Напад на Перл Харбор се догодио у недељу 7. децембра 1941, нешто пре 08.00 часова ујутру, и представља изненадни напад јапанске ратне морнарице на базу ратне морнарице САД Перл Харбор на Хавајима. Напад је довео до војног укључења САД у ток Другог светског рата на страни Савезника.
Односи САД и Јапана су се почетком 1940-их увелико погоршали. Јапан је већ током тридесетих година 20. века почео да напада Кину без одобравања САД и европских колонијалних сила, а када су јапанске трупе заузеле Француску Индокину, Америка је одлучила да наметне Јапанцима ембарго на увоз горива. Јапану такође ни Холандија није смела да даје гориво које је било потребно Јапанцима за наставак рата у Кини и експанзију привреде. Рат је због тога био неизбежан, јер Јапанци нису желели да попусте пред захтевима Американаца да напусте читаву Кину.
Мало је познато да су заправо Американци испалили прве хице у Перл Харбору. После поноћи 7. децембра, Јапанци су ангажовали своје најновије и најубојитије оружје - биле су то мини подморнице које су испуштене са правих великих подморница јапанске царске флоте. Задатак тих подморница је био да уђу у саму луку и да са своја два торпеда која су носиле униште америчко бродовље. За управљање подморницама изабране су најбоље посаде, но подморнице су или потопљене или су се насукале, а амерички разарач је пре напада на Перл Харбор уништио једну од њих дубинским бомбама и својим топовима од 127 -{mm}-.
Јапанци су брижљиво припремили акцију напада ваздухопловства на америчку поморску базу Перл Харбор (на острву Оаху, делу Хавајских острва). Пилоти су се дуго припремали за тај напад учесталим вежбама док су јапански шпијуни обезбедили тачне податке о положају бродова. Непосредно пре напада Јапанци су послали и извиђачки авион који је јавио позиције америчких бродова и аеродрома. За напад у релативно плиткој води луке, Јапанци су модификовали своја торпеда дрвеним крилцима на крају торпеда тако да торпедо не удари у дно. Американци су знали да ће доћи до рата са Јапаном, али нису ни могли да замисле да ће Јапанци напасти њихову базу на Перл Харбору авионима са носача авиона. У Перл Харбору су Американци концентрисали већину својих бојних бродова мислећи да су ту сигурни и спремни за деловање када Јапанци нападну Филипине. Уједињено Краљевство још више је потцењивала снагу и способност јапанске морнарице и ваздухопловства па је у Хонгконг послала појачања која, када је рат избио, није могла да снабдева. Једино је СССР знао за потенцијалну снагу Јапана па је на Далеком истоку имао поприлично велике војне снаге које стога нису могле бити употребљене против Хитлера у Европи.
Јапанска флота приближавала се Хавајима у географским ширинама где пловидба није била уобичајена због снажних ветрова и високих таласа. Та рута је одабрана да Американци не би сазнали за приближавање снажног флотног састава чију је ударну снагу чинило шест великих носача авиона: Акаги, Хирју, Кага, Шокаку, Сорју и Зуикаку. Хавајима су се примакле и јапанске подморнице које су имале задатак да се пробију у луку и нападну бродове. Акцију је надгледао Исороку Јамамото један од најспособнијих адмирала Јапана.
Прво су мале подморнице покушале да се пробију у луку, но то им или није успело или су пак промашиле мете. Јапанско ваздухопловство је луку напало око 7 часова и 40 минута по локалном времену. Иако су Американци поседовали радар и њиме приметили долазак великих формација авиона никаква узбуна у бази није била подигнута све док Јапанци нису почели да засипају војне објекте (луку, аеродроме и хангаре) бомбама и торпедима. Изненађење је било потпуно, а Јапанци су у кратком року уништили и оштетили готово све америчке авионе на слетним стазама. Амерички бродови су били поређани у луци један уз други као у мирнодопским условима па су их јапански бомбардери и торпедни авиони један за другим потапали. У 8 часова и 50 минута уследио је и други напад који је завршио започето. Свеукупно је у борбама учествовало више од 300 јапанских авиона.
