thumbnail|Елиф Петерсен, Летња ноћ (1886)
У уметности, реализам је генерално покушај да се тема представи истинито, без вештачких додатака, претеривања или спекулативних и натприродних елемената. Термин се често користи као синоним за натурализам, иако ови термини нису нужно синонимни. Натурализам, као идеја која се односи на визуелно представљање у западној уметности, тежи да прикаже објекте са што мање дисторзије и повезан је са развојем линеарне перспективе и илузионизма у ренесансној Европи. Реализам, иако заснован на натуралистичком представљању и одступању од идеализације раније академске уметности, често се односи на специфичан уметничко-историјски покрет који је настао у Француској након Француске револуције 1848. године. Са уметницима попут Гистава Курбеа који су се фокусирали на свакодневно, ружно или прљаво, реализам је био мотивисан обновљеним интересовањем за обичног човека и успоном левичарске политике. Реалистички сликари су одбацили романтизам, који је доминирао француском књижевношћу и уметношћу, са коренима у касном 18. веку.
У Европи 19. века, „натурализам” или „натуралистичка школа” је донекле вештачки успостављен као термин који представља отцепљени под-покрет реализма, који је покушао (не у потпуности успешно) да се разликује од свог родитеља избегавањем политике и друштвених питања, и волео је да проглашава квази-научну основу, играјући на значење „натуралисте” као студента природне историје, како су биолошке науке тада биле опште познате.
Постојали су различити покрети који су се позивали на реализам у другим уметностима, као што је оперски стил веризам, књижевни реализам, позоришни реализам и италијански неореалистички филм.
Визуелне уметности Када се користи као придев, „реалистичан” (обично се односи на визуелни изглед) разликује се од „реалистичке” уметности која се бави темом. Слично томе, термин „илузионистички” може се користити када се говори о тачном приказивању визуелних појава у композицији.. In: Heilbrunn Timeline of Art History. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000–. online (октобар 2004.) У сликарству, натурализам је прецизан, детаљан и тачан приказ изгледа сцена и објеката у уметности. Такође се назива мимезис или илузионизам и постао је посебно изражен у европском сликарству у раном холандском сликарству Роберта Кампена, Јана ван Ајка и других уметника у 15. веку. У 19. веку, сликари реализма попут Гистава Курбеа нису били посебно познати по потпуно прецизном и пажљивом приказивању визуелних појава; у Курбеово време то је чешће била карактеристика академског сликарства, које је врло често са великом вештином и пажњом приказивало извештачене и вештачке сцене, или замишљене историјске сцене.
Одупирање идеализацији thumb|Франсиско Гоја, Карлос IV од Шпаније и његова породица, 1800–01
Реализам, или натурализам као стил који приказује неидеализовану верзију теме, може се користити за приказивање било које врсте теме без обавезе да се третира типично или свакодневно. Упркос општем идеализму класичне уметности, и ово је имало класичне преседане, што је било корисно при одбрани таквих третмана у ренесанси и бароку. Деметрије из Алопеке је био вајар из 4. века пре нове ере, за чији се рад (сада изгубљен) говорило да преферира реализам у односу на идеалну лепоту, а током Римске републике, политичари су преферирали истинит приказ у портретима, иако су рани цареви фаворизовали грчки идеализам. Гојини портрети шпанске краљевске породице представљају врсту искреног, неласкавог приказа важних људи.
Понављајући тренд у хришћанској уметности био је „реализам” који је наглашавао хуманост религиозних фигура, пре свега Христа и његових физичких патњи у његовој Муци. Пратећи трендове у побожној књижевности, ово се развило у позном средњем веку, где су неке осликане дрвене скулптуре посебно скренуле у гротескно приказујући Христа прекривеног ранама и крвљу, са намером да стимулишу гледаоца да медитира о патњи коју је Христос поднео у њихово име. Оне су се посебно налазиле у Немачкој и Централној Европи. Након што су се повукле у ренесанси, слична дела су се поново појавила у бароку, посебно у шпанској скулптури.
Ренесансни теоретичари су отворили дебату, која је трајала неколико векова, о исправној равнотежи између црпљења уметности из посматрања природе и из идеализованих форми, типично оних које се налазе у класичним моделима, или раду других уметника уопште. Неки су признавали важност природног, али многи су веровали да би га требало идеализовати у различитим степенима како би укључивало само лепо. Леонардо да Винчи је био један од оних који је заговарао чисто проучавање природе и желео је да прикаже читав спектар индивидуалних варијетета форми у људској фигури и другим стварима. Леон Батиста Алберти је био рани идеализатор, наглашавајући типично, док су други попут Микеланђела подржавали избор најлепшег – он је из тог разлога одбијао да прави портрете.
thumb|Анри Бива, Matin à Villeneuve, –06 У 17. веку, дебата се наставила. У Италији, обично се центрирала на контрасту између релативног „класично-идеализма” Карачија и „натуралистичког” стила Каравађиста, или следбеника Каравађа, који су сликали религиозне сцене као да су смештене у забаченим улицама савремених италијанских градова и користили „натуралиста” као само-опис. Белори, пишући неколико деценија након Каравађове ране смрти и не подржавајући његов стил, позива се на „оне који се славе именом натуралиста” (итал. naturalisti).
