Летопис Матице српске је књижевни часопис покренут 1824. године. Иако је претежно књижевног карактера, Летопис се бави и другим уметничким, научним и друштвеним темама, односно системски се бави сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу, не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.
Програмску оријентацију Летописа утврђује и остварује Уредништво, а потврђује Управни одбор. Управни одбор именује Уредништво на четири године (према Статуту Матице српске, члан 49).
Летопис Матице српске је најстарији живи књижевни часопис у Европи и свету који у континуитету излази од 1824. Часопис излази месечно, од тога има два двоброја (јануар-фебруар и јул-август).
мини|200п|Летопис Матице српске Историјат мини|Прва частица штампана 1825.
Према расположивим подацима, у Европи, па и читавом свету, најстарији књижевни часопис који до наших дана континуирано излази јесте Летопис Матице српске. Основан као Сербска летопис 1824. године у Новом Саду, захваљујући иницијативи тадашњег професора новосадске гимназије Георгија Магарашевића, овај часопис је веома брзо постао средишње место презентовања српске књижевности. Часопис је уређиван у Новом Саду, а штампан у Будиму. Цензура је 1824. године одобрила излажење. На првој свесци означено је да је за 1825. годину и да ће излазити четири пута годишње, јер је толико било великих пештанских вашара на којима би се часопис могао продавати.Урош Џонић: Библиографија српских листова у 1912. години. - У: Просветни гласник, 1. април 1913. Током своје дуге историје, часопис је често мењао име: Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873. Програм, објављен у првој свесци био је широко конципиран и тежио је да обухвати све што се на књижевном и културолошком плану збивало код Срба и осталих словенских народа.• Крешимир Георгијевић: „Летопис Матице српске”, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 9, 1, (23), 1936. pp. 115–116 Одзив читалачке публике у почетку је, углавном услед непросвећености и неписмености, био веома мали. Потешкоће у организацији читавог посла навеле су Георгија Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада, стога је у Пешти 1826. године основана Матица српска. У склопу тога рада одмах се кренуло са издавачком делатношћу, те су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и др.
Према томе, јасно нам је, да се ситуација донекле поправила две године касније (1826), када је у Пешти основано књижевно, научно и културно друштво Матица српска, па је часопис од тада под заштитом ове изузетно значајне националне установе. Наиме, у уводнику свеске четврте прве частице за 1826. годину, Јован Хаџић написао је проглас: „'Ево ти, почитајеми и предраги роде, Летописа србског. Теби подноси с љубови пуним жаром Матица Србска, која је Тебе и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише...'.Иштван Пот, „Летопис Матице српске и неки пештанско-будимски часописи двадесетих година 19. века”. - У: Историја српско-мађарских културних веза, Нови Сад–Будимпешта 2003. pp. 238. Тако је објављено оснивање Матице српске, а Летопис ће од тада до данас излазити као њен часопис. Од тог момента, часопис је излазио редовно, уз краће прекиде током великих историјских ломова: 1835–1836 (када је Матица српска на кратко била укинута), 1848–1849 (за време револуције у Аустрији), као и током Првог и Другог светског рата.
Као велики ерудита, односно добар познавалац ондашњих културних прилика и потреба, Георгије Магарашевић определио се да издаје часопис у којем ће објављивати грађу о словенском свету и српском народу, историјске чланке, књижевне прилоге и друга обавештења о књижевној и културној делатности од значаја за Словене и Србе. Ту своју замисао доследно је спровео већ у првој књизи Летописа (за 1825). Наиме, та прва књига часописа била је на први поглед слична ондашњим популарним српским алманасима са календаром и поучно-забавним садржајем. На то указује и чињеница да је на почетку и ове публикације штампан православни календар са посрбљеним именима светаца и глаголским падежним облицима у духу народног језика. Након тога долазио је преглед европских владара и основних статистичких и економских података везаних за њихове земље, те статистички преглед народних скупина према етничком пореклу и религији, а потом и одговарајући преглед народа у Аустријској царевини. Пратио га је хијерархијски уређен попис српског свештенства, а у посебном одељку налазио се и преглед Срба аустријских официра. С друге стране, оно што је представљало куриозитет часописа и требало да пробуди занимање и обогати сазнање српске читалачке публике били су посебни одељци који су садржали биографије знаменитих Срба, текстове о српској историји, словенским народима и просветним установама у словенским земљама, укључујући и земље које су улазиле у састав Аустријске царевине, а и саму Србију. Посебну драж доносили су књижевни текстови писани у духу просветитељских идеја Доситеја Обрадовића, те писма знаменитих Срба попут Доситеја Обрадовића, Павла Соларића и Григорија Трлајића, али и библиографски записи о књижевности словенских народа и делима српских писаца. Богат и разноврстан садржај часописа завршавао се рубриком „Смесице” у којој су биле саопштене вести са освртима на актуелне догађаје у српској књижевности и култури.Радован Мићић: „Георгије Магарашевић. Сербска Летопис и Матица српска,”, Портрети из српске културне историје, Нови Сад 1995. pp. 95–115. Оваква уређивачка концепција часописа указивала је на чињеницу да је Магарашевић свој уређивачки концепт темељио подједнако на привржености заједници словенских народа (карактеристичној за онај период) и осећању дужности према сопственом народу. Током историје дуге скоро два века, Летопис су уређивали неки од најзначајнијих српских књижевника и културних радника попут рецимо Теодора Павловића, Јакова Игњатовића, Јована Ђорђевића, Милана Савића, Васе Стајића, Тихомира Остојића, Тодора Манојловића, Младена Лесковца, Бошка Петровића и Александра Тишме.
