Чарлс Роберт Дарвин ( entry in Колинсов речник енглеског језика. ; 12. фебруар 1809 — 19. април 1882) био је енглески природњак, геолог и биолог,. надалеко познат по својим доприносима еволуционој биологији. Његов предлог да су све врсте живота потекле од заједничког претка данас је општеприхваћен и сматра се основним научним концептом. У заједничкој презентацији са Алфредом Раселом Воласом, представио је своју научну теорију да је овај образац гранања еволуције резултат процеса који је назвао природна селекција, у којем борба за опстанак има сличан ефекат као вештачка селекција укључена у селективно узгајање.. Дарвин је описан као једна од најутицајнијих личности у историји човечанства и одата му је почаст сахраном у Вестминстерској опатији.
Дарвиново рано интересовање за природу навело га је да занемари своје медицинско образовање на Универзитету у Единбургу; уместо тога, помогао је Роберту Едмонду Гранту у истраживању морских бескичмењака. Његове студије на Христовом колеџу Универзитета у Кембриџу од 1828. до 1831. године подстакле су његову страст према природним наукама.. Међутим, управо је његово петогодишње путовање на броду од 1831. до 1836. године заиста етаблирало Дарвина као еминентног геолога. Запажања и теорије које је развио током свог путовања подржале су концепт постепених геолошких промена Чарлса Лајела. Објављивање његовог дневника са путовања учинило је Дарвина познатим као популарног аутора.. Његов први научни рад био је Структура и дистрибуција коралних гребена (1842). Заједно са његовим радом на витичарима, ово му је донело Краљевску медаљу 1853. године.
Збуњен географском дистрибуцијом дивљих животиња и фосила које је прикупио на путовању, Дарвин је започео детаљна истраживања и 1838. године осмислио своју теорију природне селекције.. Иако је о својим идејама разговарао са неколико природњака, било му је потребно време за опсежна истраживања, а његов геолошки рад је имао приоритет. Писао је своју теорију 1858. године када му је Волас послао есеј који је описивао исту идеју, што је подстакло хитно заједничко подношење обе њихове теорије Линеовом друштву у Лондону. Дарвинов рад је успоставио еволуционо порекло са модификацијама као доминантно научно објашњење природне диверзификације. Дарвин је објавио своју теорију еволуције са убедљивим доказима у О пореклу врста (1859). Истраживао је коеволуцију у Оплодња орхидеја (1862) и еволуцију човека и полно одабирање у Пореклу човека (1871). Изражавање емоција код људи и животиња (1872) било је рано дело из психологије и једна од првих књига која је садржала фотографије. Његова последња књига била је Стварање биљне плесни деловањем црва (1881).
До 1870-их година, научна заједница и већина образоване јавности прихватили су еволуцију као чињеницу. Међутим, многи су у почетку фаворизовали конкурентна објашњења која су природној селекцији давала само мању улогу. Тек са појавом модерне еволуционе синтезе од 1930-их до 1950-их година, развио се широк консензус у којем је природна селекција основни механизам еволуције... Дарвиново откриће је уједињујућа теорија наука о животу, која објашњава јединство и разноврсност живота. Биографија
Рани живот и образовање
Чарлс Роберт Дарвин рођен је 12. фебруара 1809. године у породичној кући, Маунт, у Шрузберију, Шропшир. Био је пето од шесторо деце богатог друштвеног лекара и финансијера Роберта Дарвина и Сузане Дарвин (рођене Веџвуд). Његове деде Еразмус Дарвин и Џосаја Веџвуд били су истакнути аболиционисти. Еразмус Дарвин је хвалио опште концепте еволуције и заједничког претка у својој књизи Зоономија (1794), поетској фантазији о постепеном стварању која је укључивала неразвијене идеје које су предвиделе концепте које ће његов унук проширити.
