Анастасија Николајевна (; Петерхоф, 18. јун 1901 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) била је велика кнегиња, најмлађа кћерка императора Николаја II Александровича и његове супруге Александре Фјодоровне.

Анастасија је била млађа сестра велике кнегињице Олге, велике кнегињице Татјане и велике кнегињице Марије. Старија је сестра цесаревића Алексеја Николајевича. Претпоставља се да су је убили бољшевици 17. јула 1918. заједно са њеном породицом. Ипак непрекидно су кружиле гласине да је успела побећи 1918. Неколико жена је тврдило да оне представљају Анастасију. Најчувенија од њих је била Ана Андерсон, чије тело је кремирано 1984. Неколико људи, који су познавали праву Анастасију подржали су тврдњу Ане Андерсон да је она права Анастасија. Тестирањем ДНК остатака Ане Андерсон 1994. показало се да она није Анастасија.

Живот и детињство

Када се родила Анастасија била је четврта ћерка, па су њени родитељи и рођаци били разочарани, јер очекивао се престолонаследник. Цар Николај II Александрович је пре прве посете новорођеној ћерци направио дугу шетњу да се смири. Деца цара Русије су подизана на најједноставнији могући начин. Спавали су на тврдим креветима без јастука, сем када су била болесна. Деца су се ујутро купала и умивала хладном водом. Очекивало се од њих да сами чисте своје собе и да плету џемпере, који би се продавали на добротворним приредбама. Већина у домаћинству, укључујући слуге називала је велику кнегињицу именом и именом оца, нпр. Анастасија Николајевна. Чак ни слуге нису користиле титулу „Ваше императорско височанство“. Повремено би је звали француском верзијом имена или руским надимком „Настја“. Млада Анастасија је израсла у енергично и живахно дете, описивана је као ниска. Имала је плаве очи и црвенкасто смеђу косу. Гувернанта Маргарета Егер је рекла да је Анастасија била најшармантније дете које је она познавала.Eagar, Margaret, "Six Years at the Russian Court" Често су је описивали као надарену и паметну, али њени тутори су нагласили да није показивала занимање у условима школског ограничења.

лево|280п|мини|Слева надесно велике кнегињице Олга, Татјана, Марија и Анастасија, 1906.

Анастасија се усуђивала да повремено пређе границе дозвољеног понашања. Син дворског љекара Глеб Боткин је рекао да је она правила највише несташлука од све царске деце. Подметала је ноге слугама и збијала несташлуке са туторима. Као дете пењала би се на дрво и одбијала да сиђе. Током једнога грудвања у снегу Анастасија је умотала камен у грудву и њоме је оборила старију сестру Татјану на земљу. Даља рођака Нина Георгијева је касније сећала да је Анастасија била непријатна до границе злобе. Затим да је варала, ударала и гребала саиграче током игре. Била је увређена јер је млађа Нина била виша од ње. Била је мање заинтересована за свој изглед од осталих сестара. Жена једног америчког дипломате описивала је како је Анастасија јела чоколаду, а да није скидала дуге беле оперске рукавице. Анастасија и њена старија сестра Марија биле су познате као „Мали пар“. Делиле су исту собу, често су носиле варијације исте хаљине и провеле су много времена заједно. Старије сестре Олга и Татјана су такође делиле собу и биле су познате као „Велики пар“. Четири девојке су потписивале писма почетним словима својих имена „ОТМА“.

Иако је била енергична Анастасија је понекад била лошег здравља. Патила је од буниона, који су јој нападали оба палца. Имала је лоше леђне мишиће, па је било прописано да два пута седмично иде на масажу. Међутим, она би се сакривала под креветом или у ормару, да би избегла да иде на масажу. Анастасијина старија сестра Марија је много крварила, када су јој 1914. били оперисани крајници. Анастасијина тетка са очеве стране, велика кнегиња Олга Александровна, веровала је да су све четири њене нећаке много крвариле и да су носиле ген хемофилије, као и њихова мајка.-{. Scribner. ASIN B-0007-E0JK-0.

