Галипољска операција је вођена у Првом светском рату и током ње су снаге Антанте покушале да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима да би себи омогућиле приступ Цариграду са крајњим циљем његовог заузимања чиме је планирано да се из даљег тока рата избаци Османско царство. Борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем инвазионих трупа. Нарочито тешке губитке доживеле су експедиционе снаге Аустралије и Новог Зеланда.
Снаге Антанте су махом сачињавале трупе Уједињеног Краљевства ван Енглеске (Ирска, Аустралија и Нови Зеланд) које су чинили добровољци и нередовна војска, али се данас сматра да разлог потпуне пропасти инвазије лежи у низу грешака које су начинили команданти операције. Данас Галипоље у Уједињеном Краљевству и његовим некадашњим колонијама представља симбол великог, непотребног и узалудног страдања, а сам залив Сувла (у коме је вођен део борби) представља његов синоним.
Позадина
Дана 29. октобра 1914. године, два бивша немачка ратна брода, османски Јавуз Султан Селим и Мидили, још увек под командом немачких официра, извела су рацију на Црном мору, којом су бомбардовали руску луку Одесу и потопили неколико бродова. Османлије су 31. октобра ушли у рат и започели Кавкаски поход против Русије. Британци су на кратко бомбардовали тврђаву у Галипољу, напали Месопотамију и проучавали могућност заузимања Дарданела.
Савезничка стратегија и Дарданели
thumb|upright=1.0|left| Морски прилаз Русији преко Дарданела (жуто) Пре него што је зачета операција Дарданели, Британци су планирали да изведу амфибијску инвазију у близини Александрете на Медитерану, идеју коју је Богос Нубар првобитно представио 1914. године. Овај план развио је државни секретар за рат, фелдмаршал Херберт Киченер за одвајање главног града од Сирије, Палестине и Египта. Александрета је била област са хришћанским становништвом и била је стратешко средиште железничке мреже Османског царства - њено заузимање би царство пресекло на два дела. Вицеадмирал сер Ричард Пирс, врховни командант Источне Индије, наредио је капетану Франку Ларкину са ХМС Дорис у Александрети 13. децембра 1914. године да припрема напад. Ту су биле и руска крстарица Асколд и француска крстарица Рекин. Киченер је радио на плану још у марту 1915. године и учествовао је у британском покушају подстицања Арапске побуне. Десант у Александрети је напуштен, јер би му војно било потребно више ресурса него што је Француска могла да издвоји, а политички Француска није желела да Британци делују у њиховој сфери утицаја, на шта је Британија пристала 1912. године.
Крајем 1914. године, на Западном фронту, француско-британска контраофанзива започела је Првом битком на Марни а завршена је у Првој ипрској бици у Фландрији у којој су Белгијанци, Британци и Французи претрпели много жртава. Маневарски рат је завршен и замењен је рововским ратом. Немачко царство и Аустроугарска затвориле су копнене трговинске путеве између Британије и Француске на западу и Русије на истоку. Бело море на арктичком северу и Охотско море на далеком истоку била су зими завејана ледом и удаљена од Источног фронта, Балтичко море блокирала је Немачка царска морнарица а улаз у Црно море кроз Дарданеле контролисало је Османско царство. Док су Османлије и биле неутралне, помоћ се још могла слати у Русију преко Дарданела, али пре османског уласка у рат, мореузи су били затворени, Османлије су током новембра почеле да минирају пловни пут.
Француски министар правде Аристид Бријан предложио је у новембру напад на Османско царство, али је то одбијено, а покушај Британаца да приволе Османлије да се придруже савезничкој страни такође није успео. Касније тог месеца, Винстон Черчил, први лорд адмиралитета, предложио је поморски напад на Дарданеле, делимично на основу погрешних извештаја о јачини османских трупа. Черчил је желео да искористи велики број застарелих бојних бродова, који нису могли да делују против немачке флоте отвореног мора, у операцији Дарданели, са малом окупационом снагом коју је обезбедила војска. Надао се да ће напад на Османлије такође увући Бугарску и Грчку (бивше османске поседе) у рат на савезничкој страни. Дана 2. јануара 1915. године, велики војвода Николај Николајевич обратио се Британији за помоћ против Османлија, који су започели Кавкаски поход. Почело је планирање поморских напада на Дарданелима за преусмеравање османских трупа са Кавказа.
