Михаило IV Пафлагонац (; 1010-10. децембра 1041) је био византијски цар и (1034—1041) и други муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.
Михајло IV је био сељак из Пафлагоније који свој успон на царски трон дугује свом брату евнуху Јовану Орфанотрофу који је био високи дворанин и практично га је потурио за љубавника остарелој царици Зоји. Када је Роман III (1028—1034) умро 11. 04. 1034. године у свом купатилу, његова супруга Зоја се истог дана удала за свог младог љубавника и Михајло је постао нови цар.
Непосредно по ступању Михаила на престо, Јован ставља царицу у неку врсту кућног притвора да би спречио, да његовог брата стигне судбина првог Зојиног супруга. Сам Михајло практично није био у стању да влада јер је боловао од епилепсије и његово стање се временом само погоршавало, тако да се власт -{de facto}- налазила у рукама његовог брата Јована.
Сам Јован се показао као способан владар, али је зато драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима. Део њих у Дукљи је већ 1035. године покушао да се ослободи византијске власти предвођен Стефаном Војиславом (1038—1050.), али је устанак угушен, а сам Војислав се у августу нашао у византијском затвору, но већ крајем 1037. или почетком 1038. године је Војислав подигао нову побуну и заузео земље Срба. Међутим кап која је прелила чашу међу Словенима одиграла се 1037. године када је умро охридски архиепископ Словен Јован, на његово место бива постављен хартофилакс цркве Божанске Мудрости Лав, који је био Грк. Тако је аутокефална словенска црква замењена грчком црквом која је отпочела процес хеленизације словенског становништва. Као последица промене пореза из натуре у новац и отпочињања хеленизације долази до великог словенског устанка у Поморављу и Повардарју 1040. године.
На челу устанка се нашао Петар Дељан (који је тврдио да је Самуилов унук), а ускоро је и у Драчкој теми букнула друга словенска побуна предвођена Тихомиром, тако да је за кратко време устанак дошао до самог Солуна. Иако је снажно отпочео, устанак је већ 1041. године био разбијен захваљујући издаји некадашњег византијског стратега Теодосијопоља и сина Јована Владислава (1015—1018.) Алусијана, после чега је византијска војска предвођена Михајлом IV без много муке скршила преостали отпор. Међутим последица овог војног ангажовања епилептичног цара било је драстично погоршање његовог стања и он децембра исте године умире. Сахрањен је у манастиру светих Козме и Дамјана, који је обновио и у коме се пред смрт замонашио.
Нови византијски цар постаје синовац Михајла IV и Јована Михајло (V) (1041—1042.) кога је царица Зоја под Јовановим утицајем усвојила пред Михајлову смрт, доделивши му титулу цезара.
Долазак на двор мини|десно|Зоја (Зое) на ктиторској композицији у цариградској саборној цркви Пресвете Мудрости. Мозаик је вероватно урађен у време њене прве удаје за Романа III Аргира. Јако увређена, прво у своме поносу, што је тако одбачена, Зоја је била незадовољна још из других разлога, који немају никаква посла са самољубљем и са државним разлозима; уз то,. као да је ишао да преврши меру. Цару Роману Аргиру је, у исто време кад ју је напустио, пало на ум да одједном обузда њене луде трошкове. Помамљена, и осећајући више но икад привлачност пустоловина, Зое је тражила утехе, и без муке је нашла. Она је одликовала Константина, који је на двору вршио дужност великога телохранитеља, а за њим другог једног Константина, из велике породице Мономаха, кога је његово сродство с царем увело у двор. Обојица су јој се допала за тренутак због своје лепоте, љупкости, младости; али та је милост мало трајала. Ускоро Зоја утврди свој избор на другом једном љубавнику. Међу пријатељима Романа III био је један евнух, по имену Јован, човек уман, искварен, и у великој милости код цара. Тај Јован је имао једнога брата, који се звао Михаило, младић необичне лепоте, жива ока, бела лица, господског стаса, чију заводничку и неодољиву драж савремени песници сложно хвале. Јован га представи двору; он се допаде цару, који га узе себи у службу; он се још више допаде царици, код које се одмах разбукта велика страст. И „како је она“, каже Псел, „била неспособна да заповеда својим жељама“, Није се смирила док јој лепи Михаило није вратио љубав.
Онда се у двору одиграла једна врло занимљива комедија, коју је Псел испричао не без нешто заједљивости. Пре је Зоја из свег срца мрзела сељачког сина из Пафлагоније, изузетно способног, али и потпуно бескрупулозног човека, који је заправо повлачио конце интриге евнуха и монаха Јована Орфанотрофа; сад, да би имала прилике да говори о ономе кога је волела, она га је љубазно предусретала, звала га себи, и казала му да каже своме брату да ће, кадгод се пријави, наићи на леп дочек код своје владарке. Младић, који није разумео ту наглу и необичну благонаклоност, долазио је код Зоје на подворење, доста збуњена изгледа, узбуђена и поцрвенела лица. Али га је царица храбрила; она му се љубазно смешила, ублажавала је за његову љубав строгост своје страшне обрве, чак му је издалека напомињала своја осећања спрам њега.
