Средска () је насеље у општини Призрен на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Средска површине 1236 -{ha}-. Средска је централно насеље Средачке Жупе по коме је и жупа добила име. Смештено је у јужној Метохији, 13 -{km}- удаљено од града Призрена. Средска се први пут помиње у 14. веку 1348. године српски цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини — манастиру Св. Арханђела код Призрена. Историјски, од 1912. до 1963. село је био административни центар, где је постојало седиште општине под називом Средска. Својеврсна изолација за време турске владавине допринела је томе да мештани имају карактеристичан говор, ношњу и обичаје.
Главно средство комуникације међу становницима Средачке жупе и даље су сречански говор — а после 1999. године све чешће се користи назив „жупљански” или „жупски”. Основа средчанских говора је првенствено српска, творбене морфеме су у основи македонске. Нема оштрих разлика у говору православних и муслиманских заједница у Средачкој жупи — говоре истим дијалектом.
Географија Село се простире у подножју планина Шар Планина и Ошљак у горњем току реке Призренска Бистрица. Налази се општини Призрен у Метохији, у Србији.
Село је релативно разбијеног типа, налази се на магистралном путу Призрен – Брезовица. Састоји се од седам заселака, и то четири десно од тока реке Бистрица (Богошовце, Паличојћи, Пејчићи и Рачојћи), док су три лево од реке (Крајћи, Милачићи и Стајковце). Центар свих ових места била је Средска, где су се налазили Дом културе, станица полиције, амбуланта, школа, продавнице. Средачка жупа обухватала је и већи број околних села. Сам центар жупе налази се на свега 12 километара удаљености од Призрена.
У селу постоје остаци цркве Св. Петке која се помиње у Арханђеловској повељи, остаци цркве Св. Ђорђа са фрескама из прве половине 16. века и цркве Св. Богородице из истог времена, као и цркве Св. Николе која је саграђена 1875. године.
Заселак Богошевци се помиње у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. У селу постоје остаци двеју цркава. Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века.
У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсеније IV. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена.
Демографија Према попису из 2024. године, Средска има следећи етнички састав становништва:
Порекло становништва У краљевини Југославији, док је област имала статус опшине, село Средска је имало око 1500 становника.
Подаци из 1947:Подаци: „Насеља“ (др. Т. Вукановић: Средачка Жупа:
Село је 1947. године имало 172 кућа и сви су били Срби православци.
Фамилије: Савић, Совтић, Огаревић, Љамић, Шошевић, Шипић, Добросављевић, Радић, Симић, Станишић, Здравковић, Зрнзевић, Гогић, Гаџић, *Јанковић, Мандушић, Думановић, Пучковић, Јакшић, Вељковић, Банзић, Петровић, Каралејић, *Бранисављевић, Ајтић, Лазаревић, Живковић, Ђурђевић, Димкић, Танасковић, Џинић, Великинац, Николић, Ћукаловићи, Чукаловић...
Средњовековни српски период Године 1348. први пут се званично помиње Средска, мада се претпоставља да је насеље постојало и много раније. О томе сведочи црква св. Николе у засеоку Богошовце која потиче из 13. века. Средска се помиње у хрисовуљи цара Душана, где се село обавезује да манастиру свети Аргангели испоручује одређене количине дрва, меда и луча.
Турски период мини|250п|десно|Са Сусрета „Лазар Вучковић“ — ученици у народној ношњи с песницима, Средска, 1980.
Падом Призрена, 1455, Средска потпада под турску власт. Под Турцима Средска није имала шуме, а имала је веома мало пашњака, тако да су мештани могли да држе по неку козу, други по неколико оваца или краву. Мало домаћина је имало више стоке. Свака друга или трећа кућа држала је по једног вола па се са комшијом спаривала да би заједнички орали своје посне њиве, ретко веће од 10 ари. Под таквим условима народ села Средске није могао да се прехрани па је био принуђен да иде на рад (гурбет, како су то звали), прво у арнаутска села у Метохији, а потом у Румунију и Влашку. Са зарађеним новцем би тада набављали све што је потребно за кућу: жито, шећер, кафу, пиринач, дрвено масло (зејтин) и др. У Средској се вековима живело у породичним задругама.