Покушај заузимања мореуза
thumb|upright=1.5| Графичка карта Дарданела Дана 17. фебруара 1915. године, британски хидроавион из ХМС Арк Ројала извео је извиђачки лет изнад мореуза. Два дана касније, први напад на Дарданеле започео је када је јака англо-француска оперативна група, укључујући британски дреднот ХМС Краљица Елизабета, започео дуго бомбардовање османских батерија обалске артиљерије. Британци су намеравали да користе осам авиона Арк Ројала за извиђање османских положаја, али сурови услови учинили су све осим једног, Шорт типа 136, неупотребљивим. Период лошег времена успорио је почетну фазу, али до 25. фебруара спољна утврђења су пробијена, а улаз очишћен од мина. Након тога, краљевски маринци су искрцани да униште оружарнице на Кум Калеу и Седулбахиру, док је поморско бомбардовање пребачено на батерије између Кум Калеа и Кепеза.
Фрустриран покретљивошћу османских батерија, које су избегавале савезничко бомбардовање и претиле миноловцима послатим да очисте мореуз, Черчил је почео да врши притисак на поморског заповедника, адмирала Саквила Кардена, да повећа напоре флоте. Карден је израдио нове планове и 4. марта послао Черчилу телеграм, наводећи да може очекивати да флота стигне у Истанбул у року од 14 дана. Осећај предстојеће победе појачан је пресретањем немачке бежичне поруке која је открила да је у османским тврђавама Дарданели понестало муниције. Када је порука пренесена Кардену, договорено је да ће главни напад бити покренут 17. марта или приближно око тог датума. Кардена, који је патио од стреса, медицински службеник је ставио на листу болесника, а команду је преузео адмирал Џон де Робек.
18. март 1915. thumb|400px| Панорамски поглед савезничке флоте на Дарданелима
Дана 18. марта 1915. године савезничка флота, која се састојала од 18 бојних бродова са низом крстарица и разарача, започела је главни напад на најужу тачку Дарданела, где је мореуз широк 1,6 километара. Упркос извесним оштећењима савезничких бродова који су размењивали ватру са османским утврђењима, дуж мореуза су распоређени миноловци. У османском званичном извештају, до 14:00 је наведено: "пресечене су све телефонске жице, прекинута је сва комуникација са тврђавама, неки топови су оштећени ... што је за последицу имало попуштање артиљеријске одбране". Француски бојни брод Буве ударио је у мину након чега је потонуо, са само 75 преживелих од укупне посаде од 718. Миноловци, у којима су били цивили, повукли су се под отоманском артиљеријском ватром, остављајући минска поља углавном нетакнута. ХМС Ирезистабл и ХМС Инфлексибл налетели су на мине. Ирезистабл је потонуо, а већина његове преживеле посаде је спашена. Инфлексибл је тешко оштећен и повучен. Током битке дошло је до забуне око узрока штете, неки учесници су за то окривили торпеда. ХМС Оушн послат је да спаси Ирезистабл али је погођен артиљеријском гранатом, након чега је ударио у мину и убрзо потонуо.
Француски бојни бродови Суфран и Голуа пропловили су новом линијом мина које је десетак дана раније тајно поставио османски минополагач Нусрет, и такође су оштећени. Губици су приморали де Робека да изда „општи опозив“ како би заштитио оно што је остало од његове флоте. Током планирања кампање предвиђали су се поморски губици и слали су углавном застарели бојни бродови, неспособни да се супротставе немачкој флоти. Неки од старијих поморских официра попут заповедника краљице Елизабете, комодора Роџера Кејза, сматрали су да су близу победе, верујући да је османским утврђењима готово понестало муниције, али су преовладали ставови де Робека и првог морског лорда Џона Фишера. Покушаји савезника да освоје мореуз поморском снагом су прекинути због губитака и лошег времена. Почело је планирање копненог заузимања турске одбране, како би се отворио пут бродовима. Две савезничке подморнице покушале су да пређу Дарданеле, али су потопљене од мина и јаких струја.
