мини|200п|Печурка атомске бомбе, Невада 1951. мини|десно|200п|Мапа Јапана са локацијама експлозија 1945. мини|Нуклеарна бомба „the Little boy" бачена на Хирошиму. Нуклеарно оружје је оружје велике разорне снаге, значајно јаче и од најјачег конвенционалног експлозива. Такво оружје је способно да уништи или озбиљно оштетити цео град, а такође би убило или ранило већину становништва, док би радијација била ту присутна деценијама. Преживело становништво које је остало у тим градовима било би озрачено и осуђено на полако изумирање у страшним мукама. Тако да нуклеарно оружје умногоме превазилази по својим карактеристикама сва позната оружја која су се произвела до данас.
У историји ратовања, нуклеарна оружја коришћена су само два пута, оба пута током задњих дана Другог светског рата. Први догађај десио се ујутро 6. августа 1945. године, када су САД бациле атомску бомбу на јапански град Хирошиму,Видео Хирошима Документарни филм 24 Hours After – Hiroshiima чије је шифровано име било Малиша. Ова бомба је била направљена на бази реакције нуклеарне фисије од уранијума 235. Фисија значи цепање нуклеарног језгра. Други догађај одиграо се три дана касније када је бачена на јапански град Нагасаки,Видео — Нагасаки документарни филм Japan Documentary – Mach Stem:The Nagasaki Bombing Intensified који је имао шифровано име Дебељко. Ова бомба је била направљена од плутонијума 239. Фузија значи спајање нуклеарног језгра. Будући да је била другачије конструисана од уранијумске бомбе бачене на Хирошиму, снага њене експлозије била је већа 1,5 пута. Претпоставља се да је 129.000 људи погинуло у тим нападима, Retrieved September 18, 2007. total number of deaths is not known precisely … acute (within two to four months) deaths … Hiroshima … 90.000－166.000 … Nagasaki … 60.000－80.000 а да је два пута више умрло од директних последица: радијације, глади, опекотина итд. Седамдесет година после напада, људи и даље умиру од последица атомских бомби, јер је код преживелих установљен надпросечан број оболелих од рака и високог крвног притиска.
Историја мини|Последице атомског бомбардовања Хирошиме О могућности добијања огромне количине енергије цепањем атома се већ деценијама спекулисало, захваљујући открићима из области физике, али никакво озбиљно истраживање није било започето. Све је почело 1896, када је Анри Бекерел открио радиоактивност уранијума. Следећи корак су направили Марија и Пјер Кири 1902. године, када су изоловали радиоактивни елемент назван радијум. Три године касније је Алберт Ајнштајн објавио своју теорију релативности. Према овој његовој теорији, ако бисмо како могли да трансформишемо масу у енергију, добили бисмо велике количине ослобођене енергије. Следећи велики корак су направили Ернест Радерфорд и Нилс Бор када су описали структуру атома. Атом је састављен од позитивно наелектрисаног језгра и негативно наелектрисаних електрона. Они су закључили да језгро мора да се преломи или да експлодира да би се ослободила велика количина енергије. 1934, Енрико Ферми, научник из Рима, је раставио тешке атоме бомбардујући их неутронима. Међутим, он није схватио да је постигао нуклеарну фисију. Децембра 1938. у Берлину, Ото Хан и Фриц Штрасман су извели сличан експеримент и дошли до великог открића. Раздвојили су атом и тако произвели нуклеарну фисију. Трансформисали су масу у енергију — 33 године после постављања Ајнштајнове теорије.
Нацистичка Немачка је 1939. године вршила прва испитивања везана за нуклеарну фисију, и то је све научнике избеглице прилично забринуло. Страховали су од саме помисли шта би се десило када би таква власт дошла у посед најубојитијег оружја икад произведеног. Тако да је велики број научника отишао из Немачке и окупираних земаља, тражећи уточиште у САД. Слично се дешавало и са научницима из Италије. У забринуте научнике спадају Алберт Ајнштајн из Немачке, Енрико Ферми из Италије, Јуџин Вигнер, Едвард Телер и Лео Силард из Мађарске.
