Крвава (проклета) недеља (, ) је израз који се користи за масакр који се догодио 30. јануара 1972. године, у граду Дерију у Северној Ирској, када су припадници британског 1. падобранског батаљона под командом потпуковника Дерека Вилфорда и капетана Мајка Џексона, устрелили 26 демонстраната током марша који је организовала Асоцијације за грађанска права Северне Ирске у предграђу Богсајд. Тринаесторо људи, од који је шесторо било малолетно, умрло је на лицу места док је још једно лице преминуло четири месеца касније од повреда задобијених током овог догађаја. Два демонстранта су прегажена од стране војних возила . Велики број сведока, укључујући пролазнике и новинаре тврдили су да убијени демонстранти нису били наоружани. Петорица демонстраната који су рањени, погођени су у леђа док су бежали.
У вези са овим догађај британска влада је спровела две истраге: Виџери трибунал који је заседао одмах након догађаја ослободио је војнике и британску војску од одговорности али је критикован као покушај да се одговорност за убиства пребаци на другу страну.Irish Democrat, Ted Heath: More Butcher than Grocer Accessed 13 November, 2006.The Guardian Accessed 13 November 2006BBC News - On This Day 19 April 1972 Accessed 14 November 2006 Друга истрага, познатија под називом Савил истрага, по председавајућем истражног комитета Марку Савилу, лорду Савилу од Њудгејта, покренута је 1998. године и тек треба да саопшти резултате истраге.
Кампања Ирске републиканске армије против Северне Ирске, која је део Уједињеног Краљевства, отпочела је две године пре Крваве недеље, али је овај догађај значајно утицао на пораст њеног значаја и на повећање броја добровољаца спремних за борбу. P. 293: "Youngsters who had seen their friends die that day flocked to join the IRA..." Крвава недеља представља један од најзначајнијих догађаја у бурној историји Северне Ирске, јер се ради о догађају у којем су учествовале јединице регуларне британске војске и који се одиграо јавно уз присуство великог броја новинара.
Ток догађаја на дан масакра Многе појединости догађаја су спорне укључујући и податак о броју демонстраната. Према наводима организатора протестног марша у њему је учествовало 30.000 људи; Џон Виџери је током првобитне истраге тврдио да је у маршу учествовало између 3.000 и 5.000 људи. У књизи „Пут ка крвавој недељи“, локални лекар опште праксе др. Рејмонд Маклин навео је податак од 15.000 учесника марша. Овај податак ће касније употребити и Бернардет Девлин Макалски током расправе у Доњем дому Британског парламента. О овом догађају постоји пуно извора у виду великог броја књига и чланака као и неколико документариних филмова.
Главно одредиште протестног марша је требало да буде Гилдхол, али је због армијских барикада марш преусмерен ка углу Слободни Дери. Мала група тинејџера се одвојила од главне групе са намером да помери барикаде и настави у правцу Гилдхола. Напали су британске војнике на барикади са каменицама и извикивали су увреде. У овој фази протеста, британска војска је употребила водени топ, сузавац и гумене метке како би разбила изгреднике. Овакви сукоби између војске и омладине су били релативно честа појава иако неки посматрачи тврде да интензитет сукоба није био већи од уобичајеног. P. 100: "... the level of rioting was no greater than usual - and no petrol bombs or nail bombs were being thrown." Британски војници убили су и ранили двоје људи у улици Вилијам.
У једном тренутку, у армијски командни центар су стигле наводне тврдње о присуству снајперисте ИРА у делу града захваћеном немирима. Убрзо затим британска команда је одобрила употребу бојеве муниције. Прва жртва, Џеки Дади, убијен је док је бежао. Трчао је поред свештеника Едварда Делија, када је погођен у леђа. Након првих жртава међу демонстрантима, напади на британске снаге су ескалирали што је навело британску команду да изда наредбу о отпочињању акције за разбијање демонстрација, хапшење демонстраната и потискивање главне масе до пољане код угла Слободни Дери.
Упркос томе што је британска команда издала наредбу за обуставу ватре, снаге под командом мајора Теда Лодена испалиле су преко сто метака у масу која је бежала. Убијено је још 12 људи , од којих су многи погођени док су покушавали да помогну рањенима. Рањено је 14 демонстраната, од којих је 12 погођено мецима, а двоје су прегажени од стране армијских возила.
