Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића. Залагали су се за доношење устава и закона којим ће Милошева власт бити ограничена и успели су да се изборе за доношење Турског устава а потом и за Милошево (1839) и Михаилово (1842) одступање с престола.
Буна против кнеза Михаила коју је у лето 1842. предводио Тома Вучић Перишић, завршила се победом уставобранитеља и проглашењем Александра Карађорђевића за кнеза. Пошто су довели Александра Карађорђевића, они су у највећој мери владали земљом за време његове владавине. Носиоци уставобранитељског режима су били: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин. Они су покушавали да изграде свој национални програм, што доказује Начертаније Илије Гарашанина. За време њихове владавине уведен је један бирократски и олигархијски режим, остали су упамћени по максими: власт је тутор а народ пупила. Уставобранитељи су сматрали да обичан народ није довољно образован, тј. да му недостаје политичка свест да управља собом, па да зато они морају да науче народ како се влада без њиховог пристанка или против њихове воље. За време уставобранитеља објављено је Гарашаниново Начертаније, донет је Грађански законик и спроведена је реформа судства и школства. Уставобранитељи су помагали српски покрет у јужној Угарској у рату против Мађара, а на Париском конгресу су добили гаранције Великих сила.
Уставобранитељи су били познати људи, бирократе, трговци и други који су се супротстављали Милошевој аутократској владавини. Желели су да успоставе владавину права којим би заштитили сопствене интересе. Уставобранитељи су наглашавали владавину права, веће економске слободе и напредак образовања. Они нису били демократе нити егалитаристи.
Период владавине уставобранитеља од 1842. до 1858. је био обележен константном борбом за власт са кнезом Александром. За време уставобранитеља Државни савет је засенио моћ кнеза Александра Карађорђевића и скупштине која се само једном састала. Уставобранитељски режим је окончан на Светоандрејској скупштини и повратком на власт кнеза Милоша Обреновића.
Циљеви Уставобранитељима називамо странку која је извојевала Устав из 1838. године, оборила кнеза Милоша 1839, а Михаила 1842. године. На њихов престо довела је Карађорђевог сина Александра и под његовим именом владала Србијом до 1858. године. Уставобранитељски режим поклапа се углавном са владавином кнеза Александра. Вође покрета били су: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, браћа Симићи, Алекса и Стојан, Милутин Гарашанин и његов син Илија. Назив „уставобранитељи“ на себе су узели још током борбе са кнезом Милошем. Говорили су да се не буне против кнеза, већ да од њега бране устав. Међутим, вође уставобранитеља, попут Вучића, нису били никакви реформатори. Он је знао да диже буну, али не и шта се треба радити након буне. Због тога му је пријатније било у опозицији. Сличних особина био је и кнез Александар. Иза њих се, међутим, крио нов нараштај који тражи реформе и не жели да чује за кнежев апсолутизам. Овај нараштај одрастао је под Милошевом, а не под турском владавином. Старије генерације нису тражиле ништа више од тога да њима не влада турски паша. Оне су лако подносиле Милошев деспотизам сматрајући да је он много мање зло од живота под дахијама или Сулејман-пашом Скопљаком. Нови нараштај о томе је знао само из прича. Реформаторске идеје, дакле, не потичу од вођа уставобранитеља, већ од Срба из Аустрије. Они су настојали да се изборе за обезбеђење приватног живота грађана (правним нормама) и да ограниче власт кнеза. Обреновићевци су били присталице династије Обреновић. Они након 1839. године нису јединствени, већ се деле на присталице свргнутог кнеза и присталице његовог сина Михаила. Слаба страна ове политичке струје била је та што нису имали водећу личност, већ су се ослањали на Милоша (који је био ван земље) и Михаила. Јеврем Обреновић није имао великог утицаја у Намесништву.
