мини|Након борбе за Јајце 1942. Крајем августа 1942. Врховном штабу НОВЈ наметнула се као логична идеја да концентрише снаге Оперативне групе бригада с источне и снаге Главног штаба за Босанску Крајину са западне стране ради ликвидације гарнизона НДХ који су се налазили у међупростору. Најзначајнији међу тим гарнизонима било је Јајце. Операција је отпочела нападом на Мркоњић-Град 24. августа.
Немачке снаге у Босни знатно су ојачане средином 1942. ради извођења амбициозно замишљене операције чишћења против НОВЈ на Козари. Немачки штаб употребио је ове снаге, као и све расположиве трупе НДХ и четника из ове области да би парирао овој опасности.
Јединице НОВЈ успеле су да освоје Јајце у два наврата — 25. септембра и 25. новембра 1942. Међутим, у периоду од 30. септембра до 6. децембра Немци су покренули три операције против НОВЈ на овом подручју, под називом „Јајце I”, „Јајце II” и „Јајце III”. Током динамичних борбених дејстава Немци су у више наврата успели да освоје гарнизоне у овој области, али нису били у стању да их и задрже у поседу. Јединице НОВЈ применњивале су офанзивну тактику — док би на једном подручју задржавале противникиа еластичном и маневарском одбраном, дотле би на другом вршили концентрацију снага за нападе на изоловане отпорне објекте, положаје и комуникације непријатеља. При томе су показивале знатну ангажованост, борбену вредност и тактичку вештину. Током ових борби снаге НОВЈ изгубиле су, између осталих, три команданта бригада.
Током овог периода НОВЈ је динамичном изменом снага вршила офанзивне операције и у долини Уне, Далмацијии Ливањском пољу. Главни резултат ових борби био је увид немачких штабова да са расположивим скромним немачким снагама, уз сву помоћ Италијана, снага НДХ и лојалних четника, нису у стању ни да зауставе ширење, а камоли да униште НОВЈ. Ове борбе су отуда ппредстављале увод у знатно масирање немачких снага у овом подручју и у дуги низ тешких и огорчених борби са НОВЈ са тенденцијом ескалације.
Напад на Мркоњић-Град У јесен 1942. осовинске снаге и њихови савезници на Балкану биле су у стању оскудице употребљивих трупа с обзиром на распламсавање борби. Италијани су се поставили резервисано и опрезно планирали своје будуће офанзивне акције, домобрани су генерално показивали незаинтересованост за борбу, усташе су биле релативно малобројне, а скромне немачке снаге биле су развучене на широком простору. То је отварало перспективе партизанима за успешне изненадне нападе на изоловане гарнизоне.
Након половичног успеха у првој половини лета (освојени Коњиц, Прозор, Ливно, Томиславград, Шујица и већи број мањих упоришта, неуспех у нападу на Купрес и Бугојно), Главна оперативна група Врховног штаба померила је тежиште офанзиве према североистоку. Повезујући се с крајишким бригадама, које су крајем јула овладале усташко-домобранским упориштима у градићу Кључ и долини Санице, Главна оперативна група покренула је офанзивну операцију на усташко-домобранске и четничке снаге јужно од Бање Луке. Ова област важно је стратешко подручје, како по положају, тако и по ресурсима. У тој области партизани су током прве половине 1942. у знатној мери изгубили утицај и позиције. У највећем делу области насељених српским живљем превласт је преузео четнички покрет. Четници су од априла до јуна склопили са владом НДХ споразуме о примирју. Осећајући притисак, на састанку 30. августа вође босанских четника одлучили су да у овом подручју појачају снаге против партизана.
Тридесетог јула 1942. командант четничког одреда „Мањача” је известио Главни штаб босанских четничких одреда да је сектор његовогодреда са три стране угрожен јаким партизанским снагама и затражио помоћ. Штаб је одлучио да упути: из одреда „Борје” и „Обилић” по 150 људи, из Требавског одреда 100 људи и из Озренског одреда 200 људи.
Наређењем Врховног штаба било је предвиђено да напад Мркоњић-Град, у коме се као посада налазио 1. батаљон 9 домобранског пука са четницима Уроша Дреновића, изврше 1. крајишка и Друга пролетерска бригада ноћу 24/25. августа. Трећа санџачка бригада требало је да затвори правац Чађавица — Мркоњић-Град и на тај начин спречи евентуалну интервенцију непријатеља из Бање Луке и Ситнице. Али с обзиром на повољне изгледе за успех, 1. крајишка и Друга пролетерска бригада, чим су се пребациле из рејона Купреса, не чекајући 3. санџачку бригаду, 23/24. августа извршиле су напад на Мркоњић-Град и заузеле га после слабог отпора.
