-{Te Deum}- delo je austrijskog kompozitora Antona Bruknera (-{WAB}- 45). Komponovano je za kvartet vokalnih solista (sopran, alt, tenor i bas), mešoviti hor, orgulje i orkestar. Posle Šarpentjeovog i Berliozovog, Bruknerov -{Te deum}- je treći najbolji i najraskošniji.
Nastao je 1886. godine i traje oko 22 minuta. Izvodi se kao samostalno koncertno delo, ali i kao finale Devete Bruknerove Simfonije.
Analiza dela
Počinje svečano i snažno, molitvom -{Te Deum laudamus}-, a nastavlja se molitvom za tenor solo -{Te ergo quaesumus}-. Treća molitva, -{Aeterna fac}-, ponovo nastupa svečano i snažno, dok četvrta, -{Salvum fac, populum tuum}- počinje slično kao -{Te ergo}-, ali kod -{Per singulos Dies}- i -{Dignare Domine}- dobija vlastiti tok, sa karakterističnim basovskim solom -{Et rege eos}-. Finalna peta molitva je fuga -{In te Domine speravi}-, sa karakterističnim koralom u trombonima, na koji se hor nadovezuje svojim -{non confundar}-. To je karakteristično ispovedanje vere, koje predvode soprani iz hora, zajedno sa drvenim duvačima. Ispovedanje vere se najpre smiruje i na kraju ponovo izbija i okončava se u svečanom tonu svih izvođača i monumentalnom zvuku fanfara.
Категорија:Класична музика