Људи су се бавили и грађевинарством. На рад су одлазили сви мушкарци старији од 12 година, а код куће су остајали жене, деца и старци. Они су остајали да чувају имања која су поседовали, обрађивали своје њиве, гајили понешто стоке и чували своју децу. То је разлог што је Средска, од свих села у околини, једина остала чисто српско и православно село. Када су Турци дошли да изврше присилну исламизацију православних Срба, они у селу нису затекли одрасле мушке главе, јер су сви отишли на рад. Турци су тада наредили да се сви врате и одмах јаве турским властима. Од тада су мушкарци из Средске кришом долазили кући и опет кришом одлазили на рад.
На рад се ишло у групи. Вођа групе је морао да зна турски и арнаутски. Сем тога, свако је морао да носи по три капе, једну на глави а две у џепу. У свом селу носио је заравњену шубару. У Призрену или у неком турском селу носио је фес, а у арнаутском селу носио је на својој глави бело кече. Главни мајстор који је је водио групу, општио је са људима, уговарао послове, примао новац и делио зараде. Са Турцима је разговарао турски, а са Аранутима арнаутски. Остали у групи су ћутали, па макар да је неки од њих знао туђ језик. Сами међу собом су говорили тихо тако да нико са стране не чује њихов говор. Они Сречани који су ишли да раде у Руминију полазили су у рано пролеће, обично око Поклада. Ишли су преко Горњег села и Превалца, ноћили по успутним хановима, и тако пешице све до Дунава. Одатле лађом до Румуније и потом возом до Крајове, Краљева као су га они звали, где су углавном радили. Како су одлазили од куће кришом, тако су долазили на кратки зимски одмор, да виде своје породице и да среде куће.
У 16. веку велики везир у Османском царству је био Мехмед-паша Соколовић који је дозволио градњу нових хришћанских богомоља. Сречани су искористили ову прилику и подигли малу саборну цркву у центру села, одмах покрај реке Бистрице, и посветили је св. Николи и црквицу св. Ђорђу у засеоку Миличићи са фрескама од којих су остала само два фрагмента.
Турски султан Селим Трећи је због пораза у рату са Русијом 1839. био присиљен да изда хатишериф који изједначава немуслимане са муслиманима. Овај хатишериф, као и они раније донети, није се много примењивао, тако да се терор над хришћанима наставио. Због тога су европске силе решиле да отворе своје конзулате у свим већим градовима Турске империје, посебно на Балкану.
Руски конзулат у Призрену се отвара 1866, а први конзул је био Јевгеније Тамајев. Након њега Иван Степанович Јастребов, а после њега конзул Тулоха. Ови руски конзули су штитили српски народ у Призрену и широј околини, па тако и у Средачкој Жупи. Тиме је отклоњена опасност од присилне исламизације Срба и побољшан квалитета живота уопште.
Прва школа је изграђена 1868, углавном добровољним радом и прилозима у грађевинарском материјалу, а на иницијативу Симе Андријевића, трговца из Призрена, тада и руског поданика из Кијева у Украјини. Финансијску помоћ је пружило и друштво „Св. Сава“ из Београда.
Године 1875. проширује се саборна црква св. Николе тако да је могла да прими три пута више људи него пре. У њој је 1900. године чинодејствовао о Св. Сави поп Анта Арсић. У школи је након резања славског колача светосавску беседу одржао учитељ Миладин Симић."Цариградски гласник", Цариград 1900. године
Нова школска зграда је направљена 1906, јер је прва постала претесна за више од 80 ученика колико је у том тренутку учило у селу. Ову зграду је народ подигао сам својим добровољним радом и прилозима. Помоћи са стране није било, па је зато зграда остала недовршена.
