Жорж Бенжамен Клемансо (; Мујерон-ан-Паре, 28. септембар 1841 — Париз, 24. новембар 1929) био је француски политичар, новинар, љекар и писац. Обављао је функцију предсједника владе и министра рата у судбоносним данима Првог свјетског рата. Био је један од „Велике четворице“ на Париској мировној конференцији.
Вођен очевим идејама, декларисао се као републиканац и антиклерикалац. Због свог оштрог наступа је добио надимак „Тигар“. Политиком је почео да се бави доласком у Париз шездесетих година деветнаестог вијека. Наставио је породичну традицију и посветио се учењу медицине. У Паризу је започео и новинарску каријеру. Писао је новинске чланке, оштро критикујући власт Наполеона III. Напустио је Француску након стицања дипломе и отпутовао у САД, гдје је упознао своју будућу супругу, Мери Пламер. По повратку у Париз, затекао га је Француско-пруски рат, у току којег је формирана нова влада. Тада је Клемансо постао градоначелник 18. париског арондисмана. Имао је мјесто у Народној скупштини Француске, у којој је стекао бројне неистомишљенике и противнике. Био је активан и за вријеме Драјфусове афере, у којој је стао на страну осуђеног Алфреда Драјфуса, објављивањем писма „Оптужујем!“ Емила Золе.
Прије Првог свјетског рата је обављао функцију министра унутрашњих послова, а у току 1917, пред одлучујуће ратне битке, тадашњи предсједник Француске Ремон Поенкаре га је прогласио предсједником владе. Именовао се за министра рата и значајно подигао морал француских војника. Залагао се за идеју тоталног рата у сврху потпуне побједе. Заступао је Француску на Париској мировној конференцији.
Биографија Дјетињство и младост лево|мини|166x166п|Бенжамен Клемансо (1810-1897), отац Жоржа Клемансоа. Жорж Клемансо рођен је 28. септембра 1841. у селу Мујерон-ан-Паре у покрајини Вандеја на западу Француске. Његови родитељи, мајка Ема Готро и отац Бенжамен Клемансо, имали су шесторо дјеце. Жорж Клемансо био је њихово друго дијете. Родио се у кући мајчиних родитеља. Није био крштен по рођењу, јер породица Клемансо није марила за религију, што је у то вријеме изазивало гнушање околине. Жоржов отац је био љекар и земљопосједник. Није се редовно бавио медицином. Свог сина је усмјеравао у правцу учења и науке, строго искључујући ослањање на католичку вјеру. Изражен атеизам који се развијао у породици био је осуђиван у селу, првенствено због чињенице да је Вандеја у то вријеме била једна од најрелигиознијих француских регија. Ипак, породица је била угледна, па је Жорж Клемансо дјетињству вријеме проводио играјући се са вршњацима. Клемансо никад није заборавио успомене на одрастање у вандејским крајевима, често им се враћао и присјећао их се. лево|мини|197x197п|Десетогодишњи Жорж Клемансо. Насликао отац Бенжамен Клемансо, око 1851. Основно образовање Клемансо је стекао од оца, будући да су школе биле ријетке у руралној Француској. Очево знање било је богато; интересовао се за политику и филозофију, свирао је виолину и бавио се сликарством. Главна политичка начела Жоржа Клемансоа формирана су већ у овом периоду, кад је почео истински да вјерује у демократску републику и да презире монархију Наполеона III. Отац га је научио да човјек треба да тежи савршенству кроз науку и морална питања. У раним тинејџерским годинама, Клемансо је имао довољно знања да би био примљен у средњу школу у Нанту. Пратећи очев пут, Жорж Клемансо се посветио учењу о медицини 1858. године. Исте године је Жоржов отац, Бенжамен, постао мета строгог режима Наполеона III. Наређено је хапшење свих потенцијалних противника монархије, а ухапшен је и доктор Клемансо, јер је учествовао у претходним покушајима рушења власти. Осим тога, редовно је присуствовао републиканским засједањима и подржавао њихове идеје. Одређено му је протјеривање у француску афричку колонију Алжир, али је захваљујући оштрим протестима јавности враћен у државу и никада није стигао у Африку. Ова лична искуства Жоржа Клемансоа за вријеме Друге француске републике утемељила су његова политичка размишљања.