Увод
Припреме савезничког искрцавања
thumb|upright=1.0| Француске трупе искрцавају се на Лимносу, 1915.
Након неуспеха поморских напада, окупљене су трупе да елиминишу османску покретну артиљерију, што је спречавало савезничке миноловце да очисте пут већим бродовима. Киченер је поставио генерала сер Јана Хамилтона на чело Медитеранских експедиционих снага (МЕФ) које су бројале 78.000 људи. Војници Аустралијске империјалне снаге (АИФ) и Новозеландских експедиционих снага (НЗЕФ) били су стационирани у Египту, пролазећи обуку пре него што су послати у Француску. Аустралијске и новозеландске трупе формирале су Аустралијски и новозеландски армијски корпус (АНЗАК), којим је командовао генерал-потпуковник сер Вилијам Бирдвуд, чинећи добровољачку 1. аустралијску дивизију и новозеландску и аустралијску дивизију. Трупама АНЗАЦ-а придружиле су се редовна 29. дивизија и Краљевска поморска дивизија. Француски Оријентни експедициони корпус, који се у почетку састојао од две бригаде у оквиру једне дивизије, накнадно је стављен под Хамилтонову команду.
Током следећег месеца, Хамилтон је припремио свој план и британске и француске дивизије придружиле су се Аустралијанцима у Египту. Хамилтон је изабрао да се концентрише на јужни део полуострва Галипоље код рта Хелес и Седулбахира, где се очекивало несметано слетање. Савезници су у почетку снизили борбену способност османских војника. Наивност савезничких планера илустрована је летком који је издат Британцима и Аустралијанцима док су још били у Египту, на њему су били приказани:
Потцењивање османског војног потенцијала произашло је из „осећаја супериорности“ међу савезницима, због пада Османског царства и његових лоших перформанси у Либији током Турско-италијанског рата 1911–1912 и потом у Балканским ратовима од 1912. и 1913. Савезничка обавештајна служба није се адекватно припремила за кампању, у неким случајевима се ослањала на информацијама добијених од египатских туристичких водича. Трупе за напад биле су натоварене на транспорте редоследом којим су се морале искрцати, што је изазвало велико одлагање што је значило да су многе трупе, укључујући Французе у Мудросу, биле принуђене да заобиђу Александрију како би се укрцале на бродове који ће их одвести у борбу. Уследило је петонедељно кашњење до краја априла, током којег су Османлије ојачале одбрану на полуострву, иако је лоше време током марта и априла ионако могло одложити искрцавање, спречавајући снабдевање и појачање. После припрема у Египту, Хамилтон и његов штаб стигли су у Мудрос 10. априла. Корпус АНЗАК напустио је Египат почетком априла и окупио се на острву Лимнос у Грчкој 12. априла, где је почетком марта успостављен мали гарнизон и извршено искрцавање. Британска 29. дивизија кренула је за Мудрос 7. априла, а Краљевска морнаричка дивизија припремала се на острву Скирос, након што је тамо стигла 17. априла. Тог дана, британска подморница ХМС Е15 покушала је да пређе мореуз, али је погодила одбрамбену мрежу, насукала се и била гранатирана са турске тврђаве. Погинули су поручник Теодор С. Броди и шест чланова његове посаде, а преживели су били приморани да се предају. Савезничка флота и британске и француске трупе окупиле су се на Мудросу, спремне за искрцавање, али лоше време од 19. марта приземљило је савезничке авионе девет дана, а током 24 дана био је могућ само делимични програм извиђачких летова.
Османске одбрамбене припреме
thumb|left|upright=1.0| Диспозиције османске 5. армије