Током 19. века, натурализам се развио као широко дефинисан покрет у европској уметности, иако му је недостајала политичка основа која је мотивисала реалистичке уметнике. Оснивач термина био је француски ликовни критичар Жил-Антоан Кастањари, који је 1863. објавио: „Натуралистичка школа изјављује да је уметност израз живота у свим фазама и на свим нивоима, и да јој је једини циљ да репродукује природу носећи је до њене максималне снаге и интензитета: то је истина у равнотежи са науком.” Емил Зола је усвојио термин са сличним научним нагласком за своје циљеве у роману. Многе натуралистичке слике покривале су сличан распон тема као и импресионизам, али су користиле чвршће, традиционалније стилове киста.
Термин је „наставио да се користи неселективно за различите врсте реализма” неколико деценија, често као свеобухватан термин за уметност која је била изван импресионизма и каснијих покрета модернизма, а такође није била академска уметност. Каснији периоди француске Барбизонске школе и Диселдорфске сликарске школе, са својим студентима из многих земаља, и амерички регионализам 20. века су покрети који се често такође описују као „натуралистички”, иако се термин ретко користи у британском сликарству. Неки новији историчари уметности су за ову ознаку присвајали или Курбеа или импресионисте.
Илузионизам thumb|left|Лорда Лејтона Чимабуова прослављена Мадона из 1853–55. је на крају дуге традиције илузионизма у сликарству, али није реалистична у смислу Курбеовог рада из истог периода.
Развој све тачнијих приказа визуелних појава ствари има дугу историју у уметности. Укључује елементе као што су тачан приказ анатомије људи и животиња, перспектива и ефекти удаљености, и детаљни ефекти светлости и боје. Уметност горњег палеолита у Европи је постигла изузетно живописне приказе животиња. Уметност старог Египта је развила конвенције које укључују и стилизацију и идеализацију. Уметност старе Грчке се опште признаје као да је направила велики напредак у представљању анатомије. Ниједно оригинално дело на панелима или зидовима великих грчких сликара није преживело, али из књижевних извештаја и преживелог корпуса деривативних дела (углавном грчко-римских дела у мозаику), чини се да је илузионизам био веома цењен у сликарству. Чувена прича Плинија Старијег о птицама које кљуцају грожђе које је насликао Зеуксис у 5. веку п. н. е. можда је легенда.
Поред тачности у облику, светлости и боји, римске слике показују ненаучно, али ефикасно знање о представљању удаљених објеката мањима од ближих и представљању правилних геометријских облика као што су кров и зидови собе са перспективом. Овај напредак у илузионистичким ефектима ни на који начин није значио одбацивање идеализма; статуе грчких богова и хероја покушавају да представе са тачношћу идеализоване и лепе форме, иако је другим делима, као што су главе фамозно ружног Сократа, било дозвољено да падну испод ових идеалних стандарда лепоте. Римски портрет, када није био под превеликим грчким утицајем, показује већу посвећеност истинитом приказу својих субјеката, названом веризам. thumb|Bas-de-page Крштења Христовог, „Рука Г” (Јан ван Ајк?), Часослов Торино–Милано. Илузионистичко дело за , са голубом Светог Духа на небу.
Уметност касне антике је чувено одбацила илузионизам због изражајне снаге, промена која је већ била у току када је хришћанство почело да утиче на уметност елите. На Западу, класични стандарди илузионизма нису поново почели да се достижу све до касног средњег и раног ренесансног периода, а прво им је помогла Холандија почетком 15. века, а око 1470-их у Италији развој нових техника уљаног сликарства које су омогућиле да се врло суптилни и прецизни ефекти светлости сликају коришћењем неколико слојева боје и глазуре. Научне методе представљања перспективе развијене су у Италији почетком 15. века и постепено су се шириле широм Европе, са поново откривеном тачношћу у анатомији под утицајем класичне уметности. Као и у класичним временима, идеализам је остао норма.
Тачан приказ пејзажа у сликарству се такође развијао у раном холандском/раном северноренесансном и италијанском ренесансном сликарству, а затим је доведен на веома висок ниво у холандском сликарству 17. века, са врло суптилним техникама за приказивање низа временских услова и степени природног светла. Након што је био још један развој раног холандског сликарства, портретни субјекти у Европи 1600. године често су били идеализовани ублажавањем црта или давањем вештачке позе. Слике мртве природе и елементи мртве природе у другим делима одиграли су значајну улогу у развоју илузионистичког сликарства, иако им је у холандској традицији сликања цвећа дуго недостајао „реализам”, јер су се обично користили цветови из свих годишњих доба, било из навике састављања композиција из појединачних цртежа или као намерна конвенција; велики прикази букета у вазама били су нетипични за навике 17. века; цветови су се приказивали један по један.
Приказ обичних тема thumb|left|Сеча дрва, минијатура из серије Радова по месецима од Симона Бенинга,
Приказ обичних, свакодневних тема у уметности такође има дугу историју, иако је често био стиснут на ивице композиција или приказан у мањем обиму. То је делом било зато што је уметност била скупа и обично наручивана из специфичних верских, политичких или личних разлога, што је дозвољавало само релативно малу количину простора или труда да се посвети таквим сценама. Дролерије на маргинама средњовековних илуминираних рукописа понекад садрже мале сцене из свакодневног живота, а развој перспективе је створио велике позадинске површине у многим сценама постављеним на отвореном. Средњовековна и рана ренесансна уметност обично су по конвенцији приказивале несвете фигуре у савременој одећи.