Горњи Скугрић је насељено мјесто у општини Модрича, Република Српска, БиХ. Горњи Скугрић је сјеверозападни дио села Скугрић, док је Доњи Скугрић његов југоисточни дио. Према попису становништва из 1991. у Скугрићу је живјело 2.855 становника, од тога у Горњем Скугрићу 1.453 становника. По коначним резултатима пописа 2013. Завода за статистику Републике Српске, Скугрић има 1.695 становника у 603 домаћинства, од тога Горњи Скугрић 785 становника у 282 домаћинства.Попис становништва, домаћинстава и станова 2013, Републички завод за статистику РС

Село Скугрић је до Другог свјетског рата било сједиште истоимене општине. Подијељено је на Доњи и Горњи 1945, при чему је Горњи Скугрић припао општини Модрича, а Доњи Скугрић општини Градачац. Ово је у исти мах значило да је село било подијељено и у двије регије, јер је општина Модрича припадала регији Добој, а општина Градачац регији Тузла. У одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995 село је поново обједињено у једну мјесну заједницу, у општини Модрича.-{Радосав Симић}-:-{Скугрић — грађа за монографију}-,Скугрић,2011.

Скугрић има 10 заселака, и то: Гложик, Потпоље, Орахова, Ријека, Брезик и Живково Поље, који су припадали Горњем Скугрићу и општини Модрича, те Мишићи, Поточани, Срнава и Ждребан, који су припадали Доњем Скугрићу и општини Градачац.

Географија Скугрић се налази на јужном ободу Босанске Посавине и на сјеверним обронцима планине Требаве, па тако има двије рељефне цјелине — посавску равницу и требавско побрђе. Налази се на самој међуентитетској линији, удаљен 7,5 км од Модриче као сједишта општине и исто толико од Градачца у ФБиХ. Кроз село пролази магистрални пут М-14-1 који повезује Модричу и Градачац као и пруга Модрича-Градачац, која од рата у Босни и Херцеговини није у функцији.

У равничарском предјелу су засеоци Потпоље, Мишићи, Гложик и Живково Поље, док су у брдском предјелу засеоци Брезик, Ријека, Орахова, Поточани, Срнава и Ждребан.

Историја Праисторија

Камено доба Први човјек на ширем подручју Скугрића, дакле босанске Посавине и Требаве, појавио се током старијег каменог доба (палеолита) прије око 45.000 — 15.000 година. Шира археолошка истраживања могућих палеолитских локација на подручју општине Модрича нису вршена.-{Група аутора}-:-{Модрича са околином у прошлости}-,Модрича,1986.

Једно мало насеље, тачније његови трагови, откривено је у Скугрићу приликом прокопавања тзв. западног латералног канала. Налази се на благо заталасаној локацији испод Радишњаче у засеоку Орахова. Нађено је неколико фрагмената керамике и кременог алата, што у цјелини упућује на неолитско поријекло овог налазишта. У Скугрићу је откривено још једно насеље овог доба у засеоку Потпоље. То је такође локалитет скромне величине, али је значајан јер доказује велику насељеност овог подручја у вријеме млађег каменог доба (неолита). Сва ова насеља припадају једном великом културном кругу неолитског свијета који се од источног Медитерана, преко Балкана шири до средње Европе. Код нас дио овог културног круга носи назив Винчанска култура (по великом насељу у селу Винчи код Београда). Ова култура простирала се од средњег Потисја на сјеверу до Скопске котлине на југу и од ријека Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свијету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији.

