марта. Након пораза на Јеловој гори, преостали делови Четврте групе јуришних корпуса окупили су се у рејону Ивањице, одакле су се после Конференције свих команданата корпуса одржане 21. октобра 1944, повукли у Санџак. У страху од продора партизанско-совјетских јединица, које су ослободиле Београд, као и неуспешних контаката са Црвеном армијом, четничке снаге окупљене у Сјеници повезале су се формацијама Српског ударног корпуса и потом заједно са немачким снагама, које су се повлачиле из Грчке учествовале у пробоју кроз Санџак и источну Босну правцем Пријепоље—Пљевља—Чајниче—Горажде—Романија. Након прикупљања у источној Босни, крајем новембра 1944, четничке снаге из Србије су заједно са локалним четнички снагама, почетком децембра извршиле напад на снаге 27. дивизије НОВЈ правцем Рогатица—Хан Пијесак—Власеница—Зворник, али су крајем истог месеца биле потучене јужно од Зворника и одбачене од Дрине. Након тога, главнина четничких снага извела је контраманевар и преусмерила свој напад према Тузли, где су у тешким борбама, вођеним у непосредној близини Тузле, 24—28. децембра биле одбијене и потучене од снага 27. и 38. дивизије НОВЈ, што је довело до велике деморализације и осипања већ изморених четничких снага. Преостале четничке снаге, потом су се пребациле преко Озрена у област Модриче, где су се крајем јануара 1945. укључиле у немачки систем одбране на линији Озрен—Грачаница—Требава—Градачац штитећи комуникацију Сарајево—Босански Брод. Средином фебруара 1945. у област Требаве су стигле и четничке јединице из Црне Горе под командом Павла Ђуришића.

мини|лево|Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, у јесен 1944.