Ирена Колесар (Славонски Брод, 22. новембар 1925 — Загреб, 3. септембар 2002) је била југословенска глумица.
Биографија Ирена Колесар је рођена 22. новембра 1925. године у Славонском Броду, одакле се као деветогодишња дјевојчица с родитељима преселила у Загреб. Са непуних 17 година прикључила се партизанима и постала борац Тринаесте пролетерске бригаде „Раде Кончар“. Глумац Јожа Грегорин укључио ју је у позоришну дружину те бригаде, а онда и у Казалиште народног ослобођења Хрватске. Ту је упознала глумца Шиму Шиматовића са којим се венчала у јуну 1944. године, на конгресу културних радника у Топуском.
Након ослобођења вратила се у Загреб где је примљена у драмски ансамбл Хрватског народног казалишта.
Вјеко Афрић јој је 1947. године поверио насловну улогу у првом послератном играном филму Славица. Та улога, коју је одиграла у 21. години, направила је од Ирене Колесар праву звезду. Филм је видело око два милиона гледалаца у Југославији. Током каријере снимила је седам биоскопских и десет телевизијских филмова.
Значајан део глумачке каријере посветила је позоришту. Остваривши запажене улоге као Лаура у Стакленој менажерији и Хедвига у Дивљој патки, постала је неприкосновена прва дама загребачке театарске сцене. Бојан Ступица, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта успео је да доведе Ирену Колесар 1953. године у Београд и ангажује је у свом позоришту. Прва улога била јој је Јулија у Шекспировој трагедији Ромео и Јулија.
У Југословенском драмском позоришту Ирена Колесар радила је све до 1973. године. У том периоду остварила је велики број запажених улога, међу којима се нарочито истиче улога Офелије у Хамлету, у режији Марка Фотеза у другој половини педесетих, са којом је наступила и на Дубровачким летњим играма.
Године 1973. се пензионисала и вратила у Загреб. Након одласка у пензију учествовала је у неколико телевизијских и позоришних пројеката.
Филмска и позоришна слава у том периоду није доносила материјалне предности. Као куриозитет наводи се податак да за свој први филм Ирена Колесар није ни добила хонорар - исплаћене су јој само дневнице за тромесечно снимање. Стога је деведесете провела у оскудици, једва састављајући крај с крајем са 1200 куна пензије и 300 куна борачког додатка. Умрла је 3. септембра 2002. године у старачком дому „Ксавер“ у Загребу.
Филмографија
| 1947. || Славица || Славица |- | 1948. || Бесмртна младост || Зорица |- | 1950. || Плави 9 || Нена |- | 1953. || Камени хоризонти || Мала |- | 1956. || Последњи колосек || Јелена Мијатовић |- | 1957. || Вратићу се || Јана Дујшин, супруга |- | 1960. || Сплетка и љубав (ТВ) || |- | 1961. || Не дирај у срећу || |- | 1963. || Инкогнито || |- | 1963. || Човек и звер || Сељанка |- | 1966. || Галски петао (ТВ серија)|| |- | 1967. || Никад се не зна || |- | 1968. || Не играј се љубављу (ТВ) || |- | 1968. || Стравиња || |- | 1971. || Капетан из Кепеника || |- | 1972. || Клупа у Јурјевској (серија) || / |- | 1972. || Лица || |- | 1981. || Ујка Вања || Марина
Референце
Спољашње везе
Nenad Polimac: Kako se Irena Kolesar proslavila ‘Slavicom’ i upropastila filmsku karijeru, Portal Nacional
Категорија:Рођени 1925. Категорија:Умрли 2002. Категорија:Брођани (Славонски Брод) Категорија:Хрватски глумци Категорија:Југословенски партизани Категорија:Култура и уметност у Народноослободилачкој борби Категорија:Жене у Народноослободилачкој борби Категорија:Борци Тринаесте пролетерске бригаде Категорија:Глумци Југословенског драмског позоришта Категорија:Русини