Сматра се да су Трачани били најстарије становништво Босне и Херцеговине, и да је Бутмир њихово насеље, као што би такво било Винча у Србији. Бутмирска култура је ишчезнула у бронзаном добу, вјероватно покорена Илирима. Метално доба У овом крају праисторијски људи нису имали већа рудна лежишта метала, већ је потреба за металним алатом, оружјем и оруђем, рјешавана путем куповине из крајева богатих рудом. Праисторијски трговци и путујући металурзи преносили су бакарне, касније и бронзане предмете, па их овдје продавали. У немирним временима они су своју драгоцјену робу сакривали тако што су металне предмете закопавали у земљу. Пар таквих остава бронзаних предмета нађене су и овдје. Једна је остава бронзе нађена након Другог свјетског рата у Модричи, на локацији Српска Варош, а од ње је сачувана само једна ратничка сјекира. Једно гробље из овог времена (14. вијек старе ере), гдје су умрли прво спаљени, па остаци изгорјелих костију укопани у земљу и покривени земљаном посудом — урном, нађено је на локалитету Поље у Скугрићу.

Стари вијек На простору данашње БиХ живјела су многобројна илирска племена (Даеситијати, Ардијеји, Даорси, Диндари, Јаподи, Аутаријати, Далмати), чији саплеменици допиру јужно до Охрида, источно до Мораве, а на западу и с друге стране Јадранског мора. Јаподи су настањивали босанску Крајину са средиштем око Бихаћа; Ардијеји су били у долини Неретве; у југозападној Босни и средњој Далмацији Далмати, по којима је читава земља добила своје име, као и град Дувно; Аутаријати су били „највеће и најбоље од илирских племена“, који допиру далеко у унутрашњост (од њих је вјероватно име Таре); негдје у средини Босне становали су Даеситијати; док су у источној Херцеговини становали једним дијелом Доклеати, по којима се читава једна област прозвала Дукља. Прве везе тих племена са свијетом почињу преко Грка, те је грчки утицај иначе веома јак. Новац из грчких колонија Драч и Аполонија био је понајвише у промету међу Илирима све до владања римских царева. Једно мање илирско племе, Даорси, које је становало на лијевој обали Неретве у столачком крају, ковало је у II в. прије Хр. свој бронзани новац са грчким натписима, исто као и илирски краљ Балајос у Рисну. Илири су били углавном брђанска, данас би рекли чисто динарска племена, углавном сточари, немирни и готово стално у међусобним сукобима. Ардијеји су чисто четничко племе и кад их Аутаријати потискују према мору они се убрзо сналазе и почињу гусарске нападе на грчке, касније и римске лађе, по цијелом приморју. Живећи тако као четници, гусари и сточари, они се навикавају на лак живот, постају похотни и нарочито воле да се опијају и уживају у честим гозбама. Њихово пиће је нека врста пива, сабаја, медовина а можда и вино. На пијанкама учествују и жене, које су код Илира равноправне и које понекад узимају и врховну државну власт, као краљица Теута. Породични живот код таквих људи није изгледа био много моралан. За извјесне илирске поглавице зна се да су имали више од једне жене, а за либурнијске жене биљежи се да су имале више мужева. Илири су имали племенско уређење, код појединих племена постоји велики број братстава, код Далмата је износио 342, а код Даеситијата 103. Племена су живјела доста подвојено, чему је доприносило планинама растављено динарско подручје. Та расцјепканост и сувише изражена племенска индивидуалност били су узрок да Илири нису никад створили своју заједничку државу и да су касније постали лак плијен римским освајачима. Средином III в. прије Хр. настала је једна илирска држава, али је она ограничена само на подручје Јадранског приморја, од Скадра до Цетине. Келти су се доселили на Балканско полуострво у IV в. прије Хр. као дио миграционог таласа од којег су се одвојили Келти који су опсиједали Рим 380-их година прије Хр. Они су из Паноније провалили у земље око Саве, и дубоко у унутрашњост Босне све до Неретве, гдје су задали тежак пораз Ардијејима. У исто вријеме они су потиснули и Аутаријате, који се због тога помијерају све до Мораве. Сувише борбени Келти су се упустили у велика ратовања и расплинули се на више страна, послије чега је, природно, слиједио пораз. У Србији једно њихово племе, Скордисци, држи се нешто дуже, и оснива своју тврђаву Сингидунум, данашњи Београд.-{Владимир Ћоровић}-:-{Босна и Херцеговина}-,Српска књижевна задруга,Београд,1925.

