Стаљинградска битка (, ) је била главна прекретница у Другом светском рату,Други светски рат - друга књига, ИРО Народна књига, Београд. и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Трајала је од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године."Battle of Stalingrad." Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 06 May. 2009.
Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге Сила Осовине око града. Укупни губици у људству се процењују на између 1,5 и 2 милиона.
Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту и до краја рата нису се опоравиле. То је био њихов први велики пораз у овом рату. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над нацистичком Немачком, 1945. године.
Док у односу на завршетак битке нема недоумица (Паулус 2. фебруара 1943. потписује акт о предаји преосталих снага Вермахта снагама Црвене армије), у односу на њен почетак међу историчарима владају несугласице коју операцију Вермахта треба сматрати почетком ове битке. Тако се у изворима налазе наводи о њеном почетку од јуна па све до септембра 1942. године.
Такође, несугласице постоје и у односу на број жртава те битке: процене се крећу од 700.000 па све до 2 милиона погинулих војника и цивила.
Предисторија Дана 22. јуна 1941. Немачка и њене савезнице, силе Осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез са 4,3 милиона војника.Мелтюхов, М. И. Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу: 1939-1941 (Документы, факты, суждения). Москва 2000 г., 12.. стр. 476–477 (взето на 19.3.2008) Њихове трупе су брзо напредовале на фронту од Баренцовог до Црног мора, наносећи тешке поразе Црвеној армији, која је претходно осакаћена Стаљиновим чисткама.
Почетком септембра 1941. немачка и финска војска је опсела Лењинград.World War II Database, Siege of Leningrad До октобра 1941. Група армија „југ“ у операцији "Барбароса" заузела је велики део Украјине са градовима Кијев и Одеса. Група армија „центар“ је за то време заузела Минск, Витебск и Смоленск, и 30. септембра започела напад на Москву („операција Тајфун“). Совјетске снаге су извршиле контранапад великих размера из предграђа руске престонице децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и са проређеним линијама за снабдевање, одбачена је од 150–250 km од Москве.Николов, Р. 1941 - годината на планетарния сблъсък.
Хитлер је сматрао да нема довољно ресурса за истовремена дејства на свим фронтовима, па је тако 3. јануара 1942. саопштио јапанском посланику Ошими: „Мој циљ ће бити напредовање на јужном фронту. Решио сам, да када се време поправи, нападнем Кавказ. То је најважнији подухват.“ Овакво Хитлерово размишљање није нимало чудно ако се има на уму чињеница да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. године било извађено у Совјетском Савезу, скоро три четвртине потицало из региона око Бакуа, даљих 16% из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза. Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат — рат против англо-америчких оружаних снага иза којих су стајали скоро неисцрпни ресурси. Након немачке објаве рата САД 10. децембра 1941, ситуација у сировинама постаје веома важан предмет у стратешкој рачуници Трећег рајха.
Тако је направљен план да немачка војска напредује до нафтних поља уз Каспијско море и стратешки важног града Стаљинград на реци Волги.. Хитлер је директивом бр. 41 од 5. априла 1942. као стратешки циљ немачке летње офанзиве одредио да се: „коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије... У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја“.
У мају 1942. совјетска војска је покушала да пробије немачке линије код Харкова, али је у томе осујећена. То је био увод у немачко-мађарски контранапад, операцију Плаво. Њоме су силе Осовине намеравале да освоје Вороњеж и устале се на левој обали реке Дон.
Немачке јединице пред битку и током самог тока битке мини|десно|250п|Немачки војник у Стаљинграду, 1942. година
Немачка војска која је 22. јуна 1941. године напала Совјетски Савез била је до тада најмодернија и најопремљенија војска на свету. Велики део војног капацитета Вермахта ангажован је на преко 3.000 km дугом фронту против Црвене армије. Хитлер се надао како ће за само шест недеља поразити Црвену армију. Правац напада ишао је у три смера и то ка Лењинграду, Москви и југу, тачније Кавказу (рејон борбе ће бити пребачен на Стаљинград и ту ће се већи део борби и одиграти).
У овој бици учествовала је група армија Југ, тачније позната немачка 6. армија за коју је највећи терет битке био и везан. Заповедник је био Фридрих Паулус. Хитлер није имао стварни разлог да освоји Стаљинград. Могао га је опколити и наставити даље, али ово су били чисто идеолошки него војни циљеви који су додатно оптеретили немачку војску која се неће лако опоравити од овог пораза. Највећа грешка коју је Хитлер починио била је то што је своје снаге поделио на два дела, тачније група армија Југ је подељена на групу армија А и Б. Град је могао бити заузет без већих проблема, али немачке јединице извршиле су огромну инвазију на Кавказ да би дошле до извора нафте која је била неопходна за ратну машинерију.
Шеста армија је бројала 300.000 војника у тренутку напада на Стаљинград, док је стварни број немачких војника био већи. 6. армију јула месеца подржавало је 400 тенкова и других самоходних возила, а касније 675, као и 1.200 авиона који су тешко бомбардовали сам град као и реку Дон. Задатак 6. армије је био да форсира реку Дон и заузме град. Учествовала је поред 6. и 17. армија, 4. оклопна армија.