Љубавник царице Зоје Михаило, кога је брат упућивао, најзад, разумеде. Он постаде дрзак; од нежних покрета он пређе на пољупце; ускоро, он се још више осмели, „мање занесен“, можда вели безобразно Псел, „дражима те госпође мало више зреле него поласкаи у своме поносу славом једне царске пустоловине“. Зоја, врло озбиљно занета, показала се врло необазрива. Виђали су је како пред светом љуби свога милосника, како седа с њиме на исту софу. Природно, уживала је да свога љубимца кити као каквог идола, покривала га је накитом и сјајним оделом, и обасипала скупоценим поклонима. Још више: једнога дана паде јој на ум да га посади на сам царски престо, с круном на глави и скиптром у руци, и прибијајући се уз њега, тепала му је најнежнијим именима:
Један од дворских људи, који случајно уђе, умало не паде у несвест пред тим неочекиваним призором; али Зоја, не бунећи се, заповеди му да клекне пред ноге Михаилове изјавивши:
Цео је двор знао за везу Михаила и Зоје. Једини Роман није, наравно, ништа опажао. Неколико његових пријатеља, и сестра му Пулхерија, која је мрзела царицу мислили су да треба да му отворе очи. Али цар није хтео ништа да верује: и како је то био више доброћудан владар, он се задовољио што је позвао Михаила у свој кабинет и питао га шта је истина од целе те историје. Овај је тврдио да је он невина жртва гнусних клевета; и василеус, убеђен, заволи га још више него пре. Да би му показао своје поверење, он је дотле ишао да га је увео у приватни живот царске одаје; у вече, кад би лежао у постељи поред Зоја, звао је младога човека код постеље и молио га да му трља ноге. Један мало одвише чедан хроничар каже:
Роман се није много бринуо о томе; тај цар није био љубоморан муж.
мини|лево|220п|Смрт Романа Аргира („Хроника Јована Скилице“) А било је још нешто што га је сасвим умирило, ако је то било потребно. Лепи Михаило патио је од једне врло непријатне болести: имао је наступе падавице. Владар је потом изјавио:
Ипак, с временом, Роман није више могао сумњати у своју несрећу; али, будући филозоф, више је волео да до краја ништа не види. Он је познавао Зое; знао је да се, ако јој одузме Михаила, излаже опасности да је баци у нове многобројније пустоловине, и сматрајући да је за царско достојанство боља једна једина и трајна веза него читав низ видних скандала, он систематски затвори очи пред очевидношћу. Пселос каже:
Долазак на престо Међутим, Роман се на очиглед мењао. Није више јео, рђаво је спавао; нарав му се променила. Постао је напрасит, љут, непријатан; није се више: смејао, сумњао је у свакога, љутио се за сваку ситницу; нарочито је жалосно опадао. Он је упорно хтео да савесно врши своју царску дужност; али под тим лепим парадним оделом он је изгледао као мртвац, измучена лица, жуте боје, кратког и задиханог даха; коса му је опадала и остављала широке празнине. Изгледа да су Михаило и Зоја давали несрећном цару, који им је ипак врло мало сметао, неки спори отров који је требало да их ослободи његовог досадног присуства. Али ствар још није ишла довољно брзо по жељи заљубљене царице. Зато, како је на велики четвртак ујутру 11. 04. 1034. године цар отишао у купатило, у тренутку кад је, по обичају, загњурио главу у воду базена, неколико упућених слугу задржаше му је у том положају мало дуже но што би требало; извукоше га из воде онесвешћеног и три четврти угушеног. Однеше га у постељу; једва је дисао; није више могао да говори; међутим, дошавши себи, још је тражио да знацима изрази своју вољу. Али видећи да га не разумеју, он тужно затвори очи, и после кратког ропца, издахну. Зоја се, у тим приликама, није чак ни потрудила да сакрије своја осећања. Дотрчавши, на прву вест о несрећи, у царску собу, да би се сама уверила у каквом се стању налази њен муж, она није сматрала за потребно да присуствује његовом последњом часу. Имала је пречих брига.
Зоја је мислила само на једну ствар: да осигура царство Михаилу. Узалуд су је дворски људи,. стари службеници њенога оца Константина, опомињали да промисли мало, да своју руку да само најдостојнијем, нарочито да се сувише не потчињава своме новоме супругу. Она је мислила само на свога љубазника. С друге стране, евнух Јован, лукав политичар, журио ју је да се што брже реши и говорио је:
Не чекајући дакле више, исте ноћи, између великог четвртка и петка, Зоја позва Михаила у двор; она му даде да обуче царско одело, метну му круну на главу, посади га на престо, седе поред њега, и заповеди свима присутнима да га признају за законитог владара. Патријарх, позват усред ноћи, журно дотрча. Мислио је да ће наићи на Романа; наместо њега он нађе у великом златном Триклинијуму Зоја и Михаила у свечаном оделу, и царица му затражи да без одлагања благослови њено венчање са новим василеусом. Првосвештеник се устезао: да би га приволели, начинише му богат поклон од педесет ливара у злату, и обећаше исту толику суму за његове свештенике: пред тим доказима он се приклони и послуша. Сутрадан ујутру, буде позван и Сенат да ода своје поштовање новом господару и да учини последње почасти дојучерашњем. И док су Романа III, који се није могао познати и био већ у распадању, односили, по обичају, откривена лица, — Псел, који је видео пратњу, дао је о томе призору слику са поражавајућим реализмом, — у Светој Палати великодостојници су понизно клечали пред Михаилом и љубили руку срећноме скоројевићу. Зоја није употребила ни двадесет п четири сата да постане удовица и да се преуда.