мини|upright=0.7|alt=Портрет дечака који седи, смеши се и гледа у посматрача; има равну, смеђу косу и носи тамну одећу са великом, набраном, белом крагном; у крилу држи саксију са цветницама|Цртеж кредом седмогодишњег Дарвина из 1816. године, са биљком у саксији, дело Елен Шарплс. Део двоструког портрета који га приказује заједно са сестром Катарином. Обе породице су биле углавном унитаријанске, иако су Веџвудови прихватали англиканство. Роберт Дарвин, слободоумни мислилац, крстио је бебу Чарлса у новембру 1809. године у англиканској Цркви Светог Чада у Шрузберију, али су Чарлс и његови браћа и сестре похађали локалну унитаријанску цркву са својом мајком. Осмогодишњи Чарлс је већ имао склоности ка историји природе и сакупљању када се придружио дневној школи коју је водио њен проповедник 1817. године. Тог јула му је умрла мајка. Од септембра 1818, придружио се свом старијем брату Еразмусу у похађању оближње англиканске школе Шрузбери као ученик у интернату.;.
Дарвин је провео лето 1825. као шегрт лекар, помажући оцу у лечењу сиромашних људи у Шропширу, пре него што је отишао на угледни Медицински факултет Универзитета у Единбургу са братом Еразмусом у октобру 1825. године. Дарвину су предавања била досадна, а хирургија узнемирујућа, па је занемарио своје студије. Научио је таксидермију у око 40 дневних једночасовних сесија од Џона Едмонстона, црног Британца из Демераре у јужноамеричкој кишној шуми, којег је тамо подучавао Чарлс Вотертон, а када је доведен у Шкотску ослобођен је ропства..
На другој години универзитета, Дарвин се придружио Плинијевом друштву, студентској групи за историју природе која је водила жустре дебате у којима су радикално демократски студенти са материјалистичким погледима оспоравали ортодоксне религијске концепте науке. Асистирао је у истраживањима Роберта Едмонда Гранта о анатомији и животном циклусу морских бескичмењака у Фирт ов Форту, и 27. марта 1827. представио је у Плинијевом друштву своје откриће да су црне споре пронађене у љуштурама острига заправо јаја врсте пијавице..
Једног дана, Грант је похвалио еволуционе идеје Жан-Батиста Ламарка. Дарвин је био запањен Грантовом одважношћу, али је недавно прочитао сличне идеје у дневницима свог деде Еразмуса. Дарвину је прилично досађивао курс историје природе Роберта Џејмисона, који је обухватао геологију — укључујући дебату између нептунизма и плутонизма. Учио је класификацију биљака. Асистирао је у раду на колекцијама Универзитетског музеја, једног од највећих музеја у Европи у то време..
Дарвиново занемаривање медицинских студија наљутило је његовог оца, који га је у јануару 1828. послао на Христов колеџ у Кембриџу да студира за диплому основних студија (Bachelor of Arts) као први корак ка томе да постане англикански сеоски парох. Дарвин није био квалификован за Кембриџове испите Tripos и уместо тога се од њега захтевало да се придружи обичном курсу за диплому.;. Више је волео јахање и пуцање од учења. На Кембриџу, Дарвин се придружио друштву познатом као „Клуб прождрљиваца” (Glutton Club), које је конзумирало „птице и звери које су раније биле непознате људском непцу”. Дарвин ће наставити да једе месо егзотичних животиња до краја живота; на путовању Бигла, јео је пуме, игуане, џиновске корњаче, оклопнике, и грешком је појео Дарвиновог нандуа којег је намеравао да проучава.
мини|upright=0.8|alt=Бронзана статуа Дарвина у одећи из 1830-их, како седи на наслону дрвене клупе; иза њега биљке делимично прекривају камени зид, прозор има у бело обојене дрвене оквире|Портрет Дарвина као студента поводом двестагодишњице који је израдио Ентони Смит, у дворишту на Христовом колеџу у Кембриџу, где је имао собе.
Током првих неколико месеци Дарвиновог уписа на Христов колеџ, његов рођак у другом колену Вилијам Дарвин Фокс је још увек студирао тамо. Фокс га је импресионирао својом колекцијом лептира, уводећи Дарвина у ентомологију и утичући на њега да почне да сакупља бубе.. То је радио веома ревносно и неки од његових налаза објављени су у књизи Илустрације британске ентомологије (1829–1932) Џејмса Франсиса Стивенса.
