Софија Кармина Копола (; Њујорк, 14. мај 1971) америчка је глумица, продуценткиња, сценаристкиња и режисерка.
Најмлађе је дете и једина ћерка редитељки Елеонор и Френсиса Форда Копола, дебитовала је на филму као дете у очевој хваљеној крими драми Кум (1972). Копола се касније појавио у неколико музичких спотова и имао је споредну улогу у фантастичној комедији Пеги Сју се удала (1986). Затим је глумила Мери Корлеоне, ћерку Мајкла Корлеонеа, у наставку Кум 3 (1990).
Године 2015, Копола је објавила Netflix-ов бижићни специјал, музичку комедију A Very Murray Christmas, који јој је донео номинацију за Награду Еми за изванредан телевизијски филм.
Биографија Копола је рођена у Њујорку 14. маја 1971. као најмлађе дете и једина ћерка редитељке документарних филмова Елеонор (девојачко презиме Нил) и филмског редитеља Френсиса Форда Кополе. Она је италијанског порекла (Базиликата и Напуљ) по очевој страни и одрасла је на фарми својих родитеља у Радефоррду, Калифорнија . Са 15 година, Софија Копола је стажирала за Chanel. Завршила је средњу школу Света Јелена 1989. Прво је студирала на Милс колеџу па је прешла на Калифорнијски институт за уметност од 1993. до 1994, да би се фокусирала на сликарство. Након тога, похађала је Art Center College of Desig, где јој је ментор био Пол Џесмин. Након што је напустила колеџ, покренула је линију одеће под називом Милкфед, која се сада продаје искључиво у Јапану.
Међу њеном великом породицом активном у Холивуду су тетка Талија Шир и њени ближу рођаци Николас Кејџ и Џејсон Шварцман. Копола је у одрастању имала много различитих интересовања, укључујући моду, фотографију, музику и дизајн, и у почетку није намеравала да постане филмски стваралац. Међутим, након што је снимила свој први кратки филм Lick the Star 1998. године, схватила је да је режија „спојила све ствари које је [коју] волела“ и одлучила је да настави да се бави режијом.
Почетком деведесетих, Копола се често појављивала у часописима оријентисаним на девојке попут Seventeen и YM. Године 1994.Ginsberg, Merle (September 1, 1994). "Launching Sofia". W (WMagazine.com). Retrieved June 30, 2019. била је суоснивач модне линије Milk Fed у Јапану, са својом пријатељицом Стефани Хејман у сарадњи са Ким Гордон из Sonic Youth-а. Године 2001.Blasberg, Derek (August 13, 2014). "Marc and Sofia: The Dreamy Team." Harper's Bazaar. Retrieved June 30, 2019. модни дизајнер Марк Џејкобс изабрао је глумицу/редитељку да буде „лице“ парфема његове фирм, Дејзи. Кополине фотографије за кампању снимио је фотограф Јирген Телер. У издању Elle из јула 2013. представљене су фотографије Парис Хилтон које је Копола направила у Хилтоновој вили на Беверли Хилсу (и модел и кућа се појављују у The Bling Ring).
Године 2017, пре него што је Копола започела претпродукцију за The Beguiled, од ње је италијанска државна телевизија Раи Цом из Алл'Опера замолила да режира њихову најновију продукцију Травијате. Травијата је опера у три чина Ђузепеа Вердија постављена на италијански либрето Франческе Марије Пјаве. Ова продукција у режији Кополе снимљена је за емитовање у Немачкој и Француској од стране Arte/ZDF, користећи више најсавременијих 4к камера и до 100 микрофона. Копола је у интервјуу рекла да није могла да одбије пројекат. Говорећи о свом модерном приступу овој класичној причи, Копола каже: „Желела сам да истакнем личну страну француске куртизане, девојке за забаву навикнуту на друштво. То је веома женствен свет који волим“.
Каријера глумице Кополина глумачка каријера, обележена је честим критикама са становишта непотизма и негативним критикама. Глумачку каријеру је започела док је била дете, пошто је у глумила споредне, мале улоге, у осам филмова свог оца. Најпознатија улогу остварила је у Куму као новорођенче Мајкл Френсис Рици, у сцени крштења. Копола је такође глумила у низу филмова које је њен отац касније режирао. Frankenweenie (1984) је био први филм у коме је Копола глумила а да није био на било који начин повезан са њеним оцем; међутим, улога често остаје незапажена због њеног уметничког имена „Домино“, које је усвојила у то време јер је мислила да је гламурозно Кратки филм под насловом Живот без Зое (1989), објављен као део трипартитног антологијског филма Њујоршке приче, ко-написали су тинејџерка Копола и њен отац а њен отац Франсис је такође био један од редитеља филма Током деведесетих, појавила се у неколико музичких спотова.
Копола се вратила трилогији Кум и у другом и у трећем филм. Она игра дете имигранта у Другом делу Кума и ћерку Мајкла Корлеонеа у Куму 3 након што је првобитна глумица, Винона Рајдер, одустала од филма. у последњи час због неурастеније. Претпоставља се да је Кополин наступ у Куму III штетио каријеру Франсиса Форда Кополе и уништио глумачку каријеру Софије пре него што је уопште почела. Софија Копола је рекла да никада није желела да глуми и да је то учинила само да помогне када ју је отац замолио. Такође се сугерисало да је њена глума у филму можда утицала на његов учинак на благајнама, који је имао успешан почетак, а затим опао. Она се бринула да је улогу добила само зато што је била редитељева ћерка, а улога ју је оптерећивала током снимања које је њена мајка пратила кроз серију дневника које је писала за Vogue током снимања. Копола је касније изјавила да је нису повредиле критике на рачун њеног рада на филму јер никада није посебно желела да има глумачку каријеру.
Након што је критикована због лоше улоге у Куму 3 (за који је проглашена за „Најгору споредну глумицу“ и „Најгору нову звезду“ на додели Златних малина 1990), Копола је углавном окончала глумачку каријеру; међутим, појавила се у независном филму Inside Monkey Zetterland (1992), као и у позадинским улогама у филмовима њених пријатеља и породице (на пример, појавила се као Саше, једна од пет слушкиња краљице Падме Амидале, у филму Џорџа Лукаса из 1999. Ратови звезда: Епизода I — Фантомска претња).
Каријера редитељке Кополин први кратки филм био је Lick the Star (1998). Пуно пута је пуштан наndependent Film Channel. Њен дебитански дугометражни играни филм је Смрт недужних (1999); добио је похвале критике након премијере у Северној Америци на филмском фестивалу у Санденсу 2000. и прешао је у дистрибуцију касније те године. Кополу је први пут привукла прича након што је прочитао књигу Џефрија Југендиса 1995. године, на препоруку музичара Турстона Мура. Копола је рекла да осећа да је ауторка романа разумела тинејџерско искуство. Такође је рекла, да није било те књиге, она можда не би имала филмску каријеру. Конкретно, Копола је истакла репрезентацију тинејџера који „блеје наооколо“, ситуацију са којом се повезала, али је сматрала да се не види много у филмовима на тинејџерске теме. Тема приче о губитку била је лична веза за Кополу у светлу смрти њеног најстаријег брата 1986, који је погинуо у несрећи на чамцу, иако је изјавила да није одмах схватила ту везу. Копола је обезбедила права на роман без очеве помоћи, а сама је адаптирала сценарио. Нискобуџетни филм је задобио похвале критичара, и представљао је тачку у којој је Копола изашла из сенке свог оца. Почетак своје каријере приписује Канском фестивалу, пошто је филм тамо премијерно приказан.
Њен други играни филм Изгубљени у преводу (2003) освојио јој је Оскара за најбољи оригинални сценарио и три награде Златни глобус, укључујући награду за најбољи филмски мјузикл или комедију. После Лине Вертмилер и Џејн Кампион, Копола је постала трећа редитељка која је номинована за Оскара за режију и друга која је освојила награду за оригинални сценарио, после Кемпион 1994. (Номинована је и Вертмилер). Њена победа за најбољи оригинални сценарио 2003. учинила ју је трећом генерацијом добитница Оскара. Копола је била друга жена, после Едит Хед, која је номинована за три Оскара у једној ноћи. 2004. Копола је позван да се придружи Академији филмске уметности и науке. Копола је снимила Изгубљени у преводу за 27 дана са малом екипом, радећи без дозвола. Сцене су снимане импровизовано на улици, док су сцене снимљене у хотелу Парк Хајат омогућиле екипи да користи ходнике између два и три сата ујутру, а да не омета госте.
Филм је добио позитиван пријем и признање, али је такође изазвао контроверзу због тога што се у филму користи „Јапан као егзотичан и бизаран пејзаж за његове америчке протагонисте“. Група Asian Mediawatch лобирала је против номинација филма за Оскара, наводећи „Филм нема значајне јапанске улоге, нити постоји значајнији дијалог између главних ликова и Јапанаца. Такви прикази одржавају негативне стереотипе и ставове који су штетни по Американце азијског порекла у САД, где значајна мањина Американаца већ има негативне ставове према Азијатима“. Копола је одговорила на ове оптужбе у интервјуу за The Independent, „Могу да видим зашто би људи то могли да мисле, али знам да нисам расиста. Мислим да ако је све засновано на истини, можете се зафркавати, имати мало смејте се, али и поштујте културу. Ја једноставно волим Токио, и нисам злонамерна... Чак и у нашим дневним позивима, мешали би 'рс' и 'лс' – све је то било из искуства, није измишљено. Претпостављам да је неко погрешно разумео моје намере. То ме мучи, јер знам да нисам расиста."
Трећи дугометражни филм Софије Кополе био је биографски филм Марија Антоанета (2006), адаптиран према биографији британске историчарке Антоније Фрејзер. Кирстен Данст игра главни лик, а Џејсон Шварцман, Кополин рођак, игра краља Луја XVI. Филм је дебитовао на Филмском фестивалу у Кану 2006. где је, упркос звиждуцима у публици, добио овације. Иако су критичари били подељени у време објављивања, задобио је више критика у годинама које су уследиле. Питер Бредшо из The Guardian-а је изјавио: „Презентација Марииног живота од стране Софије Кополе има сестринску, неоцењивачку интимност, а редитељ је извео дрске изуме и провокације са неким стилом, комбинујући блиставе визуелне слике и формалне поставке у строгом периоду, са новим хитови таласних графикона из 1970-их и 80-их: ови музички анахронизми дају ироничну торзију целокупном ефекту."
Марија Антоанета је снимљена на локацији у дворцу Версаиллес. Сама Копола је тврдила да је у почетку била привучена лику Марије Антоанете као невиног и брижног лика који се нашао у ситуацији ван њене контроле, и да је уместо да ствара историјску представу, желела да створи интимнији поглед на свет хероине. Копола је био заинтересована да успостави емоционалну везу са младом краљевском дружином чије се „стање одвијало у условима познатим размаженој животињи у зоолошком врту“. Стил филма не прати постулате традиционалног биографског филма, већ користи „хит песме и нескладне дијалоге“. Филм је добио Оскара за најбољу костимографију, као и три номинације за БАФТА награде. десно|мини|254x254п|Копола 2014. Четврти филм Кополе био је Негде (2010), и сниман је у Шато Мармонт. Радња се фокусира на глумца „бедбоја“ Марка (којег глуми Стивен Дорф ) који је приморан да преиспита свој живот када његова ћерка Клео (коју глуми Ел Фенинг) неочекивано стигне. Однос између Марка и Клео био је лабаво заснован на Кополином сопственом односу са њеним оцем. Филм је освојио престижног Златног лава на Венецијанском филмском фестивалу. У новембру 2010., Кополу је интервјуисао Џоел Коен, који је изразио своје дивљење њеном раду, на пројекцији филма у Њујорку.