Након Магарашевићеве смрти 1830. године, уредништво преузима Јован Хаџић (Милош Светић) и часопис постаје стварни орган Матице српске и књижевне групе око ње. У пештанском периоду (1830—1864) Летопис је неговао словенску књижевну и културну узајамност, али је све више пажње посвећивао српској и осталим јужнословенским књижевностима, нарочито под уредништвом Јакова Игњатовића (1854—1856), који је покушао да га модернизује и од њега направи трибину савременог књижевног стваралаштва. Под утицајем моћних и конзервативних патрона Јована Хаџића и Саве Текелије, Летопис је штампан старим правописом. Није излазио 1835. и 1836. године јер је Матица српска тада била укинута. За обнову Матице и Летописа веома је заслужан Теодор Павловић, који је био уредник часописа од 1832. до 1841. године. У овом периоду часопис неколико пута мења име (Сербскиј летопис, Новиј сербскиј летопис).Милан Петровић: „Летопис Матице српске тридесетих година XIX века ”, Летопис Матице српске, 126, 365, 5-6, 1950. pp. 233–258. Након пресељења Матице српске у Нови Сад 1864. године, Летопис, специфичним одабиром тема, постаје све више историјски и књижевно-историјски часопис. Као уредници у овом периоду јављају се јавни и културни радници попут Антонија Хаџића, Милисава Савића и Јована Бошковића, а међу бројне сараднике уписује се и име великог социјалног реформатора Светозара Марковића. За време уредништва Тихомира Остојића (1912–1914), јавила се иницијатива да се помоћу овог часописа подигне национална свест српског народа под аустроугарском влашћу. За време Првог светског рата Летопис је обустављен, а обновљен је 1921. године под уредништвом Васе Стајића, који настоји да кроз њега пласира идеје о социјалистичком хуманизму. До 1924. излази нередовно и стално мења уреднике. Марко Малетин га уређује од 1924. до 1929. године и успева да од Летописа начини актуелну месечну публикацију која прати књижевни, културни, економски и политички живот, а приписује му се и прва делимично сачињена библиографија часописа. Од 1933. године уређује га Никола Милутиновић све до Другог светског рата. У овом периоду часопис су уређивали, између осталих, и Стеван Ћирић, Светислав Баница, Радивој Врховац, Тодор Манојловић, Жарко Васиљевић. Битно је подвући да за ово време, а посебно за време уредничке концепције Васе Стајића (други пут уредник 1936) и Николе Милутиновића (1933–1935, 1936–1941) Летопис задржава претежно историјски и књижевно-историјски карактер.• Живан Милисавац: „Летопис Матице српске уочи Другог светског рата : (1929—1941)”, Летопис Матице српске, 126, 366, 6, 1950. pp. 405–418. Након Другог светског рата редакцију преузима Живан Милисавац. Године 1953. часопис је покренуо питање српскохрватског књижевног језика, што је резултовало Новосадским договором из 1960. године и радом на састављању заједничког српско-хрватског правописа. У овом периоду посвећивано је доста пажње и многобројним народностима које живе у Војводини. Часопис су тада уређивали и Живојин Бошков, Младен Лесковац, Бошко Петровић, а од уредништва Александра Тишме (1969–1973), Летопис почиње да се развија првенствено као књижевна ревија.• Бошко Новаковић: „Летопис Матице српске између два рата”, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд 1976. pp. 69–77.
Битна је чињеница да је за све време свога трајања Летопис био и остао централни српски часопис који настоји да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис Матице српске остваривао је са променљивим, али несумњивим успехом. У том смислу, обавеза садашњих уредника је да, и даље, раде на сагледавању целовитости, сложености и врхунских вредности српске књижевности и културе. Уредништво настоји да часопис буде простор на којем се филтрирају књижевне и културне вредности, тако да се, при том, превазиђу све предрасуде и ограничења различитих поетичких, генерацијских и културолошких припадности појединих писаца. Часопис велику пажњу посвећује и књижевности других народа (нпр. немачкој, француској, руској, пољској, енглеској, америчкој итд.), па су и читаве свеске у целини биле посвећене страним књижевностима и њиховим односима са српском културом (мађарска, немачка и др.).• Миро Вуксановић: „Летопис Матице српске”, Сомборске новине, 26.06.1981. pp. 6–7.
И поред многобројних критика током скоро два века дуге традиције излажења Летописа Матице српске упућених углавном на рачун његових конзервативних узуса приликом објављивања, за многе генерације писаца, књижевних историчара, историчара, критичара и других културних прегалаца одувек је била привилегија и част, како за већ доказане писце и стручњаке из одговарајућих области тако и за младе писце и истраживаче, писати за овај најстарији књижевни часопис у Европи.Рајко Петров Ного: „Држите се ви Летописа”, Летопис Матице српске, год. 187, књ. 487, св. 4, април 2011. pp. 641.
Летопису је додељен Сретењски орден првог степена (2024).
Уредници Следи хронолошки списак главних уредника Летописа Матице српске:
Георгије Магарашевић (1824—1830), Јован Хаџић (1830—1831), Павле Стаматовић (1831—1832), Теодор Павловић (1832—1841), Јован Суботић (1842—1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850—1853), Јаков Игњатовић (1854—1856), Субота Младеновић (1856—1857), Јован Ђорђевић (1857—1859), Антоније Хаџић (1859—1869), Јован Бошковић (1870—1875), Антоније Хаџић (1876—1895), Милан Савић (1896—1911)Летопис Матице српске. - У: Бранич, 16. мај 1899. pp. 51, Тихомир Остојић (1912—1914), Васа Стајић (1921), Каменко Суботић (1922—1923), Марко Малетин (1923—1929), Стеван Ћирић (1929),