Јужна Америка је континент преко кога прелази екватор, а који је већим делом на јужној хемисфери. Јужна Америка се налази између Тихог и Атлантског океана. Северно од овог континента се налази Северна Америка (заједно са Средњом Америком или Карипском Америком). Анди, планински венац, се протежу западном страном овог континента. Предео источно од Анда је углавном тропски и заступљене су тропске кишне шуме у које спада и подручје Амазона.
Јужна Америка је четврти континент по величини, а пети по броју становника. Она не треба да се меша са Латинском Америком, која представља Јужну и Средњу Америку (где се прича шпанским, односно португалским језиком), док Јужна Америка не убраја земље северно од Панамског канала.
Рељеф У рељефу Јужне Америке издвајају се: високи венац Анда на западу, старе громадне планине са висоравнима, на северу Гвајанске и у средишњем и источном делу Бразилске као и простране низије: Амазонска, Љанос, Гран Чако, Пампас, Патагонија.
Анди
Високи планински ланац на западу Јужне Америке. Протеже се дужином преко 7.000 -{km}- правцем север-југ дуж Тихоокеанске обале од Панамског канала и Карипског мора на северу, до рта Хорн на крајњем југу јужноамеричког континента. Анди чине непрекидан планински ланац широк до 900 -{km}-. Оштро одвајају веома узан јужноамерички приморски тихоокеански појас од великих сливова река Ориноко, Амазон, Парана, и других притока Атлантског океана, као и простране низије у источној половини Јужне Америке. Геолошки састав Анда чине наслаге из палеозојског, мезозојског и кенозојског доба, кроз које је на великом простору продрло вулканско камење.
По ширини се дели на три појаса: источни-значајан по рудама, унутрашњи (средишњи) који чини главни гребен и западни појас који је приморски. По правцу пружања Анди се такође деле на три дела и то на: јужни, средњи и северни део. Северна половина Анда је позната под називом Кордиљери.
Гвајанске и Бразилске планине и висоравни Две групе старих громадних планина са истоименим висоравнима које их окружују, чине један од типова рељефа Јужне Америке. Гвајански део је на северу, бразилски покрива источни део у средишњем делу Јужне Америке: то су веома старе висоравни јако снижене и уравњене. Са тих валовитих површи издижу се узвишења и планински врхови до 2.800 -{m}- висине.
Бразилија захвата простор између Амазоније, реке Медејре, Парагваја, Уругваја, Атлантског океана. Дели се на два различита дела: Атлантску област на истоку и унутрашњу висораван. Деле их приближно реке Паранаиба, Сан Франсиско, Парана.
Гвајанска висија и планине - Висораван се простире у југоисточном делу Венецуеле. Грађена је претежно од старе кристалне масе, просечне надморске висине 500-800 -{m}-, са више планинских узвишења, висине од 1.500 - 1.800 -{m}- и са неколико врхова изнад 2.000 -{m}-. Највиши врх је Рораима 2.772 -{m}-. У граничном појасу Венецуела - Бразил простиру се планине Сијера Пакараима и Сијера Тапирапеко које чине вододелницу између река Амазон и Ориноко. Гвајанска област је обрасла густом шумом.
Равнице Атлантска обала Јужне Америке слабо је разуђена, али се према њој отварају веће равнице слива три велике реке: Ориноко, Амазон и Парана. Равница око реке Ориноко на северу или Љанос; равница око реке Амазон или Амазонија на југоистоку од Љаноса и равница око реке Парана или Ла Плата на коју се надовезују: тик уз њу Пампас, јужно Патагонија и северно Гран Чако равница.
Минерални ресурси Јужна Америка располаже разноврсним минералним ресурсима од којих се многи користе екстензивно. Налазишта минералних сировина су широко распрострањена, почев од области Анда са налазиштима злата која су експлоатисана у доба пре колонијализма. У планском подручју између централног Перуа и јужне Боливије, су места производње сребра и живе из колонијалног доба, као и индустрија минерала као сто су бакар, калај, гвожђе, цинк. Бакар се производи на великим рудокопима у северном и централном Чилеу и централном и јужном Перуу. Високо минерализоване области које садрже боксит, руду гвожђа и злата леже између Сиудад Боливара и северног Суринама, близу северног обода гвајанских побрђа. У источном Бразилу су богатија налазишта злата и дијаманата експлоатисаних у колонијалној ери. Нека од њих су активна и данас.