Повезаност са Григоријем Распућином мини|Велика кнегињица Анастасија Николајевна са својим оцем, царем Николајем II, који ју је звао „маљенкаја“ (малена)

Њена мајка држала се савета Григорија Распућина, рускога сељака, који се представљао као „свети човек“ и исцелитељ. Анастасијина мајка Александра Фјодоровна је сматрала да је Распућин својим молитвама спасио младог болесног царевића, престолонаследника Алексеја Николајевича.

Велика кнегиња Олга Александровна се сећала да су Распућина сва деца волела и да су се осећала лепо са њим. Једна од гувернанти, Софија Ивановна Тјучева била је ужаснута када је 1910. Распућину био дозвољен приступ девојчицама док су биле у пиџамама. Захтевала је да му се забрани приступ, па је цар тражио од Распућина да то убудуће избегава. Деца су била свесна напетости до које је дошло тим поводом и бојали су се да ће њихова мама бити љута због гувернантиног поступка. Дванаестогодишња Татјана је писала мами да се нада да ће гувернанта убудуће бити добра према Распућину. Касније су гувернанту отпустили.

Тјучева је своју причу испричала осталим члановима царске породице. Иако су Распућинове посете деци биле потпуно невине по природи царска породица је била скандализована. Тјучева је испричала сестри цара Николаја великој кнегињи Ксенији Александровној да је Распућин посећивао девојчице и причао са њима док су се оне спремале за кревет, и да их је притом грлио и миловао. Тјучева је нагласила да је деци речено да не дискутују о Распућину са њом и да пажљиво прикривају Распућинове посете од остале послуге. Ксенија је писала 15. марта 1910. да не може разумети понашање Александре и деце према Распућину, кога су сматрали свецем, иако он није био ни свештеник.

Царска гувернанта Марија Ивановна Вишњакова је тврдила да ју је Распућин силовао пролећа 1910. Вишњакова је тврдила да јој царица није веровала и да је царица говорила да Распућин чини само света дела.Moss, Vladimir . St. Michael's Press. Приступљено February 21, 2007 Велика кнегиња Олга Александровна је рекла да је тврдња Вишњакове одмах била испитивана, али да су уместо Распућина Вишњакову ухватили у кревету са једним козаком из царске гарде. Вишњакова није више виђала Распућина, а отпуштена је 1913.

мини|180п|<center>Велика кнегиња Анастасија и њена сестра Марија на колицима, које вуче један војник.

Ипак ширили су се трачеви и касније се причало да Распућин не само да је завео царицу, него и четири њене ћерке.Mager, Hugo. "Elizabeth: Grand Duchess of Russia", Carroll and Graf Publishers, Inc., 1998 Тај трач је добио на снази када је Распућин дозволио да около кружи писмо које му је писала царица и њене ћерке. Анастасија је писала „Мој драги, цењени, једини пријатељу. Колико дуго желим да те поново видим. Појавио си ми се данас у сновима. Увек питам маму када ћеш доћи... Увек мислим на тебе, мој драги, јер си тако добар према мени."

После тога кружили су порнографски цртежи, који су показивали Распућина у сексуалним односима са царицом и њене четири ћерке и са Аном Виробовом. После скандала, цар је наредио Распућину да напусти Санкт Петербург. Царица је била незадовољна, а Распућин је отишао на ходочашће у Израел. Упркос трачева царска породица је наставила да се састаје са Распућином све до његове смрти 17. децембра 1916. Четири кнегиње су биле видно узнемирене Распућиновом смрћу. Распућин је сахрањен са иконом, коју су потписале Анастасија, њене сестре и њихова мајка. Присуствовали су Распућиновом погребу, а намеравали су да на његовом гробу изграде цркву.

Први светски рат и револуција лево|мини|180п|Велике кнегињице Марија Николајевна, лево, и Анастасија Николајевна десно, у посети болници 1915.