Почетком 20. века Османско царство је знатно ослабило, па су и Сречани почели да излазе из потока у којем су скривали своје неугледне кућице и почели да праве нове, веће и изгледније куће на равним местима и са лепим видиком. Осим тога направљене су и воденице и мостови на Бистрици као и кафане-механе у центру села.
Године 1911. у Средској је живело 1.139 житеља.
Балкански ратови и Први светски рат Двадесетог октобра 1912. Средска је најзад ослобођена. Четири српска војника су тога дана, на коњима, дошли из Призрена и донели акт којим се тадашњи кмет села Средске поставља за председника општине. Наређује му се да, до доласка деловође, нађе једног бистрог и писменог младића да буде општински писар.
Бугарска напада Србију 1913, и тако почиње Други балкански рат. Сречани су, као и остали Срби из Средачке Жупе тада похрлили у борбу. У овом рату је неколико Сречана положило своје животе. Када је избио Први светски рат, Срби из Средачке Жупе се поново добровољно прикључују рату. Многи се због тога враћају из Америке где су радили, а неки се прикључују америчкој војсци на Западном фронту у борби против Немаца. У ратовима 1912—1918, погинуло је 23 Сречана, док је број рањених био већи.
У јесен 1915. Бугари су окупирали Средачку Жупу, где покушавају да мобилишу Сречане. Како им се нико није јавио, све радно способне мушкарце, њих 34, интернирали су у бугарски Рушчук на Дунаву. Ту су радили на утовару и истовару бродова, уз мизерну исхрану и нехигијенске услове, све до краја рата. Бугари су, ушавши у Средску, кренули од куће до куће и покупили све што су људи припремили за исхрану породице преко зиме. Тако су прве године окупације изазвали глад. Поједине жене су ишле преко Шар Планине у Тетово по три-четири пута док је трајала окупација, где су за неких тридесетак килограма кукуруза продавале своју стоку, па су то жито на својим леђима доносиле кући да њиме прехране децу. Неколико жена и девојака је настрадало или задобило промрзлине услед тешког мраза и курјака. Бугарима је народ морао да даје и сточну храну, углавном сено, и то тако да га сами однесу у касарну у Призрену. Жене су, нарочито оне млађе, често биле шиканиране и задржаване неколико дана у касарни за забаву војника. Код неколико жена ова тортура је оставила психолошке последице.
Злодела бугарских војника према народу Средске су била инспирисана тиме што Сречани никако нису хтели да постану Бугари. Бугари су на томе инсистирали због специфичног дијалекта српског језика којим говоре Сречани и остали народ из Средачке Жупе, па су чак доводили и филологе како би то доказали. Тиме нису ништа постигли, јер су такве тврдње биле обичне измишљотине.
Између два светска рата По ослобођењу 1918. Средачка Жупа постаје административна област у Краљевини Југославији. Сречани су и даље наставили да иду на рад, углавном у Америку. Додуше, држава је хтела да им помогне па им је додељивала по неколико хектара ледина у Призренском пољу. Људи су уз хектаре ледина добили и кућне плацеве на месту званом Душаново. Међутим, ретко ко је подизао кућу на додељеном кућном плацу. Радије су куповали куће у Призрену од Турака који су се исељавали у Турску, а одатле ишли запрежним колима до својих имања и на њима радили.
Ипак, иако су неки остали да живе у граду највећи број Сречана је остао да живи на селу, а само у време сезонских радова одлазио у поље и радио што је требало. Потом би сено и сламу довозио својој кући на селу. То је био јако мучан рад на две стране и под два поднебља, тако да су многи касније почели да остају и преко зиме у граду. Тиме је почела да се распада и нестаје породична задруга као облик живота.
Ситуација се у Средској, као и у целој Средачкој жупи, умногоме изменила од оне каква је била у време Турске владавине. Настављени су напори да се унапреди живот у селу нарочито изградњом објеката за опште добро. Прво су подигнута два звоника: један на саборној цркви св. Николе у центру села и други на цркви Свете Богородице изнад Пејчића.