Уставобранитељи током владавине кнеза Милоша
300п|мини|лево|Милош Обреновић Сретењски устав није био дугог века. Русија и Порта нису оправдавали Милетину буну, па су кнез и Сенат претпостављали да неће прихватити ни Устав. Зато су послали дипломату Михаила Германа у Цариград и преко њега писма за Порту и Буњетова, руског изасланика у турској престоници. Устав је суспендован док Буњетов и Порта заједнички га испитају и поправе. Примедбе су се очекивале до Ђурђевдана када би Скупштина поново примила измењени устав. Кнез је пред њима бранио устав, односно био је спреман да прихвати бар део његових одредби. Буњетов није прихватио устав; Порта је била блажа. То је утицало на кнеза да донесе одлуку да суспендује устав, што је и њему самом одговарало. Читав терет одговорности свалио је на Димитрија Давидовића. На опозицију није смео ударити. Устав је коначно суспендован 11. априла.
Кнез је од руског посланика Буњетова добио писмо у коме је овај одобрио његов план за израду новог устава. Милош је имао спремна два уставна нацрта. Кнежеви нацрти уставне власти имали су разлике у односу на Сретењски устав по питању уређења врховне власти, али и нека потпуно поновљена поглавља. И она су састављена прилично брзо. Нацрт Стефана Радичевића давао је кнезу готово сву власт. Руси шаљу у Србију барона Петра Ивановича Рикмана да испита стање у земљи због кога је дошло до Милетине буне. То је био његов главни задатак, док за устав није имао већег интересовања, те је о питању израде устава послао извештај Буњетову два месеца касније. О доношењу новог устава било је речи приликом Милошеве посете Цариграду 1835. године, али се та ствар није могла решити брзо. Тако Србија 1835. године није добила нов устав. Кнез је почетком лета добио обавештење из Петрограда да треба изменити неке делове свог нацрта. Устав Србије требало је да садржи само административне одредбе. Кнез је овај акт добио на обичном парчету папира, без печата или потписа, што је јасно показивало да Русији није стало да Србија добије устав. Наредне, 1837. године, у питање устава умешала се и Енглеска чији конзул испитује све недостатке кнежевог режима и излаже му идеје помоћу којих је имао да изради устав. У борбу за устав умешао се и Савет који је стао на страну опозиције; тако је Милош добио противника у највишој легалној власти у земљи. Савет је покренуо питање доношења устава и инсистирао на његовом решавању све до доношења Турског устава 1838. године.
Кнез је покушавао да обори нови устав. Први сукоби између кнежевих присталица и уставобранитеља отпочели су већ у време припрема за објаву Устава. Од тада до кнежевог пада они нису престајали. Напуштен од својих најближих сарадника и пријатеља, он се одлучио на последњи корак да би се услободио уставобранитеља: да побуни гарнизонску војску и присталице у народу уз помоћ свог брата Јована Обреновића. Овај покушај познат је као Јованова буна. Тома Вучић Перишић је био тај који је угушио буну. Милошева абдикација везана је за Јованову буну. Опозиција је дошла на идеју да кнеза преко Скупштине примора на абдикацију, јер није могао да се помири са уставним поретком. Вучић је подстакао народ да се не разилази док се не утврди покретач буне. Вршио је притисак и на Савет који се није одмах сложио са оваквим поступцима. Притиснут Вучићем и народом који га је пратио, Савет је позвао депутате за Народну скупштину. Она је одржана 12. јуна и то је прва Скупштина на којој кнез није присуствовао. На њој су се чули повици да се кнез каменује уколико не поднесе оставку. Кнез је решио да да оставку јер се налазио у безизлазној ситуацији. Акт којим је препустио власт своме старијем сину Милану објављен је у Новинама србским на дан његовог напуштања земљеЉушић, Кнежевина Србија, .