Када је Лео Силард чуо за вест из Немачке, одмах је започео кампању, заједно са колегом Енриком Фермијем да упозоре америчку јавност на опасност која стиже из нацистичке Немачке. Убедили су и Алберта Ајнштајна да у њихово име пошаље писмо америчком председнику Френклину Рузвелту, иако сам Ајнштајн касније није хтео ништа да има са бомбом. Писмо је изазвало жељени ефект, па су тако у Америци почела истраживања са разбијањем атома. Сам Рузвелт је одлучио да се у истраживања уложи огроман новац, пошто се веровало да је у току трка са временом и да је неопходно да направе бомбу пре Немачке.
Прва нуклеарна оружја произвео је међународни тим током Другог светског рата у САД, укључујући велики број дислоцираних понајбољих физичара и научника из средишње Европе, уз помоћ Уједињеног Краљевства и Канаде као део тајног пројекта названог Менхетн.Видео — Менхетн пројекат документарни филм World's First Atomic Bomb – Manhattan Project Documentary – Films Прва проба нуклеарног оружја се десила 16. јула 1945. године, у држави Нови Мексико. Тест је познатији под називом Тринити тест.Ferenc Morton Szasz, The Day The Sun Rose Twice: The Story of the Trinity Site Nuclear Explosion July 16, 1945 (University of New Mexico Press). 1984.„The First Atomic Bomb Blast, 1945” Eyewitnesstohistory.com.Chris Demarest. „Atomic Bomb-Truman Press Release-August 6, 1945” Trumanlibrary.org Radiochemistry.org„Atomic Bomb: Decision – Trinity Test, July 16, 1945” Dannen.com Док се у почетку оружје развијало примарно из страха да би га Нацистичка Немачка могла прва развити, оно се касније ипак искористило против јапанских градова Хирошиме и Нагасакија у августу 1945. године. Совјетски Савез је своје прво нуклеарно оружје развио и тестирао 1949. године. Они су до технологије успели да дођу захваљујући бриљантним физичарима, али и захваљујући шпијунима. Совјети су имали шпијуне инфилтриране директно у америчке научне тимове. И САД и СССР су средином 1950-их година наставили развијати оружје засновано на нуклеарној фузији (хидрогенске бомбе). Изумом поузданог начина слања ракета током 1960-их; постало је могуће да се нуклеарно оружје пошаље било где у свету у врло кратком року те су две хладноратовске суперсиле усвојиле стратегију застрашивања одржавајући крхки мир.
Нуклеарно оружје је било симбол војне и државне моћи, а његово тестирање се користило не само за усавршавање него и за слање одређених политичких порука. Током тог периода и друге државе су такође развиле нуклеарно оружје, као што су Уједињено Краљевство, Француска и Кина. Ових пет чланова "нуклеарног клуба" су се договорили да покушају ограничити његово ширење, мада су још пет држава успеле да га развију (Индија, Јужноафричка Република, Пакистан, Израел) и Северна Кореја. Крајем Хладног рата почетком 1990-их; Русија је наследила оружје од бившег Совјетског Савеза те је заједно са САД наставила сарадњу за смањење свог нуклеарног арсенала у сврху смањења тензија и међународне сигурности.
Ширење нуклеарног оружја је ипак настављено, те је Пакистан тестирао своје прво нуклеарно оружје 1998. године, а следило је тестирање Северне Кореје 2006. године. У јануару 2005. године, пакистански металург Абдул Кадир Кан признао је да је продавао нуклеарну технологију и информације о нуклеарном оружју Ирану, Либији и Северној Кореји, преко великог међународног ланца. Северна Кореја је 9. октобра 2006. године објавила да је извела подземни нуклеарни тест, али пошто нису примећени знакови велике експлозије многи су закључили да тест није био потпуно успешан.
Постојала су (најмање) четири велика лажна аларма, најскорији 1995. године, који су готово довели до тога да САД или СССР / Русија почну лансирати своје нуклеарне бојеве главе као одмазду за претпостављени напад. Осим тога, током Хладног рата САД и СССР су неколико пута били на ивици нуклеарног напада, најпознатији случај је био током Кубанске ракетне кризе. До 2006. године, процењује се да у свету постоји најмање 27.000 нуклеарних бојевих глава у поседу најмање девет држава, а 96% нуклеарног оружја налази се у САД и Русији.