Јапанци су изгубили у акцији 29 авиона, 5 малих подморница, око 50 убијених пилота и подморничара и једног подморничара који је заробљен. Амерички губици износили су око 3.300 погинулих морнара, војника и пилота, док је више од 200 авиона уништено или оштећено. Готово сви бојни бродови у луци су били оштећени од којих Оклахома и Аризона и застарјели Јута више никада нису суделовали у борбама. Остали су поправљени и коришћени су у каснијим окршајима у Другом светском рату.
Последице напада су биле следеће: САД су објавиле рат Јапану (Јапанци су то већ формално учинили дипломатском нотом за време напада) и тако прекинуле године изолационизма. Јапанци нису уништили инфраструктуру луке нити потопили носаче авиона који су у тренутку напада били на отвореном мору, али америчка флота више није била у стању да заустави њихово заузимање Филипина, Хонгконга и југоисточне Азије. Касније су Американци успели да увере остатак света да је тај напад био ратни злочин што им је постао један од аргумената за бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Ово може бити сматрано дискутабилним јер је Перл Харбор војна лука, а у самом нападу погинуло је тек 68 цивила. Град Хонолулу који се налази у близини уопште није био бомбардован.
Позадина
Предисторија Године 1931. Јапанци окупирају Јужну Манџурију која је била у Кинеским рукама и ту настаје велики дипломатски инцидент. Јапанци нису могли да испослују да Манџурију одвоје од Кине те они 1933. напуштају Друштво Народа и проглашавају Независну Државу Манџука, довевши свет пред свршен чин. У ствари уз помоћ марионетске владе Јапанци остају да господаре том огромном територијом која ће још више оснажити Јапанску привреду.
Кина се никад није помирила са тим и на граници је увек била затегнута атмосфера. После неколико инцидената избија отворен сукоб 7. јула 1937. године који прераста у прави рат мада ни Кина ни Јапан никад нису објавиле рат једна другој. Рат ће трајати до капитулације Јапана 1945. године. До краја 1940. године Јапан окупира готово целу Кинеску обалу са доста великих градова у унутрашњости земље и оснива Кинеску марионетску владу у Нанкингу. После тога на ратишту је владало затишје све до 1945. године прекидано само локалним борбама од мањег значаја.
Кључни догађај десио се 13. децембра 1937. године када је Јапанска Армија освојила Нанкинг. Током шест следећих недеља десили су се стравични злочини над кинеским цивилима у граду и околини где је побијено преко 300.000 људи. Овај догађај је осталим великим силама скренуо пажњу на милитаризам Јапана. Све велике силе су уложиле протест јапанској влади и почеле да шаљу захтеве да се агресија Јапана заустави што пре. Јапанци са друге стране су још од краја Првог светског рата сматрали да их западне силе сматрају мање вредном нацијом. Нису им дозволили да узму ни један посед иако су активно учествовали у рату и каснијем нападу на Русију. Јапанска привреда била је директно зависна од САД и Холандије јер је од њих увозила гориво и остале сировине потребне за несметано функционисање индустрије. Умешавши се и у овај конфликт западне силе су тражиле да се сместа оконча рат са Кином. Међутим повлачење Јапана из Кине био би знак слабости а и менталитет Јапанаца није дозвољавао да се један рат тако изгуби.
Убрзо после избијања рата у Европи долази до капитулације Француске 1940. године. Септембра 1940. године Јапан присиљава нову марионетску владу Француске да му преда на управљање северну област Француске Индокине (данашњи Вијетнам, Лаос и Камбоџа) под изговором плана да одатле продру и подржавају операције у Кини. У јулу следеће године Јапан добија и базе у Јужном делу Француске Индокине. После овога Американци, Холанђани и Британци уводе санкције на извоз нафте и других важних сировина у Јапан и захтевају да се Јапан повуче из Кине уколико жели да се ембарго укине. Долази до дугих преговора око решења за конфликт у Кини где Американци упорно захтевају крај рата у Кини. Јапан у међувремену приступа Тројном Пакту са Немачком и Италијом и потписује петогодишњи пакт о ненападању са Совјетским Савезом чиме још више продубљује кризу са САД.