У Мркоњић-Граду је заробљено 355 домобрана, док их је 126 побегло у Бању Луку. Заробљени домобрани су, у складу са општим ставом према домобранима, разоружани и затим пуштени кућама.
Следећег дана је 2. крајишка бригада потисла је четнике и заузела Ситницу. Након заузимања Мркоњић-Града, Врховни штаб је крајем августа издао' директиву Оперативном штабу за Босанску крајину да до 10. септембра заузме Јајце, док су остале јединице добиле задатак да појачају притисак ка Купресу, Бугојну, Доњем Вакуфу и Травнику.
Борбе на Мањачи Да би остварио изненађење у наапду на Јајце и преусмерио непријатељску пажњу у другом правцу, Оператвини штаб за Босанску крајину извео је диверзију: Ударном групом коју је формирао од 3. крајишке бригаде и два батаљона 1. и 5. крајишког одреда извршио је упад у Цазинску крајину. Ова група се 1/2. септембра пребацила преко Уне и брзим и изненадним нападом освојила Цазин и 14. околних села, које је одмах напустила и вратила се на десну обалу Уне. Иако је диверзија изведена веома успешно, покушај да се њоме обмане немачко руководство завршио се неуспехом.
Између Јајца и Мркоњић-Града пролазила је демаркациона линија која је раздвајала италијанску и немачку окупациону зону. Немци су у области имали концентрисане две дивизије (714. и 718.), које су учествовале у управо окончаној операцији чишћења на Козари. Стога су на концентрацију партизана врло брзо уследиле немачке противмере.
Крајем августа немачки штаб формирао је нападну борбену групу са циљем да из Бање Луке продре преко Мркоњић-Града ка Јајцу, да појача његову посаду и повеже Бању Луку са усташким јединицама у долини горњег тока Врбаса. Групом је командовао мајор Путлиц (), командант 3. батаљона 721. пука, а групу је, поред његовог батаљона, сачињавале две чете 1. домобранског регрутног батаљона, вод хаубица и 8 тенкова. Ова група је заједно са четницима (снаге четничког пука „Мањача” и одреда „Борје” и остаци Дреновићевог одреда „Кочић”) бројала око 2.400 људи. Она је уз подршку ескадриле авиона, крајем августа и почетком септембра, неколико пута без успеха покушавала да продре ка Мркоњић-Граду и Кључу. Међутим, 1. и 2. крајишка и Друга пролетерска бригада, почетком септембра ојачане 4. пролетерском бригадом, одбиле су ове покушаје и контранападом вратиле нападача у Бању Луку. Током ових борби од напада из ваздуха 2. септембра погинуо је Ивица Марушић Ратко, командант 1. крајишке бригаде. Забелешка са састанка код начелника штаба Југоистока (31. август 1942.) , Национална архива Вашингтон, Т311, ролна 175, снимак 000485
У овој фази обе стране су биле незадовољне исходом борбе. Арсо Јовановић је 10. септембра писао Кости Нађу. Писмо начелника Врховног штаба Оперативном штабу од 10. септембра у 15 часова (Зборник, том II, књ. 6, док. бр. 30)
Нађев Оперативни штаб одлучио је да најпре рашчисти ситуацију нападом на Кадину Воду, и да затим остави обезбеђење и преусмери главне снаге на Јајце.
С друге стране, штаб немачке 714. дивизије је ужурбано прикупљао нове јединице да би појачао снаге јужно од Бање Луке и одбацио партизане преко демаркационе линије. У том циљу он је формирао борбену групу „Ведел” (по имену команданта 721. пука, коме је поверено руковођење операцијом), у чији су састав, поред јединица расформиране групе „Путлиц” (3. батаљона 721. пука, 2. батерије 661. артиљеријског дивизиона, 714. инжињеријске чете, 1. чете 202. оклопног пука, 1. регрутског батаљона, полубатерије 8. артиљеријског дивизиона), ушли још 1. и 2. бојна Петрињског брдског здруга, 2. чета 741. пука и 1. чета 4. ауто-батаљона.