Врсте нуклеарног оружја мини|Два основна дизајна оружја на бази фисије
Постоје два главна типа нуклеарног оружја и то: фисијска бомба, која је заснована на бази реакције нуклеарне фисије или цепања нуклеарног језгра. Овај тип је познат под називима нуклеарна или атомска бомба (скраћено А-бомба). фузијска бомба, која је заснована на бази реакције нуклеарне фузије или спајања нуклеарног језгра. Овај тип је познат под називима термонуклеарна, водонична или хидрогенска бомба (скраћено Х-бомба).
Остали типови Ту су и други типови нуклеарног оружја. На пример: појачана бомба на бази реакције нуклеарне фисије је фисијска бомба која повећава своју експлозивну снагу помоћу мале количине фузионих реакција, али није хидрогенска бомба, јер је далеко испод њених могућности, ипак ово је само појачана атомска бомба неутронска бомба кобалтна бомба радиолошка бомба
Фисијско оружје — Нуклеарна или атомска бомба мини|Прва нуклеарна оружја су биле гравитационе бомбе као Дебељко, оружје које је бачено на Нагасаки, Јапан. Таква оружја су могла бити бачена из бомбардера
Фисија је нуклеарни процес у коме се тешко језгро раздваја на два мања језгра. Продукт који настаје овом реакцијом је само један од могућих облика. Фисијом може настати било која комбинација лакших језгара, све док збир протона и неутрона у новонасталим језгрима не прелази број у почетном језгру. Као код фузије, велика количина енергије се може ослободити у процесу фисије зато што сабирак маса лакших језгара (продуката) износи мање од масе језгра које је настало у процесу фисије. Фисија настаје због тога што се у тешким језгрима налази електростатичко одбијање између великог броја позитивно наелектрисаних протона. Два мања језгра имају мање унутрашње одбијање од једног већег језгра. Тако да, једном када веће језгро буде у стању да савлада јаку нуклеарну силу, која га држи у једном комаду, може да ступи у процес фисије.
Фисијска бомба је оружје које је заснована на бази реакције нуклеарне фисије или цепања нуклеарног језгра. Овај тип је познат под називима нуклеарна или атомска бомба (скраћено А-бомба). У фисијским оружјима, маса фисијског материјала (обогаћени уранијум-235) се ставља у суперкритичну масу — количина материјала потребна да отпочне експоненцијални раст нуклеарне ланчане реакције растављањем или цепањем две подкритичне масе хемијским експлозивом, приликом чега се убризгавају неутрони и реакција почиње. Количина енергије коју ослободи фисијска бомба може да варира од једне тоне ТНТ-а, па све до око 500.000 тона (500 килотона) ТНТ-а.The best overall printed sources on nuclear weapons design are: Hansen, Chuck. U.S. Nuclear Weapons: The Secret History. San Antonio, TX: Aerofax, 1988; and the more-updated Hansen, Chuck, (CD-ROM & download available). PDF. 2.600 pages, Sunnyvale, California, Chuklea Publications, . Главни изазов у свим конструкцијама нуклеарног оружја је осигуравање да се значајан део горива искористи пре него што оружје уништи само себе.
Атомска бомба је уништавајуће ратно средство које као своју експлозивну моћ користи изотопе урана U-235, нептунијума Np-237, као и плутонијума Pu-239, а у врло ретким случајевима торијума Th-232, као и урана U-233. Тај експлозив најчешће чине два или више комада нуклеарног материјала, обично у облику две полусфере, које су пре активирања бомбе међусобно раздвојене. Маса сваке сфере је мања од критичне масе (око 20 kg), а збирна маса је већа од критичне масе. На тај начин се спречава процес ланчане реакције све док се нуклеарна бомба не активира. У тренутку активирања бомбе делови нуклеарног експлозива се доводе у компактну целину, при чему почиње процес неконтролисане нуклеарне реакције, односно експлозија бомбе. Активирање се врши помоћу обичне експлозивне супстанце (упаљача). Ова супстанца се налази у специјалном суду, изграђеном од метала велике густине, чији зидови служе и као рефлектор неутрона. Приликом експлозије нуклеарне бомбе испољавају се три основна дејства: ударно (механичко), топлотно и радиоактивно.