Ниједно од ових племена на територији БиХ није имало државну организацију, али су имали утврђења у која су се повлачили у случају ратне опасности. У рату који је Октавијан водио на Балкану 35-33. г. прије Хр. покорена су многа ова илирска племена, нека су се предала, а нека су пружила огорчени отпор. Незадовољна римском влашћу, племена у Илирику су се дигла на устанак који је окупио огроман број људи и који је запријетио и Италији. Устанак је трајао 6-9. године. Битке су вођене на сјеверу око Сирмијума и Фрушке горе, а у Босни око многих илирских тврђава. Након савлађивања устанка, Римљани пространу провинцију Илирик, дијеле на двије провинције: Доњи Илирик или Далмацију и Горњи Илирик или Панонију. У састав провинције Далмације ушли су простори данашње БиХ, у којој се временом развило више римских градова. Најважнији и нешто боље познати су: Бистуе Стара (у Варвари, на извору Раме) и Бистуе Нова (у Зеници), који су добили градско право још у I вијеку; Салвиум (Грковци у Ливањском пољу); у рудничком граду Домавијуму код Сребренице био је главни уред за све сребрне руднике читаве Далмације и Паноније; Делминиум (Думно, Дувно); Градац код Посушја и Столац. У дефинитивној подјели Римског царства на Источно и Западно 396, територије данашње БиХ постају дио Западног. Хришћанство се раширило у IV в. Епископална црква се налазила у Бистуе Нова. Догађај који је донио значајне промјене у Посавини, било је Хунско освајање 441-447. Послије пада хунске власти, Срем, Славонију и друге земље између Саве и Дунава населили су Остроготи уз сагласност цара Авита. Они су бранили и сјеверну Босну од других племена. Долазак Теодорика на власт у Италији крајем V вијека довео је и до укључења Посавине као и дијела Босне у државу Гота. Најзад, Јустинијан је успио да врати провинцију Далмацију у оквире Византијске државе.-{СРПСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА}-:-{Том I, књига 2}-,Матица српска — САНУ,Нови Сад — Београд,2011.

Дакле Римљани долином ријеке Саве продиру и до данашњег Скугрића, и потпуну власт успостављају 6-9. године. Са собом доносе тековине једне далеко напредније цивилизације, па тако у Посавини израстају насеља градског типа — грађевине од камена и опеке са кречним малтером као везивом, улице поплочане каменом, куће снабдјевене водоводом, насеља са јавним купатилима. У Скугрићу је 1962. године откривено насеље из овог периода на локацији Цигла. То је велики простор у скугрићком пољу од десетак хектара површине, неједнаке висине, на коме се види више благо заталасаних узвишица. Читав овај велики комплекс је омеђен коритом рјечице Толисе, тако што она прави лакат или меандар, а потом је њен ток помјерен и скраћен ископом канала. Народно предање не памти ископ овог канала. Један од положаја на локацији Цигла, мјештани зову Црквина или Тубла. Садржи на површини бројне фрагменте керамике, опеке зидне и кровне, темељ зида грађен од ријечних облутака везаних кречном жбуком те друге остатке културе.

Како би повезали удаљене области свог великог царства Римљани су градили друмове, а један од најзначајнијих путних праваца у овом подручју ишао је долином ријеке Саве. На римској мапи Tabula Peutingeriana, означена је и поштанска станица именом Ad Basante (у Босни). Постоји више стручних радова у археолошкој литератури који се баве лоцирањем ове поштанске станице. На поменутој мапи послије станице Marsonia, за коју се вјерује да је била на мјесту данашњег Славонског Брода, долази поштанска станица Ad Basante (али је нажалост изостављено растојање у миљама), а послије Ad Basante у растојању од ХХ миља је станица Saldis, чије лоцирање може бити на Сави око Брчког. У једном од три велика римска насеља у нашем крају — Јошик између Јакеша и Оџака, Кулиште у Крушковом Пољу и Цигла у Скугрићу, треба лоцирати станицу Ad Basante. Ова насеља су приближно на средокраћи римских поштанских станица Marsonia и Saldis.

Средњи вијек