Тако је дошло до ситуације да су оба штаба су планирала да пређу у напад не знајући за међусобне намере.
Напад групе „Ведел” почео је 10. септембра у зору. Петрињски здруг кренуо је у наступање уз подршку тенкова, артиљерије и авијације и у садејству с четницима, којима је стигло појачање из Требавског одреда. Овог пута нападач се није ограничио само на покушај продора комуникацијом, него је напад захватио истакнуте планинске положаје на Мањачи. Међутим 1. крајишка бригада је ноћу 11/12. септембра снажним противнападом одбацила 2. батаљон Петрињског здруга, а 14. септембра разбила оба батаљона исте бригаде. Истог дана делови 2. пролетерске бригаде разбили су једну немачку чету. 18. септембра Оперативни штаб је свим расположивим снагама — 1. крајишком, 2. пролетерском и деловима 2. крајишке, 3. санџачке и 4. црногорске бригаде — предузео одлучан противнапад и присилио непријатеља на још једно повлачење ка Колима.
Први напад на Јајце
После успешно окончаних борби на Мањачи, Оперативни штаб за Босанску крајину је приступио припремама за напад на Јајце. 20. септембра отпочео је пребацивање предвиђених снага с мањачког фронта. Тога дана је Друга пролетерска бригада повучена с положаја пошто ју је сменио један батаљон 1. крајишке бригаде, а у току следећа два дана, пошто су смењене од јединица 3. крајишке и 3. санџачке бригаде и 6. крајишког одреда, с положаја су повучене и остале три бригаде (1. и 2. крајишка и 4. црногорска) и упућене према Јајцу
Одбацивањем групе „Ведел” створени су услови за напад на Јајце, у коме су се налазили 17. усташка бојна (батаљон), 2. бојна и 19. сатнија (чета) 9. домобранског пука, чета жандармерије, једна батерија, вод хаубица и један оклопни аутомобил. Око града било је изграђено близу 100 бункера различитог типа, међу којима приличан број бетонских, док је стари средњовековни град представљао његову цитаделу.
Према плану за напад на Јајце, 1. и 2. крајишка бригада и један батаљон 3. крајишког одреда имали су да заузму сва непријатељска упоришта између Врбаса и Пливе и да упадну у град преко Царевог Поља. Друга пролетерска бригада, ојачана батаљоном „Пелагић” из 3. крајишког одреда, да заузме утврђење на Ћусини и да продре у град према фабрици хлора и железничкој станици, а 4. црногорска бригада да затвори правце од Травника и Доњег Вакуфа.
Напад је, после извршених припрема, отпочео 24. септембра у 23:00. Јединице 2. пролетерске бригаде на самом почетку — демонстрирајући изванредну вештину и технику у тој врсти напада — на јуриш су заузеле Ћусину, главни одбрамбени положај непријатеља. Затим су продрле у град и до сванућа заузеле фабрику хлора. За то време су 1. и 2. крајишка бригада помоћу бомбашкх одељења заузеле бункере испред града и на својим правцима упале у прве куће. 25. септембра вођене су уличне борбе са наизменичним нападима и противнападима. Поједине зграде прелазиле су по неколико пута из руке у руку.
4. пролетерска одбила је све покушаје деблокаде из правца Травника и Доњег Вакуфа, и посади у Јајцу постало је јасно да су препуштени сами себи. Када су, нешто после 12 часова, партизански минобацачи и топови почели јаче тући тврђаву и центар града, код бранилаца је настала паника. Изјава поджупана, „Записник са саслушања полицијских службеника из Јајца од 28. септембра у Заповједничтву редарствене страже у Бањој Луци” (Архив Војноисторијског института, к. 213, бр. рег. 39/7—1, бр. рег. 35/7—1)
Последњи отпор гарнизона сломљен је после подне јуришем на стари град, и Јајце је око 17 часова било потпуно заузето. Остатак гарнизона извукао се по групама према Бањој Луци и Травнику. У међувремену. је 4. црногорска бригада заузела непријатељска упоришта Бравница и Винац на комуникацији Јајце — Доњи Вакуф.
Према извештају команданта домобранског 9. пешадијског пука, избачен је из строја 441 војник НДХ, међу којима 165 усташа и 276 домобрана.Архив Војноисторијског института, к. 56, бр. рег. 10/2—15