За време Првог светског рата Анастасија је заједно са сестром Маријом посећивала рањене војнике у приватној болници у царском селу. Њих две су биле још премладе да би биле болничарке, па су настојале рањеним војницима подићи дух играјући са њима шах и билијар. Цар Николај II Александрович је абдицирао у фебруару 1917. године, а Анастасија и њена породица су за време Октобарске револуције стављени у кућни притвору Александровом дворцу у Царском селу. Пошто су се приближавали бољшевици председник привремене владе Александар Керенски их је преселио у Тобољск у Сибиру. Када су бољшевици заузели већину Русије Анастасија и царска породица су се преселили у Ипатијеву куђу, која је била кућа посебне намене тајне полиције Чеке у Јекатеринбургу.

Стрес и неизвесност живота ван слободе имали су утицај на целу породицу. Анастасија је тако у зиму 1917. писала пријатељици: „Довиђења. Не заборави нас." У Тобољск је писала тутору једну меланхоличну тему о једној младој девојци „Када је умрла имала је само шеснаест година“.

У Тоболску су она и њене сестре ушивале дијаманте у одећу надајући се да ће их тако сакрити од страже. Она, Олга и Татјана биле су злостављане маја 1918. од страже, која је тражила дијаманте, док су се возили парним бродом до Јекатеринбурга да би се придружили родитељима и сестри Марији. Њихов енглески тутор је тада чуо вриштање великих кнегињица, али им није могао помоћи. У Јекатеринбургу локални свештеник се сећа како је 14. јула 1918. вршио приватну црквену литургију за царску породицу и сећа се да су супротно обичајима Анастасија и царска породица клекли за време молитве за мртве.

Она је и задњих месеци свога живота нашла начина да се забави. Заједно са другим укућанима изводила је представе увесељавајући родитеље и друге у пролеће 1918. Њен тутор Сидни Гибс је рекао да је Анастасијина глума изазивала громогласан смех код свих присутних. У писму из Тоболска 7. маја 1918. својој сестри Марији описивала је тренутке уживања и задовољства, иако је била тужна и забринута за болесног брата Алексеја. Један од стражара у Ипатијевској кући Александара Стрекотин је писао у својим мемоарима да је Анастасија била јако пријатељски расположена и пуна весеља. Други стражар је рекао да је Анастасија шармантни ђаво, да је увек спремна на несташлуке и да је ретко уморна. Рекао је да је живахна и да је са псима изводила представе сличне онима у циркусу. Трећи стражар је рекао да је велика кнегињица била терориста и да је вређала.

мини|<center>Велика кнегињица Анастасија, Марија и Татјана Николајевна током заточеништва у Царском селу у пролеће 1917.

Према већини тврдњи Анастасија је стрељана заједно са целом царском породицом у зору 17. јулa 1918. Смртна казна је изведена без претходног судског поступка, а извеле су је снаге бољшевичке тајне полиције Чеке под командом Јакова Јуровскога.

Заробљеништво и стрељање

Цар Николај II Александрович је абдицирао 1917. године. У Русији је брзо након тога настао грађански рат. Било је преговора о ослобађању Романова између бољшевика (уобичајено званих црвених) и царске шире породице, од којих су многи били истакнути чланови других краљевских кућа Европе. Међутим преговори су запали у ћорсокак. Како су Бели, лојални цару, напредовали према Јекатеринбургу, тако су црвени постајали непопустљивији што се тиче питања ослобађања Романових. Црвени су знали да ће Јекатеринбург пасти у налету боље опремљене и бројније беле војске. Када је Бела армија дошла близу Јекатеринбурга царска фамилија је нестала. Најшире прихваћено мишљење је било да су Романови стрељани. Истражитељ Беле армије Никола Соколов дошао је до тога закључка на основу предмета, који су припадали Романовима, а нађени су бачени у рударско окно.

лево|мини|180п|Слева надесно велика кнегињица Олга Николајевна, цар Николај II, велика кнегињица Анастасија Николајевна и велика кнегињица Татјана Николајевна у заточеништву у Тоболску, зима 1917.