Преко Фокса, Дарвин је постао близак пријатељ и следбеник професора ботанике Џона Стивенса Хенслоуа. Упознао је друге водеће свештенике-природњаке који су научни рад видели као религиозну природну теологију, поставши познат тим доновима као „човек који шета са Хенслоуом”. Када су се његови испити приближили, Дарвин се посветио студијама и био је одушевљен језиком и логиком књиге Докази хришћанства (1795) Вилијама Пејлија.;. На свом завршном испиту у јануару 1831. године, Дарвин је прошао добро, заузевши десето место од 178 кандидата за обичну диплому..
Дарвин је морао да остане у Кембриџу до јуна 1831. Проучавао је Пејлијеву књигу Природна теологија или докази о постојању и атрибутима божанства (први пут објављену 1802), која је изнела аргумент о божанском дизајну у природи, објашњавајући адаптацију као деловање Бога кроз законе природе.. Прочитао је нову књигу Џона Хершела, Прелиминарни дискурс о проучавању природне филозофије (1831), која је највиши циљ природне филозофије описала као разумевање таквих закона кроз индуктивно закључивање засновано на посматрању, и књигу Лични наратив Александра фон Хумболта о научним путовањима 1799–1804. Инспирисан „горућом жељом” да допринесе, Дарвин је планирао да са неким школским друговима након дипломирања посети Тенерифе како би проучавао историју природе у тропима. У припреми, придружио се курсу геологије Адама Сеџвика, а затим је 4. августа отпутовао са њим да проведе две недеље мапирајући слојеве у Велсу...
Истраживачко путовање на ХМС Биглу
мини|upright=1.8|alt=Рута од Плимута, Енглеска, на југ до Зеленортских острва, затим југозападно преко Атлантика до Баије, Бразил, јужно до Рио де Жанеира, Монтевидеа, Фолкландских острва, око врха Јужне Америке затим северно до Валпараиса и Каљаа. Северозападно до острва Галапагос пре пловидбе на запад преко Пацифика до Новог Зеланда, Сиднеја, Хобарта у Тасманији и мореуза Кинг Џорџ у Западној Аустралији. Северозападно до Кокосових Острва, југозападно до Маурицијуса и Кејптауна, затим северозападно до Баије и североисточно назад у Плимут.|Путовање око света брода Бигл, 1831–1836.
Након што је напустио Сеџвика у Велсу, Дарвин је провео неколико дана са пријатељима студентима у Бармуту. Вратио се кући 29. августа и пронашао писмо од Хенслоуа у којем га предлаже као погодног (иако недовршеног) природњака за самофинансирајуће прекобројно место на броду са капетаном Робертом Фицројем, што је била позиција за џентлмена, а не за „обичног сакупљача”. Брод је требало да крене за четири недеље на експедицију мапирања обале Јужне Америке. Роберт Дарвин се успротивио планираном двогодишњем путовању свог сина, сматрајући га губљењем времена, али га је његов шурак, Џосаја Веџвуд II, убедио да се сложи (и финансира) учешће свог сина. Дарвин је водио рачуна да остане у приватном својству како би задржао контролу над својом колекцијом, намеравајући је за велику научну институцију.
Након одлагања, путовање је почело 27. децембра 1831; трајало је скоро пет година. Као што је Фицрој и намеравао, Дарвин је већину тог времена провео на копну истражујући геологију и правећи колекције историје природе, док је ХМС Бигл премеравао и мапирао обале. Пажљиво је водио белешке о својим запажањима и теоријским спекулацијама. У интервалима током путовања, његови примерци су слати у Кембриџ заједно са писмима која су укључивала копију његовог дневника за његову породицу. Имао је одређену стручност у геологији, сакупљању буба и сецирању морских бескичмењака, али је у свим осталим областима био почетник и способно је сакупљао примерке за стручну процену. Упркос томе што је тешко патио од морске болести, Дарвин је писао обимне белешке док је био на броду. Већина његових белешки из зоологије односи се на морске бескичмењаке, почевши од планктона сакупљеног током мирног периода.
мини|180px|Дарвин (десно) на палуби Бигла у Баија Бланки у Аргентини, са фосилима; карикатура Огастаса Ерла, првобитног бродског уметника.