Мада је Јужна Америка велики произвођач ретких метала, велике резерве квалитетне руде гвозђа и боксита су основа за највеће и најважније индустријске гране овог континента. Јужна Америка располаже резервама угља фрагментарно распоређеним у Андима и у јужном Бразилу. Угаљ је важан индустријски и транспортни енергент у Чилеу, Колумбији и Бразилу. Налазишта нафте и природног гаса су структурни басени положени у источном појасу Анда, са знатнијим резервама у Венецуели, познатим као нафта поља Маракаибо, затим у Колумбији, Еквадору, Перуу, Боливији, Аргентини и Чилеу.
Клима мини|Физичка карта Јужне Америке С обзиром на свој положај у односу на географску ширину, Јужна Америка се дели пре свега на климатске целине које одговарају великим зонама општег атмосферског кретања. Поред тога, значајан је и фактор разлике у надморским висинама, као и друге појединости које доприносе појави различитих климатских типова, нарочито у погледу количине атмосферских талога и њиховог распореда у току године. Треба ипак напоменути да се највећи део Јужне Америке налази на тропској географској ширини, јер она почиње на северу, на неколико степени северно од северног повратника, док се јужно од јужног повратника континент нагло сужава. Због тога изразито преовлађује топла (екваторска и тропска) клима у којој се смењују влажни и суви климатски типови. Све варијанте тропске климе са сувим годишњим добима још увек су топле климе у којима средње годишње температуре износе око 24 °C, а највише просечне месечне температуре разликују се само за неколико степени. Та топла и влажна средина одржава у најкишовитијим подручјима природну прашумску вегетацију, у више спратова, са врло различитим врстама дрвећа. Годишња количина падавина износи од 2.500 милиметара у наветринској области до 1.500 милиметара у заветринској области. Када се укупне годишње падавине спусте испод 1.500 милиметара, шума се проређује, а затим повлачи пред шумовитом саваном, која покрива читав доњи део бразилске висоравни. Неколико заштићенијих подручја одликују се чак правом природном саванском вегетацијом, мада је тешко рећи да ли је она стварно природна или је човек посредовао у њеном настајању. Други типови климе су заступљени у јужном делу Јужне Америке. Влажну суптропску климу сусрећемо на југу Бразила, Уругваја и на североистоку Аргентине. Падавина има у току свих годишњих доба, али зимске кише преовлађују све више уколико се иде даље на југ, док укупна количина падавина опада од истока према западу и изазива претварање шума у прерију која покрива читаву Пампу. На западу јужноамеричког континента може се издвојити појас средоземне климе од Сантијага до Валдивије са топлим и сувим летом и свежом и влажном зимом, а затим јужно од Валвидије умерена океанска клима, са обилним падавинама и ниском температуром за ову географску ширину, услед утицаја јаких западних ветрова који долазе са Тихог океана и заустављају се у судару са планинским венцом Анда. Вегетација је шумска у оним пределима у којима велика надморска висина није довела до образовања ледника.
Флора и фауна Веза између Јужне Америке и осталог света увек је била слаба, а у току доброг дела историје живота на земљи готово је и није било. Због те издвојености у Јужној Америци створила се врло посебна флора и фауна на коју је незнатно утицао и северни континент, а преко њега и евроазија. На јужном континенту развиле су се многе необичне врсте као што су мравоједи и пашанци. Баш као и у Аустралији и ту су преживели торбари, а фосили показују да су у прошлости бујале многе данас изумрле ендемске врсте.
Историја Праисторија мини|Праисторијска -{Cueva de las Manos}-, или Пећина руку, у Аргентини Јужна Америка је била спојена са Африком од касног Палеозоика до раног Мезозоика, док суперконтинент Пангеа није почео да се дели на делове пре отприлике 225 милиона година. Због тога, Јужна Америка и Африка деле исте фосиле и стеновите слојеве.