Намесништво и владавина Михаила Обреновића
250п|мини|Михаило Обреновић Милоша је на престолу наследио двадесетогодишњи син Милан. Он је одавно већ био тешко болестан од туберкулозе, те је одређено Намесништво кога су чинили Аврам Петронијевић, Тома Вучић Перишић и Милошев брат Јеврем Обреновић. Милан је био наклоњен Милошевим противницима. Међутим, на престолу се није успео дуго одржати. Остао је упамћен као српски владар са најкраћом владавином. Трајала је свега 26 дана (1. јун – 8. јул 1839.), за којих кнез Милан није стигао да потпише ниједан акт. Требало је да га наследи млађи брат Михаило (рођен 1823.), али се он налазио у Влашкој код свог оца. Милош се и даље надао да ће се вратити на престо, па дуже време није пуштао Михаила од себе. Михаило се у Србији појавио тек осам месеци након смрти свога брата. За то време земљом је владало Намесништво. Јеврем није имао нарочитог утицаја. Период владавине намесништва може се сматрати периодом владавине уставобранитеља, јер Петронијевић и Вучић су представљали вође ове струје.
Михаилова владавина представља наставак борби обреновићевца и уставобранитеља за власт. По кнежевом доласку у Србију, сазвана је марта 1840. године Скупштина у Београду (на Топчидеру) где је прочитан султанов берат. Већ ту се видео колико су уставобранитељи били утицајни на Порти. Наиме, успели су да издејствују да Михаило буде проглашен за изборног, али не и за насљедног (како је предвиђено хатишерифима из 1830. и 1833. године и Турским уставом) кнеза. Посебним султановим актом, малолетном Михаилу (имао је тада 17 година) одређени су за саветнике Вучић и Петронијевић. Под притиском народа, Петронијевић и Вучић дали су оставке на положаје саветника, а уставобранитељски прваци беже у Београдску тврђаву и стављају се под пашину заштиту. Сељаци траже да се престоница премести у Крагујевац што је и учињено. Уставобранитељи су још током Михаилове владавине успели да издејствују да се престоница врати у Београд (у Крагујевцу је била од 25. маја 1840. до 7. маја 1841. године). Током Михаилове прве владавине одржане су две скупштине: прва марта 1840. године, а друга на Светог Илију, 2. августа 1840. године. Повод је био долазак Портиног емисара Муса-ефендије у Србију (јул) да рашчисти новонасталу сложену ситуацију. На Скупштини на Светог Илију у Београду поново је прочитан царски берат, а народни покрети су осуђени. Народни депутати захтевали су протеривање уставобранитељских првака. Због тога је Муса-ефендија повео Вучића, Петронијевића и Милутина Гарашанина у Цариград, а остале мање важне прваке у Видин. Стојан Симић је побегао у Аустрију. Љубица и Мићић покушали су да врате Милоша на власт, те је августа 1840. године дошло до побуне Петра Илића Пекете. Побуњеници су похватани и осуђени. Одласком уставобранитеља из земље завршен је први период Михаилове владавине.
Ненаклоњена Михаиловом режиму, Порта је допустила уставобранитељским првацима да се врате у Србију, на шта су је притискале руска и аустријска влада. Допуштен је повратак свима сем Перишићу, Стојану Симићу и Милутину Гарашанину (кнез их је сматрао најопаснијим противницима). Током лета се остатак уставобранитеља враћа у Србију и притискају кнеза да врати и преосталу тројицу, који у Србију долазе у пролеће 1842. године. Средином 1841. године откривена је још једна завера (Гаје Вукомановића, брата Љубице) да се Милош врати на престо. Порта је на лето 1842. године послала Шекиб-ефендију у Београд да тражи демисију тројице министара. Кнез је то одбио, а у народу је истовремено избила буна позната као „Вучићева“. Вучићева војска победоносно је стигла у Београд где је основано „Привремено правление“ од уставобранитељских првака Перишића и Петронијевића. Порта (Шекиб-ефендија) је прихватила нову владу. Перишић је сазвао Скупштину (састављена од уставобранитељских присталица) која је изабрала за новог кнеза Александра Карађорђевића. Тома Вучић Перишић био је на врху своје политичке каријере.