мини|десно|усправно|Карађорђе Петровић. Дело Паје Јовановића, налази се у Цркви Захвалници у Радовањском лугу
Ђорђе Петровић (Вишевац, код Раче, 3/14. новембар 1762/1768 — Радовањски луг, код Велике Плане, 13/25. јул 1817), познатији као Карађорђе (), био је вожд (вођа) Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића.
Рођен је у сиромашној српској породици у Шумадији у Смедеревском санџаку (Београдскoм пашалуку), као треће дете и први син Петра и Марице Јовановић. Ђорђе се истакао током Аустријско-турског рата (1787—1791) као припадник српских фрајкора, хабзбуршке милиције сачињене од Срба. У страху од одмазде након аустријског пораза 1791, са породицом је пребегао у Аустрију, где су живели до 1794, када је проглашена општа амнестија. Ђорђе се вратио у Шумадију и постао трговац стоком. Одметнути управник Видинског санџака Осман Пазваноглу напао је Смедеревски санџак, а Ђорђе се заједно са Станком Арамбашићем борио у покушају заустављања напада.
Након Сече кнезова почетком 1804, коју су извршили одметнути османски јањичари познати као дахије, Срби Београдског пашалука су подигли устанак. Карађорђе је једногласно изабран за вођу устанка на скупу преживелих угледних Срба у фебруару 1804. године. За шест месеци су устаничке снаге заробиле и погубиле већину дахија, а до 1805. уништени су и последњи остаци дахијског отпора. Карађорђе и његови следбеници захтевали су далекосежну самоуправу, коју је султан Селим III протумачио као први корак ка потпуној независности. Селим је одмах прогласио џихад против устаника и наредио војсци да крене на Пашалук. Османлије су претрпеле низ пораза од устаничких снага. Устаници су до 1806. заузели све веће градове у Пашалуку, укључујући Београд и Смедерево, а протерали су њихове муслиманске становнике. Оптерећен захтевима Руско-турског рата (1806—1812), Селим је Србима понудио опсежну самоуправу, али је Карађорђе понуду одбио због руског признања да ће помоћи устаницима ако наставе борбу.
Чести и исцрпљујући сукоби, заједно с прекидом руске помоћи после Наполеонове инвазије 1812, ослабили су устанике, а Османлије су успеле да преокрену ситуацију у своју корист. Карађорђе је био приморан да побегне из Србије у октобру 1813, а Београд је касније тог месеца пао, чиме је сломљен Први српски устанак. Он и његови следбеници су потражили уточиште у Аустрији, али су ухапшени и притворени. Упркос османским захтевима за његово изручење, Аустријанци су Карађорђа предали Русима, који су му понудили уточиште у Бесарабији. Ту се придружио грчком тајном друштву Филики хетерија, које је планирало да покрене панбалкански устанак против Османлија. Карађорђе се тајно вратио у Србију 1817, али су га убрзо убили људи Милоша Обреновића због страха да ће Карађорђево поновно појављивање довести до османског одустајање од уступака на које су пристали после Другог српског устанка 1815. године.
Ђорђе Петровић се оженио 1786. Јеленом Јовановић из Маслошева. Из тог брака родило се седморо деце — ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка и синови Сима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Кишињеву, Русија) и Александар, који ће касније током доба Уставобранитеља бити кнез Србије. Убрзо по заснивању породице, Карађорђе је прешао у Срем где је као добровољац учествовао у Аустријско-турском рату под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин.
Карађорђе је оснивач династије Карађорђевић, која је током 19. и 20. века владала Србијом у неколико наврата. Његово убиство је довело до вишедеценијских сукоба његових потомака и Обреновића, при чему је власт над Србијом неколико пута прелазила са једних на друге. За разлику од рођених браћа Милоша Обреновића, Карађорђева браћа и њихови потомци се не сматрају члановима династије.
Порекло лево|мини|усправно|Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу.
Карађорђе потиче из сиромашне породице, која се раније у Вишевац доселила из Црне Горе — „од Подгорице испод Црне Горе”. По другом извору, народном предању које је 1940. године објавио праунук Раме Куча — Алил, Карађорђев отац је живео у месту Жабрен на Пештерској висоравни. То су знали сви Карађорђевићи, а краљ Петар је звао у Београд, код себе у госте, свог кума Алила Куча. У том муслиманском селу са тада 40 породица једина хришћанска кућа била је Петрова, и тај део насеља се звао „Петрово поље”. Петар је због убиства двојице нападача качака, морао да се одсели са породицом у Шумадију. Превео га је преко Колена на Голији, његов заштитник и кум, муслиман Рамо Куч из Жабрена. Андрија Лубурић спомиње Жупу Никшићку као крај одакле су потекли Карађорђевићи, а отимање за славне личности је карактеристика и других крајева. Тако Иван Јастребов наводи податак да у селу Мачитеву (Косово и Метохија) причају да је Карађорђе родом из тог села. Побегао је јер је у планини поред села убио четири Турчина, а показивали су му та четири гроба.
Убрзо по селидби родитеља из Пештера, Ђорђе је рођен у селу Вишевцу, у Крагујевачком окружју, али је одрастао у оближњој Тополи. Мајка Марица Живковић родом из Маслошева у Шумадији, била је способна и отресита жена коју су због „мушког карактера” звали „Марица Катана” (коњаник). Његов отац Петроније због несналажења и сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често је мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.
Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се везан уз рођење не помиње ни један верски датум, што је тада било уобичајено. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума. Историчар Радош Љушић, позивајући се на породичну традицију, наводи да се Карађорђе родио 14. новембра 1762. године.
Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама.Larousse, Vol. I-M, 1930, ParisBrockhaus, 9, 1932, Berlin, у совјетској 1752. годинаБольшая Советская Энциклопедия, Том 20, 1955, Москва, у америчкој 1752/1762.Encyclopaedia Americana, , Washington а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година.Енциклопедија Југославије, том 5. 1962. Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године. Немац Фламенстерн (1813) наводи у свом делу да је Црни-Ђорђе рођен 1767. године и то случајно у Београду.
Међутим, уз име Карађорђа се пре везују приче о небеским појавама када је рођен. Тако се помиње светлост на небу и дуга преко неба усред ноћи. Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је „… Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан”. Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по јулијанском календару 3. новембра, односно у 18. веку по грегоријанском 14. новембра.
Упоређивањем датума пролазака појединих комета преко неба Србије тих година, постоји неколико кандидата. Међутим, Халејева комета јесте била најсјајнија 13. марта 1759. године, али то није близу Ђурђица већ пре Ђурђевдана. Једна комета је била чак и сјајнија од Халејеве, али се појавила 11. јуна 1758. године што такође не одговара Ђурђицу. У сваком случају и у 1758. и у 1759. години се на небу појавила комета која је могла привући пажњу сведока рођења Ђорђа.
мини|десно|Подизање устанка у Орашцу 1804.
Физички опис и личност Ђорђе Петровић Карађорђе био је изразито висок човек, тамне косе и тамније пути. Неки извори наводе да је био висок око два метра. Био је мало погурен и имао је повређену леву руку коју му је повредио неки Турчин у боју на Јеленчи. Мемоари Проте Матеје Ненадовића наводе друкчије, да је Карађорђе рањен у длан руке током пушкарања са момцима Алексе Ненадовића, док је хајдуковао, нешто пре устанка. Такође је имао ожиљак на образу, који му је направио игуман манастира Боговађе Жарко, кад су Срби изашли из Лаудановог шанца на Врачар 1804 године да оду код Турака на преговоре. Жарко је тада због свађе са Станојем Главашем око жуте ћорбатле (секирице) хтео ударити Станоја сабљом, па га је промашио и посекао Карађорђа по образу, на шта су Главаш и други устаници убили Жарка плотунском ватром, што је узбунило војску која је пошла у тврђаву код Турака, па су се вратили и избегли заседу, а Жарка су после хвалили да их је својом погибијом спасао Вук Караџић наводи да је имао велики нос по коме га је било лако препознати. Вук такође наводи да је српски вожд имао висок, пискутав и баршунаст глас, који је врло вероватно уништио конзумацијом ракије. Постоји анегдота да су Руси при првом сусрету били одушевљени његовом високом појавом и телесном грађом, а да су се разочарали када је проговорио. Сам руски командант у Варваринској бици гроф Орурк није баш био одушевљен Карађорђем и по вождовом одсуству више пута га је код Младена Миловановића и других старешина вређао, називајући га крмачом.
По природи је био строг и преке нарави, спреман да убије за преступ чак и чланове најближе родбине. Најчувенији случајеви су Карађорђево убиство оца Петра, кнеза Теодосија Марића и брата Маринка. Вук Караџић наводи да је вожд био ћудљив, да би данима седео сам и грицкао нокте, а када би га неко упитао нешто, одмахнуо би рукама. Када би попио мало ракије или вина, постајао би причљивији. Неки извори наводе да је Родофиникин видевши вождову склоност ка конзумацији алкохола, као и код осталих старешина, пробао Карађорђа да одвикне од пића, дајући му чај са румом, а да је Карађорђе када је нестало рума одбио да пије чај. По карактеру био је шкрт човек. У одевању био је неуредан. Чак су његове старешине биле богатије одевене од њега. Једном приликом Турци су послали преговараче после боја. Када су се нашли међу устаничким старешинама и питали да говоре са Црним Ђорђем, Карађорђе се појавио у прљавој одећи, док су остале устаничке вође биле лепо одевене. Турци су при одласку не верујући да су се срели са Карађорђем поручили осталим вођама да поздраве Црног Ђорђа. Извори наводе да је свој орден свете Ане који су му дали Руси искривио поправљајући неко буре. У последњим годинама устанка, Карађорђе је током свађе са Младеном Миловановићем доживео нервни слом, што је значајно утицало на његово присуство на фронту.
После слома устанка, Карађорђе је у емиграцији био тешко погођен. Дане је проводио плачући. Руски сликар Боровиковски је насликао портрет Карађорђа током његовог боравка у Русији 1816. На портрету се види по тужном погледу да је Карађорђе после слома устанка патио од меланхолије. Урош Кнежевић је урадио Карађорђев портрет, скоро копију Боровиковског, а у Музеју кнеза Павла се налазио још један портрет, непознатог аутора, који га је приказивао из полупрофила.
Женидба и одлазак у Аустрију Деветнаестогодишњи Ђорђе Петровић се 1785/1786. године жени Јеленом Јовановић сиротом девојком, родом из села Маслошева. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. По другом, вероватнијем извору, Ђорђе је девојку у коју се загледао на силу отео из места Јагњила, где је она код сестре боравила, јер су били у завади младићи Тополе и Јагњила. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. По Давидовићу, Ђорђе је убио три Арнаутина који су му дошли у кућу и насиље чинили. Избегао је због тога у Срем са својом породицом, где се настанио 1787. у манастиру Крушедолу и почео да ради као шумар.