Видевши да се сви Јапански покушаји за споразумом одбијају у Вашингтону Јапанци почињу припреме за рат а паралелно и даље покушавају да се некако договоре са САД. 2. јула 1941. године Цар Хирохито одобрава да припреме за рат почну али и да се покуша још једна дипломатска иницијатива за мир. САД је желела да уђе у рат и реши проблеме у Азији али то није могла да уради јер је велика већина Американаца била против мешања у рат. Такође САД није хтео да испадне да они улазе у рат да би заштитили Комунистички Совјетски Савез јер би то било лоше за имиџ земље. Зато они настављају политику санкција и максималних захтева према Јапану желећи тиме да испровоцирају Јапан да он започне рат и тиме да пружи САД јак правни разлог за улазак у рат. Јапан оптерећен санкцијама имао је довољно нафте за око 18 месеци након чега би војска доживела колапс а они би морали да прихвате било какав предлог САД после тога. Када је и последњи покушај Јапана наишао на зид у Вашингтону Јапанци наређују војсци да је време за напад дошло а влада наставља преговоре са циљем да САД помисли како се Јапан још увек није одлучио за рат.
Дана 7. децембра 1941. године ће почети рат. Јапанци су смислили врло сложен план којим би у неколико фаза уништили савезничке ратне бродове, освојили Малају, Бурму, Филипине, Холандску Источну Индију (данашња Индонезија), Нову Гвинеју и сва острва у централном и Јужном Пацифику. Рачунали су да ће за спровођење тог плана бити довољно 5 месеци. У првој фази планирани су напади на Малају са Сингапуром, Хонгконг, Филипине и острва у централном Пацифику. Одмах по неутралисању главних база на тим локацијама кренула би друга фаза где би се заузела Бурма, Холандска Источна Индија, Нова Гвинеја и Соломонска острва. Трећа фаза би била напад на Индију и освајање јужног Пацифика.
Јапанске војне операције пре Перл Харбора Јапан је у току рата 1931—1932. године заузео Манџурију и од тада се тај североисточни део Кине почео називати животном линијом Јапана. Настављајући своју политику Јапан је од 1935. године систематски предузео оружане провокације према Монголској Народној Републици. То је почетком наредне године условило стварање у овом региону веома затегнуте ситуације, која је сваког тренутка претила да прерасте у ново ратно жариште. Напетост се пренела и на Совјетско-Јапанске односе јер је Москва била најближи сарадник Монголске Народне Републике, која је још 1921. године под вођством Сухе Батора извршила народну антифеудалну револуцију и наговестила своју даљу оријентацију на изградњи социјализма.
Споразум о сарадњи између влада Монголије и Совјетског Савеза, постигнут 1934. године прерастао је у уговор о узајамној помоћи које су две државе склопиле 12. марта 1936. године. СССР је тада преузео обавезу да брани територијални интегритет свог суседа у случају напада треће земље.
Јапан је наставио са освајањем кинеске територије како би се дочепао бољег стратешког положаја за будућу агресију против Совјетског Савеза.
Манџурију је освојила моћна јапанска групација названа Квантушка армија. Начелник штаба ове војне формације генерал Хидеки Тоџо, упутио је 9. јуна 1937. године Министарству војске у Токију предлог да се Кина што пре освоји, како би се благовремено могле обавити припреме за напад на Совјетски Савез. Јапанска авијација и моторизоване трупе изненада су напале 7. јула 1937. године кинеске јединице на прилазима Пекингу. Операција се одвијала муњевито, јер кинеске снаге нису биле у стању да се носе са модерно наоружаном јапанском војском. У току јула у јапанским рукама су се нашли градови, Пекинг, Тјенцин, Калган и други. У августу су се распламсале борбе за Шангај, који је пао у новембру 1937. године. Наредног месеца Јапанци су заузели Нанкинг, где су касније формирали марионетску кинеску владу.