Први становници су на тло Јужне Америке дошли прешавши Берингов мореуз пре 15.000 година са територије данашње Русије. Они су мигрирали преко Северне Америке дошавши до Јужне Америке.
Први докази за постојање људске расе у Јужној Америци датирају од 9.000 п. н. е, када су тикве, љута паприка и пасуља почели да узгајају за исхрану у брдима у амазонског басена. Пронађена грнчарија указује на то да се маниока, који је и данас основна храна, и даље негује као и 2000 година п. н. е.O'Brien, Patrick. (General Editor).
До 2000. п. н. е., многе пољопривредне заједнице су се населиле широм Анда и околних региона. Риболов је постао широко распрострањен дуж обале, што је довело да риба постане примарни извор хране. Системи за наводњавање су још тада развијени, што помогло у порасту аграрног друштва.
Јужноамеричке културе почеле су са припитомљавањем лама, викуња, гванакоа и алпака на висоравни Анда око 3500. п. н. е. Поред њихове употребе као извора меса и вуне, ове животиње су коришћени за превоз робе.
Цивилизације пре доласка Колумба
мини|Насеобина Инка у Мачу Пичу, Перу
Развој пољопривреде и настанак сталних људских насеобина дозволе су стварање цивилизација у Јужној Америци.
Једна од најстаријих познатих цивилизација је била цивилизације Норте Чико, у данашњем Перуу. То је била пре-керамичка култура, али су градили монументална знања паралелно са пирамидама древног Египта. Владајућа класа Норте Чика успоставила је трговинску мрежу и развила пољопривреду, а око 900. п. н. е. ју је заменила Чавинска култура. Артефакти ове културе нађени су у модерном Перуу на висино од 3,177 m. Чавинска цивилизација трајала је од 900. до 300. г п. н. е.
На централној обали Перуа, почетком 1. века, Моче (100. п. н. е. - 700), Паракас и Насканска (400. п. н. е. - 800) култура развијале су се као централизоване државе са сталном војском унапређујући пољопривреду наводњавањем. На Алтиплано, Тиахуанако или Тијаванако (100. п. н. е. - 1200, Боливија) успоставили су велику трговачку мрежу засновану на религији.
Око 7. века, Тијаванако и Вари царства (600—1200, Перу) проширили су свој утицај на цео регион Анда, намећући Вари урбанизам и Тијаванако религијску иконографију.
Чабче су главна аутохтона цивилизација на подручју модерне Колумбије. Они су успоставили конфедерацију великог броја кланова који су успоставили слободну мрежу међу њима.
Остале важне цивилизације пре доласка Колумба: Кањари (јужни Еквадор), Чиму (1300—1470, северна обала Перуа), Чачапоја и Ајмаранско краљевство (1000—1450, Боливија и јужни Перу).
Инка цивилизација, са престоницом Куско, доминирала је регионом Анда од 1438. до 1533. године. Познати као земља четири региона, Инка цивилизација је била веома развијена. Владали су над стотинама језичких и етничких заједница и над 9 до 14 милиона људи које је спајао систем путева од 25.000 km. Градови су грађени каменом, веома прецизно, на више нивоа у планинском терену.
Арауканци у централном Чилеу одупирали су се европским и чилеанским насељеницима, водећи рат више од 300 година.
Европска колонизација мини|Местици током колонијалног доба
Године 1494, Португал и Шпанија, два велика европске силе, након откривања новог света на западу, потписале су Споразум из Тордесиљаса, којим су се сложиле, да уз помоћ Папе поделе сву земље ван Европе ексклузивно између ове две државе. Споразум је подразумевао успостављење имагинарне линије уз меридијан 370 западно од Зеленортских Острва. Према споразуму све западно од ове линије је припадало Шпанији, а источно Португалији. С обзиром да тада нису могла да се изврше прецизна мерења временом су Португалци направили експанзију на територији данашњег Бразила западно од ове линије.