Долазак у Париз мини|232x232п|Двадесетчетворогодишњи Жорж Клемансо, 1865. Деветнаестогодишњи Жорж Клемансо је напустио Нант 1861. године и преселио се са оцем у Париз. Главни град Француске је у то доба био идеално мјесто за младог, ученог човјека жељног даљег усавршавања. Настанили су се у улици Rue dе l’Estrapade, у Латинској четврти у близини Универзитета Сорбона. Ту је Клемансо стекао велики број познаника и пријатеља, како властитим утицајем, тако и очевим везама. Први међу њима био је познати републикански активиста, Етјен Араго, у чијем друштву је Клемансо упознао угледне људе попут Емила Золе, Жила Мишлеа и Виктора Игоа. Дошавши у престоницу, Жорж Клемансо био је често окружен ученим, али порочним људима који су водили боемски начин живота. Његов стил је био потпуно супротан; био је упамћен по уредности и складној одјећи. У Париз није дошао само да би довршио студије медицине. Већ након првих мјесец дана проведених у Паризу, активирао се у писању. Придружио се групи пријатеља у формирању листа „Рад“ (), који је заступао политичку љевицу. Седмична издања овог листа су критиковала власт Наполеона III и позивала на протесте против њега. Жорж Клемансо је уз два републиканца ухапшен 25. фебруара 1862. Одведен је у затвор Мазас. Приликом уласка у затвор, Клемансоу је наређено да се окупа прљавом водом која је служила за прање претходних затвореника. У затвору је провео 73 дана. По изласку из затвора, вратио се у Вандеју гдје се није задржао дуго. Неколико седмица касније, поново је био у Паризу. Деценијама касније се присјећао непријатних искустава из овог периода. Његово хапшење значило је крај постојања листа Рад. Клемансоове политичке идеје нису ослабиле након затвореничког искуства. Штавише, постао је још упорнији. Често је обилазио затворене истомишљенике од којих је учио о идеалима демократије. Највећи утицај на њега оставили су политички активисти Луј Огист Бланки и Огист Шерер-Кестнер. Неуспјешна љубавна афера са свастиком Шерер-Кестнера довела је Клемансоа до очаја, када је његова просидба одбијена.
Након што је доживио разочарање у љубавном животу, Клемансо је пажњу посветио учењу. Уз помоћ доктора Чарлса Робина, написао је докторску тезу под називом Генерација анатомских елемената (), коју је одбранио у мају 1865. Теза се само површно дотицала медицине и углавном се бавила филозофским питањима везаним за настанак и поријекло живота. Инспирацију за ова питања Клемансо је нашао у раду чувеног мислиоца Огиста Конта. Када је привео медицинске студије крају, одлучио је да отпутује у Сједињене Америчке Државе, гдје би се развијао у идеолошком смислу. Отац, који је пристао да финансира путовање, отишао је 25. јула 1865. са сином у Лондон, гдје га је дочекао Џон Стјуарт Мил, један од најзначајнијих филозофа 19. вијека. Био је то битан моменат за Жоржа Клемансоа, јер су Милова схватања демократије имала јак утицај на његово размишљање. У Лондону је Клемансо добио дозволу да преведе најновија дјела енглеског филозофа на француски језик.
Америчко искуство и брак мини|204x204п|Мери Пламер, Клемансоова супруга. САД су се још увијек опорављале од Америчког грађанског рата, када је Жорж Клемансо крочио на тло Њујорка крајем августа 1865. године. Ситуација коју је затекао, била је узбудљива за младог Француза. Сматрао је да су побједа Уније и укидање ропства позитивни исходи за демократску будућност државе. Његов првобитни план био је да се у САД задржи шест мјесеци. Ипак, у Француску се вратио тек након четири године. Населио се у Гринич Вилиџу, крају који се тад сматрао дијелом француског кварта. Француска заједница у Њујорку је била наклоњена противницима Наполеона III, па је Клемансо могао да рачуна на повлашћен положај међу тамошњим Французима. За вријеме боравка у САД, Клемансо се повремено враћао у Париз. Многи пријатељи које је имао тамо су напустили град усљед критичне политичке ситуације. Велики број њих је избјегао управо у Сјеверну Америку.