Погинули Џон Џеки Дади (17). Погођен у груди на паркингу испред стамбеног блока Розвил. Четири сведока изјавило је да Дади није био наоружан и да је у тренутку када је погођен бежао од британских падобранаца. Троје сведока је видело да су британски војници пуцали у њега са намером. Патрик Џозеф Дохерти (31). Погођен у леђа испред блока Розвил док је покушавао да отпузи у заклон. Дохерти је, пре и после смрти, више пута фотографисан од стране француског новинара Жила Переса. Упркос сведочењу војника „Ф“ да је пуцао на човека који је био наоружан пиштољем Виџери је прихватио као доказ фотографије француског новинара на којима се види да Дохерти није био наоружан, што је потврдио и форензички тест који је установио да није било трагова барута на његовим рукама. Бернард Макгиган (41). Погођен у потиљак док је покушавао да помогне Патрику Дохертију. У тренутку када је погођен, држао је у руци белу марамицу како би сигнализирао своје мирољубиве намере.Widgery Report , Part Three - "According to Miss Richmond a wounded man was calling for help and Mr McGuigan, carrying a white handkerchief, deliberately left a position of cover to attend to him. She said that he was shot at once. Other civilian witnesses confirmed this evidence and photographs of McGuigan's body show the white handkerchief in question." Хју Пајус Гилмор (17). Погођен у груди док је бежао од падобранаца низ Розвил улицу. Виџери је прихватио да фотографија направљена неколико секунди након што је Гилмор погођен потврђује изјаве сведока који су сведочили да није био наоружан, што је потврђено и форензичким тестом на трагове барута, који је био негативан. Кевин МакЕлхини (17). Погођен у леђа док је покушавао да отпузи у заклон испред улаза у стамбени блок Розвил. Два сведока су изјавила да МакЕлхини није био наоружан. Мајкл Г. Кели (17). Погођен у стомак док је стајао у близини барикаде испред блока Розвил. Виџери је прихватио доказе који потврђују да Кели није био наоружан. Џон Пајус Јанг (17). Погођен у главу док је стајао у близини барикаде. Два сведока изјавила су да Јанг није био наоружан. Вилијам Ноел Неш (19). Погођен у груди у близини барикаде. Сведоци су изјавили да Неш није био наоружан и да је у тренутку када је погођен покушавао да помогне другоме. Виџери је у својој истрази претпоставио да је Неш највероватније погођен од стране цивила који су пуцали у правцу војске. Мајкл М. Макдејд (20). Погођен у лице на барикади, док се удаљавао од падобранаца. Путања метка сугерише да је убијен од стране војника који су били позиционирани на зидовима Дерија. Џејмс Џозеф Вреј (22). Рањен, а затим устрељен из близине док је лежао на земљи. Сведоци који нису позвани да сведоче пред Виџери трибуналом изјавили су да је Вреј, непосредно пре него што је убијен гласно извикивао да не може да покреће ноге.Witness testimony in Secret History: Bloody Sunday (Channel 4, (5 Dec, 1991) Џералд Донахју (17). Погођен у стомак док је трчао у заклон између Гленфада и Еби парка. Донахју је, након што је погођен, пренет у оближњу кућу где га је прегледао доктор. Том приликом, његови џепови су изврнути како би га идентификовали. Касније је на полицијског фотографији Донахјуовог леша установљено да је имао лак-бомбу у свом џепу. Нико од људи који су претражили његове џепове у кући, као ни британски војни болничар (Војник 138) који је убрзо затим констатовао његову смрт, нису видели бомбу у његовим џеповима. Донахју је био припадник Fianna Éireann, републиканског омладинског покрета блиско повезаног са ИРА. Педи Ворд, који је сведочио у поступку током Савил истраге изјавио је да је дао две бомбе Донахјуу неколико сати пре него што је погинуо. Џералд (Џејмс) Макини (34). Погођен одмах након Џералда Донахјуа. Сведоци су изјавили да је Макини трчао одмах иза Донахјуа, и да је, након што је видео како Донахју пада, стао и подигао руке узвикујући „Молим вас не пуцајте!“. Пао је погођен у груди. Вилијам А. Макини (27). Погођен у леђа док је покушавао да помогне Џералду Макинију (нису у сродству). Напустио је заклон како би помогао старијем човеку. Џон Џонстон (59). Погођен у улици Вилијам, 15 минута пре него што је пуцњава почела. Џонстон је умро од последица рањавања четири и по месеца касније и био је једина жртва која није умрла одмах или непосредно након рањавања.
Анализа догађаја Тринаест људи је убијено, док је још један учесник марша преминуо касније од последица рањавања. Званични став британске војске, подржан од стране британског Секретара унутрашњих послова, током седнице Доњег дома Британског парламента био је да су падобранци отворили ватру реагујући на претњу коју су представљали наоружани припадници ИРА. Међутим, сви сведоци (осим војника), укључујући учеснике марша, локалне становнике, као и британске и ирске новинаре који су пратили марш, тврде да су британски војници отворили ватру на ненаоружану масу као и да су свесно нишанили у људе који су бежали или који су покушавали да помогну рањенима, док на британске војнике није отварана ватра. Ни један британски војник није рањен ватреним оружјем нити повређен на други начин. Код погинулих, рањених и ухапшених демостраната није пронађено ватрено оружје ни ексер бомбе. Као реакција на овај инцидент, револтирани грађани спалили су британску амбасаду у Даблину. Англо-Ирски односи, након овог инцидента никада нису били на нижем нивоу због чега је ирски министар иностраних послова, Патрик Хилари отишао у САД како би затражио ангажовање Уједињених нација у решавању проблема у Ирској.
Иако су на протестној шетњи били присутни бројни припадници ИРА, тврди се да они нису били наоружани зато што се претпостављало да ће британски падобранци покушати да их изазову на оружани сукоб. Посланик у парламенту Ајван Купер је пред марш добио обећање да наоружани припадници ИРА неће учествовати у маршу. Многи падобранци који су сведочили током истраге изјавили су да су им њихови официри рекли да очекују ватрени обрачун и да су их охрабривали да добро гађају. Свештеник Едвард Дили изјавио је да је видео човека међу демонстрантима како отвара насумичну ватру из револвера у правцу падобранаца. Касније идентификован као члан званичне ИРА, овај демонстрант је фотографисан у тренутку када је потегао оружје, али није опажен од стране војника нити је на њега пуцано. Током Савил истраге дато је више различитих изјава у вези са наоружаним демонстрантом .
Званични мртвозорник града Дерија, пензионисани мајор британске војске Хуберт О'Нил је по завршетку истраге, 2. августа 1973. године дао следећу изјаву: