Мери Луиза Стрип (; Самит, 22. јуна 1949) америчка је глумица. Често је описивана као најбоља глумица своје генерације. Глумачку каријеру започела је 1971. године у позоришној представи Севиљски плејбој, а прву филмску улогу добила је 1977. године у драми Џулија Фреда Зинемана. Најпознатији филмови у којима је глумила су: Ловац на јелене, Жена француског поручника, Моја Африка, Мостови округа Медисон, Ђаво носи Праду и Сумња. За улогу у драми Крамер против Крамера добила је Оскар за најбољу глумицу у споредној улози, а за улоге у филмовима Софијин избор и Челична дама награђена је Оскаром за најбољу глумицу у главној улози.
Двадесет један пут је номинована за награду Оскар (од којих је освојила три), а 34 пута за награду Златни глобус (од којих је освојила 9). Добитница је два Емија, једне канске Златне палме, једног Златног и једног Сребрног медведа, и две награде БАФТА. Пет пута је номинована за награду Греми а једном за награду Тони. Амерички филмски институт јој је 2004. године доделио Награду за животно дело.
Мерил Стрип је једна од најбољих и највише награђиваних глумица свих времена, а често се, поред Меги Смит и Џуди Денч, наводи као „најбоља глумица своје генерације”. Ту титулу јој је још 1980-их предвидела Бети Дејвис.
Детињство Рођена је као Мери Луиза Стрип у Самиту, Њу Џерзи (САД) у породици Харија Вилијама Стрипа Млађег, апотекара, и Мери, ликовног уредника. Прадеда њеног оца доселио се у Сједињене Државе из града Лофенауа у Немачкој. По доласку у САД, дотадашње презиме Штреб () је променио у Стрип (). Њен прадеда живео је у Швајцарској. Мајчини потомци пореклом су из Пенсилваније и са Роуд Ајланда. Вилијам Пен, оснивач Пенсилваније, даљи јој је рођак.
Похађала је верску школу „Бернардс“ (-{Bernards}-), а дипломирала је глуму 1971. године на колеџу „Васар“ (-{R|Vassar}-). Ту је привукла пажњу глумице Џин Артур, која јој је повремено давала савете и инструкције. Неколико година касније магистрирала је уметност на Универзитету „Јејл“. За време школовања на Јејлу добила је и прве улоге: глумила је Хелену у представи Сан летње ноћи, а потом осамдесетогодишњу непокретну жену у колицима.
Каријера 1971—1980: „Ловац на јелене“ и „Крамер против Крамера“ Након дипломирања на Јејлу, наступила је у неколико њујоршких представа као што су „Хенри Пети“ и „Укроћена горопад“, где јој је партнер био Раул Хулија. У представи „Мера за меру“ играла је поред Џона Казалеа, са којим се убрзо верила. Наступила је и на Бродвеју у комедији „Срећан крај“, по делу Бертолта Брехта. Године 1976. почела је да се интересује за добијање филмских улога. На кастингу за филм „Кинг Конг“ редитељ филма је, угледавши Стрипову, на италијанском рекао: „Зашто сте ми довели ово створење? Ружна је!“, али је био врло изненађен када му је Мерил одговорила на течном италијанском. десно|мини|200п|Мерил Стрип, Џек Мичел Њена прва филмска улога била је у драми „Џулија“ Фреда Зинемана. Радило се о малој улози, али за њу врло значајној. Тада је живела у Њујорку са Џоном Казалеом коме су исте године лекари дијагностиковали рак костију. Казале је следеће године добио улогу у филму „Ловац на јелене“ Мајкла Чимина. Иако није била превише заинтересована за тај филм, прихватила је споредну улогу како би на снимању била са вереником. Филмски критичари су високо оценили њену изведбу: номинована је за награду БАФТА и награду Златни глобус, као и за први Оскар у каријери. Исте године је, због финансијских потешкоћа, прихватила улогу аријевке удате за Јеврејина у ТВ-филму „Холокауст“. Због снимања се преселила у Европу, док је Казале остао у Њујорку. У то време болест се нагло погоршала и Џон Казале је преминуо 12. марта 1978. - само неколико дана по повратку Стрипове у САД. Тада је изјавила да једино рад може олакшати њену патњу. Тако је прихватила улоге у филму „Завођење Џоа Тинана“ и у представи „Укроћена горопад“.
Исте година добија споредну улогу у романтичној драми „Менхетн“ са Вудијем Аленом и Дајаном Китон. Касније је изјавила да јој је Ален строго забранио сваку импровизацију током снимања, макар то била једна реч. Убрзо је прихватила и главну женску улогу у филму „Крамер против Крамера“. Сматрала је да је лик Џоане Крамер превише зао, па је редитељ Роберт Бентон преправио сценарио, давши њеном лику хуманије карактеристике. Дастин Хофман, који је тумачио лик Теда Крамера, рекао је о Мерил Стрип: „Изузетно је вредна, скоро опсесивно! Не мисли ни на шта друго сем на посао!“.
За улоге у оба филма била је номинована за награду БАФТА, док је за улогу у Крамеру против Крамера добила прве награде у каријери: Златни глобус и Оскар за најбољу споредну глумицу.
1981: „Жена француског поручника“ Након две номинације за Оскара, Мерил Стрип је почела добијати све квалитетније улоге. Прва од таквих улога била је у филму „Жена француског поручника“ редитеља Карела Рајша из 1981. У том филму Стрипова је глумила две личности — Сару и Ану. Сара је жена из доба краљице Викторије, а Ана млада глумица која ће 1980. глумити Сару. Љубавне приче двеју жена су скоро идентичне и одвијају се паралелно, с том разликом што ће се једна од њих завршити трагично. Овом улогом Стрипова је заслужила трећу номинацију за Оскара, као и номинацију за Златни глобус. Иако није освојила ниједну од награда за које је била номинована, Мерил Стрип је својим наступом у Жени француског поручника скренула на себе пажњу британских филмских критичара и јавности, што је материјализовано наградом БАФТА за најбољу главну улогу коју је глумица добила 1982. Испоставиће се да је то једина британска филмска награда коју је Мерил Стрип добила у току целе своје глумачке каријере.
1981—1990: „Софијин избор“ и „Моја Африка“ лево|мини|150п|<center>Мерил Стрип 1989. године Другог Оскара у каријери, а првог за главну улогу, Стрипова је добила 1982. за улогу Софи Завистовски у драми Алана Пакуле „Софијин избор“. Софи је млада Пољакиња која је у Другом светском рату преживела геноцид. Улога је првобитно била нуђена Урсули Андрес, али је Стрипова некако набавила копију сценарија, детаљно проучила лик Софије и онда отишла до Алана Пакуле, редитеља филма и преклињала га да јој додели улогу. Сцене избора снимала је само једанпут и није желела понављања, јер су јој те сцене, како је рекла, биле „изузетно болне и емоционално исцрпљујуће“. И критика и публика су хвалили њену изведбу, а поред Оскара, глумица је добила још и Златни глобус за најбољу главну улогу, док је награда БАФТА, за коју је била номинована, ипак отишла у руке Џули Волтерс.
Њена каријера и након Софијиног избора иде узлазном путањом, да би тако, за улогу у драми „Силквуд“, по пети пут била номинована за Оскара. Радило се о првом филму биографског жанра у њеној каријери и у њему тумачи лик политичке активисткиње Карен Силквуд. Уследиле су улоге у романтичном „Заљубљивању“, где јој је партнер био Роберт де Ниро, затим у британској драми „Обиље“, да би 1985. тумачила лик Карен Бликсен у романтичној драми „Моја Африка“ са Робертом Редфордом у споредној улози. Филм је комерцијално био изузетно успешан зарадивши 128.500.000 долара. Судећи по повољним реакцијама филмских критичара, као и по наградама за које је била номинована, ради се о једном од најбољих филмова које је снимила. По шести пут је била номинована за Оскара, а филмску романсу између ње и Редфорда Амерички филмски институт је прогласио за тринаесту најлепшу романсу свих времена.