Када је Бенжамен Клемансо схватио да његов син не планира да се врати, укинуо му је финансијску подршку. Жорж Клемансо је био приморан да сам зарађује. Одлучио је да се бави новинарством које је усавршио још у Француској. Учествовао је у писању анализа америчке политике у склопу француског листа Ле Темпс (). Био је и учитељ у Стамфорду у савезној држави Конектикат, гдје је предавао француски и учио јахању коња. Ученици су га памтили по ексцентричном понашању. Знао је да „у току објашњавања, устане са столице, отворена врата шутне ногом у висини браве и настави са предавањем без икаквог прекида“. Једна од његових ученица била је Мери Елиза Пламер поријеклом из Масачусетса. Била је сироче, чије је школовање финансирао њен стриц, Хорас Тејлор. Клемансо је Пламер запросио 1868. Њеном стрицу се идеја није свидјела, посебно након што је Клемансо одбио вјенчање у цркви, али су ипак ступили у брак 23. јуна 1869. у Тејлоровој кући. Наредног дана су отпутовали у Вандеју, у Француску. Тада је Клемансо по први пут задужио посао доктора. На коњу је обилазио вандејске сељаке и пружао своје услуге. Жорж и Мери су имали релативно несрећан брак, који је изродио троје дјеце, двије ћерке и сина. Прво дијете, ћерка Мадлен, родила се у јуну 1870. Клемансо је био константно невјеран својој жени.
Француска трећа република Француско-пруски рат Безбрижан живот породице Клемансо у вандејским равницама прекинуо је почетак Француско-пруског рата 18. јула 1870. Како је од почетка рата било јасно да је пруска војска далеко напреднија, Клемансо је увидио прилику за свргавање монархије Наполеона III и запутио се у Париз. Жену и ћерку је оставио код куће. Брзо се повезао са старим републиканским пријатељима из студентских дана и себи обезбиједио мјесто у кругу важних представника опозиције. Када је француска војска поражена у Бици код Седана почетком септембра, Наполеон III је заробљен. Тада су француски заступници републике основали нову Владу државне одбране. Тако се испунио циљ Жоржа Клемансоа – монархија је укинута. Био је то почетак Француске треће републике. Многи његови пријатељи добили су позиције у склопу нове владе, а и он сам је проглашен градоначелником Монмартра и 18. париског арондисмана, у којем је тада живио и пружао љекарске услуге. Његово основно задужење током наредних неколико мјесеци била је одбрана једне од највећих париских четврти од најезде пруске војске. Читав град је био опкољен, а Клемансо се добро показао у надзирању и организацији одбрамбених система Монмартра. Водио је рачуна о правилној расподјели хране и осталих неопходних средстава за вријеме опсаде. Клемансо је у том периоду строго савјетовао учитеље да дјецу не воде на црквене обреде у току часова, због чега је неријетко критикован, али ипак је његова популарност била на завидном нивоу. Додијељено му је и мјесто у Народној скупштини Француске, чија су се засједања догађала у Бордоу, због критичних догађаја у Паризу. Опсада Париза окончана је 26. јануара 1871, неколико дана након оснивања Њемачког царства.
Учешће у Народној скупштини Међу угледним Французима који су вијећали на засједањима Народне скупштине, било је конзервативних ројалиста, који су се залагали за мир са Пруском и поновно успостављање монархије са краљем на челу државе. Потицали су махом из руралних француских крајева. На њиховом челу био је Луј Адолф Тјер. Клемансо се противио овим идејама, с обзиром да је био анти-монархиста још у младости. Клемансо је, заједно са осталим републиканцима, заступао идеју да се центар Народне скупштине у будућности очува у Паризу, али су бројнији ројалисти одлучили да то буде дворац Версај.