Паулус је знао у којој ситуацији се налази 6. армија и да она није јака као што је Хитлер предвиђао да јесте. Он је знао да неће моћи на лак и једноставан начин да истера Црвену армију из града, а уз то она је непрестано довлачила појачања у град железницом и преко реке Волге која је непрестано бомбардована из ваздуха и са земље тешком артиљеријом. Паулус је морао да ангажује своје најбоље јединице у заштиту десног крила, да би остале немачке јединице могле без опасности да надиру ка Кавказу. Знао је да Руси располажу великим снагама и да ће ако десно крило немачких армија бити пробијено, надируће немачке дивизије бити нападнуте а напад изгубити на снази, брзини и иницијативи. Када се састао са Хитлером у Виници, Паулус је био скептичан и није веровао да његове снаге могу лако заузети град једним брзим нападом и тражио је појачања у виду три добре дивизије. Када је 6. армија ојачана новим дивизијама, напад на Стаљинград претворио се у прави пакао који је довео до најкрвавијих борби на Источном фронту.
Немачка војска ће искусити нову врсту ратовања. Биће вођене тешке и крваве уличне борбе, а употреба војне технике биће изузетно смањена што ће допринети да немачке јединице буду развучене, а пешадија увучена у тешке губитке борећи се за сваку стопу самог града. Оно што би Немци дању освојили, ноћу би Совјети повратили и обратно. Суочиће се да је њихова тактика муњевитог рата у Стаљинграду неупотребљива, као и оклопне јединице које се нису могле кретати по граду због рушевина насталих током бомбардовања. Немачка војска употребиће велики број пешака који ће морати да сваки педаљ освојене територије грчевито бране. Поразу немачких војника допринеће и недовољна опремљеност за ратовање, пошто ће их зима стићи пре него што они буду успели да освоје територије које је Хитлер желео. Немачки војници ће бити исцрпљени, уморни, гладни, промрзли и деморалисани током свакодневних борби које ће водити. Немачке трупе неће имати ни зимску опрему која ће им бити неопходна, јер је Хитлер веровао да његове снаге могу за време летњих дана брзим нападима и продорима успети да стигну до задатих циљева и да ће Црвена армија на време бити опкољена и збрисана. Међутим, како је немачка војска све дубље напредовала отпор Црвене армије био је све жешћи и одлучнији. Зима и снег су почели полако да пристижу успоравајући или заустављајући немачке снаге, а доприносећи Совјетима навикнутим на те услове.
Поразу ће допринети и лоша опремљеност сателитске војске, нарочито румунске, италијанске и мађарске, које неће бити у стању да ефикасно заштити бокове немачких армија током напада због недовољне опреме, наоружања и обучености војника.
Независна Држава Хрватска послала је помоћ силама Осовине у нападу на Стаљинград. Оформили су легију јачине 10.000 људи и послали је на Источни фронт. Читава легија је изгинула у борбама или пала у заробљеништво. У тим борбама се највише истакао Марко Месић који је командовао хрватским легијама у нападу на сам град.
Тактичке грешке Немци су били велики мајстори у копненим биткама и знали су како задати ударац непријатељу. Стаљинград је показао све супротности немачких јединица. Тенкови који су били окосница немачке моћи нису били употребљиви јер су постајали лака мета руским браниоцима услед тешке покретљивости кроз рушевине самог града. Ваздухопловство је успело да уништи већину града и већ по првом бомбардовању бачено је 1.000 тона разорних бомби. Несвесно Немци су тако запечатили своју судбину. Немачка Врховна команда је град могла опколити, поставити артиљерију и непрестано га нападати авионима као и артиљеријом. Тек када људи буду изнурени бомбардовањем, опкољавањем и глађу принудити их на предају. Стаљинград је поседовао све услове да падне брже од Лењинграда али су Немци ту ситуацију погрешно протумачили. Немци су изгубили јер су све војне ресурсе уложили на уличне борбе у самом граду и тако додатно оптеретили своје снаге које нису навикле на споре и тешке борбе, већ на продоре и опкољавања. Да је Хитлер решио да са Стаљинградом учини исто као и са Лењинградом, победа би била могућа. Тада су могли ојачати јединице које су надирале ка нафтоносним пољима а уз то су могле напасти руске резерве које се још нису регруписале и кренуле да шаљу појачања опседнутом граду. Грешке Адолфа Хитлера су коштале Вермахт. Он је непромишљено делио своје снаге и додатно слабио поједине делове фронтова. Немци су оптерећено кретали у офанзивне операције. Превасходно им је недостајало заузеће битних нафтоносних поља а додатно су им снаге оптерећене опсадом Севастопоља и тешким заузећем Кримског полуострва. Стаљинград је више био идеолошки а не стратегијски град. Ако би га заузео, Хитлер је мислио да ће тада сломити дух Црвене армије, међутим он је само допринео да они ојачају и одбаце инвазионе трупе.
Ефекти Сама борба показала је невиђену бруталност освајача и жилавост бранилаца. Стаљинград ће увек бити симбол херојске одбране Руса над нацизмом.
Армија се више никада није вратила на бројно стање пре битке за Стаљинград и никада није била тако јака као у време напада. Та армија је дефакто жртвована. Од 300.000 војника у Немачку се вратило свега 5.000 преживелих. Велики порази и огромни губици Вермахта код Стаљинграда нагло су погоршали војнополитички и економски положај Немачке и изазвали су у њој велику кризу. Примера ради, код Стаљинграда су губици Немачке у тенковима и аутомобилима били равни њиховој шестомесечној производњи у немачким фабрикама, губици у топовима су били равни четворомесечној, а у минобацачима и ватреном оружју - двомесечној производњи. Да би надокнадила тако велике губитке, немачка војна индустрија је морала да ради на граници могућности. Нагло се осетио и велики недостатак људства.