Крајем осамдесетих је играла у два љубавна филма, „Љубавна бољка“ и „Челични коров“, оба са Џеком Николсоном у главној улози. За улоге у Љубавној бољци обоје глумаца је било номиновано за Оскара. У филму „Плач у тами“ из 1988. нашла се у улози Линди Чејмберлен, аустралијанке оптужене за убиство своје двомесечне кћерке. За ову улогу је на Канском фестивалу награђена Златном палмом за најбољу глумицу. Последњи филм у тој деценији у ком је глумила била је „Ђаволица“ редитељке Сузан Сајделман, уједно и прва комедија у њеној каријери. За улогу у том филму жири страних новинара номиновао је Мерил Стрип за Златни глобус за најбољу глумицу у комедији.
1991—2000: „Мостови округа Медисон“ Мерил Стрип је и деведесетих наставила да бира веома различите улоге. Најпре је добила улогу у драми „Разгледнице из пакла“, снимљеној по роману Кари Фишер. У споредној улози је била Ширли Маклејн. Стрипова је 1991. глумила у филму „У одбрану живота свог“ - романтичној комедији са елементима фантастике. Следеће године је на наговор дугогодишње пријатељице Голди Хон, снимила црну комедију „Смрт јој пристаје“. Поред њих две, споредне улоге у филму тумаче Брус Вилис и Изабела Роселини. Иако је филм добио генерално лоше критике, постао је велики биоскопски хит зарадивши 150 милиона долара у биоскопима. Две године касније играла је Гејл у трилеру „Дивља река“. За последња два поменута филма номинована је за Златни глобус за најбољу главну глумицу. Биограф Карен Холингер је описала овај део каријере Мерил Стрип као период када су популарност и квалитет њених филмова опали. Стрипова је на то рекла да су се њене могућности смањиле када се преселила у Лос Анђелес, како би била са породицом.
Године 1995. наступила је у једном од најуспешнијих филмова у њеној каријери. То је била љубавна драма „Мостови округа Медисон“, где јој је партнер био Клинт Иствуд, који је уједно био и режисер филма. Филм је зарадио 182 милиона долара широм света те тако деветоструко премашио свој буџет. Стрипова је за улогу Франческе Џонсон, девојке која је са човеком свог живота провела само четири дана, што је било довољно да у њега буде заљубљена до краја живота, била номинована за Златни глобус, Оскар и Награду Удружења глумаца за најбољу глумицу.
Крајем деведестих, играла је у драмама „Пре и после“ и „Марвинова соба“, поред Дајане Китон и Леонарда Дикаприја, затим у филму „Права ствар“ и „Музика срца“, за који је морала да научи да свира виолину. За последња два је била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу.
2001—2010: „Ђаво носи Праду“ и „Сумња“ Стрипова је 2001. године позајмила глас Плавој вили у Спилберговом научнофантастичном филму „Вештачка интелигенција“. Заједно са Лијамом Нисоном била је домаћин доделе Нобелове награде за мир у Ослу. Следеће године добила је споредне улоге у два филма, и за обе номинована за најпрестижније филмске награде. Први филм је био „Адаптација“ - драма о животу америчке новинарке Сузан Орлин, колумнисткиње „Њујоркера“ и дописнице „Ролинг стоуна“. Иако је било очекивано да ће добити Оскара за најбољу споредну глумицу, пошто је добила Златни глобус, та награда је отишла у руке Кетрин Зита-Џоунс за улогу у мјузиклу „Чикаго“. Друга је била драма „Сати“. Филм прати живот три жене различитих година, које живе у различитим временима. Једино што их повезује јесте роман „Госпођа Даловеј“, љубав према истом полу и мисао о промашеном животу. Друге две главне улоге тумаче Никол Кидман и Џулијана Мур - обе номиноване за Оскара за своје изведбе. Све три глумице су биле тадашње добитнице Сребрног медведа за најбољу глумицу.
Године 2003. је, поред Ала Пачина и Еме Томпсон, тумачила главну улогу у шесточасовном тв-филму „Анђели у Америци“. Филм говори о епидемији сиде у САД, и Регановој политици према угроженом делу становништва. Стрипова је тада добила свој други Еми за најбољу главну глумицу у тв-филму, као и свој пети Златни глобус. Следеће године је од Америчког филмског института, за обогаћивање америчке културе, добила Награду за животно дело.
desno|мини|180п|<center>Мерил Стрип у Санкт Петербургу 2004.