Рат за шпанско наслеђе (1701—1714) је био сукоб великих размера који је избио у Европи након смрти последњег шпанског краља из династије Хабзбург, Карлоса II. Карлос II је за свог наследника одредио Филипа, војводу од Анжуја — унука француског краља Луја XIV — који је на крају и постао Филип V од Шпаније. Ратни сукоб се споро развијао а главни узрок је била жеља Леополда I Хабзбуршког да заштити права своје династије на шпански престо. Како је Лујева експанзионистичка политика постајала све агресивнија и друге европске државе (пре свега Енглеска и Уједињене провинције) стале су на аустријску страну да би спречиле претерано јачање Француске.Also in the English case, to safeguard its own Protestant succession, opposing France as throughout the Second Hundred Years' War Tombs, That Sweet Enemy. стр. 24. Друге државе прикључивале су се коалицији против Француске и Шпаније да би добиле нове територије или заштитиле постојеће поседе. Током овог рата око 400.000 људи је изгубило живот. Рат није вођен само у Европи већ и у Северној Америци где је био познат као Рат краљице Ане. У рату су учествовали и шпански гусари и корсари са обала око Кариба (Флорида, Мексико, централна Америка и северна обала Јужне Америке).
Рат је трајао преко десет година, и обележиле су га војсковође као што су војвода од Вилара и војвода од Бервика на француској страни, војвода од Молбороа на енглеској страни и принц Еуген Савојски на аустријској страни. Рат је завршен споразумима у Утрехту (1713) и Раштату (1714). Резултат овог рата је био долазак династије Бурбона на шпански престо у лику Филипа V, који се међутим, одрекао права наследства француске круне како би се избегла могућност уједињења Француске и Шпаније. Аустрија је добила највећи део шпанских територија у Италији и Низоземској. Последица је била крај француске хегемоније на европском копну а идеја о равнотежи сила је постала основа међународног поретка споразумом у Утрехту.Wolf, The Emergence of the Great Powers: 1685–1715.. p. 92.
Позадина сукоба Карлос II од Шпаније, син Филипа IV од Шпаније није имао деце ни браће а већ је био у позним годинама па се постављало питање ко ће наследити његове поседе који су се простирали од Филипина, преко Италије и Сицилије до Северне и Јужне Америке.
Право на шпански престо су полагале две краљевске династије: француски Бурбони и аустријски Хабзбурзи.
Најдиректнији и најлегитимнији наследник је био дофен Луј, једини законски син француског краља Луја XIV и шпанске принцезе, Марије Терезе, најстарије ћерке шпанског краља Филипа IV и полусестре Карлоса II. Такође, Луј XIV је био блиски рођак своје жене, Марије Терезе и Карлоса II, пошто је његова мајка, шпанска принцеза Ана од Аустрије, била сестра Филипа IV. Дофен је био виђен као незгодан избор јер би тако наследио и француски и шпански престо и поседе, те би имао контролу над огромним царством које би запретило равнотежи сила у Европи.
С друге стране, Леополд I Хабзбуршки, цар Светог римског царства, такође је имао наследна права. Био је син Марије Ане, млађе сестре Филипа IV, а 1666. се оженио Маргаретом Терезом, млађом ћерком Филипа IV а ниједна од њих се није одрекла својих наследних права. Даље, Филип IV је својим тестаментом завештао свој престо Хабзбурговцима. Овај кандидат такође је представљао опасност по равнотежу сила у Европи, с обзиром да би са њим на шпанском престолу дошло до поновног уједињења моћног шпанско-аустријског царства 16. века.
Године 1668, само три године након ступања Карлоса II на шпански престо, Леополд, који тада није имао деце, склопио је споразум о подели Шпаније између Бурбона и Хабзбурговаца упркос тестаменту Филипа IV којим је целокупно шпанско наслеђе било завештано управо њему. Међутим, када је 1689. године Вилијам III од Енглеске затражио од Леополда да му помогне у Рату Велике алијансе против Француске, променио је мишљење и полагао је право на престо неподељеног шпанског царства.
Постојао је још један кандидат на шпански престо — кнез-изборник, Јозеф Фердинанд од Баварске, који је рођен 1692. Јозеф је био Леополдов унук, син Леополдове кћерке Марије Антоније, тако да није припадао линији Хабзбурговаца него династији Вителсбах. Његова мајка, Марија Антонија, била је Леополдова кћерка из његовог брака са кћерком Филипа IV од Шпаније, Маргаретом Терезом. Како Јозеф није био ни Бурбон ни Хабзбург, тако да су шансе за спајање Шпаније било са Француском или са Аустријом било прилично мале. Иако су и Леополд и Луј били спремни да бране интересе својих наследника, баварски принц је и даље био најбезазленији кандидат, те су га због тога подржале Енглеска и Холандија. Осим тога, Јозеф Фердинанд би био законски наследник шпанског престола према вољи Филипа IV.
Преговори мини|лево|200п|Луј XIV (1638—1715), Ригоова слика из 1701. године У жељи да сачува равнотежу на континенту, енглески краљ, Вилијам III је предложио Лују да се Шпанија, западноиндијска острва, Сардинија и шпанска Низоземска препусте Јозефу Фердинанду, изборном кнезу Баварске а да француски дофен добије две тосканске луке и Краљевство Сицилије и Напуљско краљевство, док би надбискупа Карла умирили Миланским војводством. Луј је овај предлог прихватио потписавши са Вилијамом уговор 11. октобра 1698. године док је Леополд овај споразум енергично одбацио.
Како би спречио распарчавање империје Карлос је 14. новембра 1698. сачинио тестамент којим је изборног кнеза Баварске прогласио за јединог наследника али је кнез умро 5. фебруара 1699.
Луј је понудио нови споразум. По овом споразуму дофен би добио две тосканске луке, Краљевину Двеју Сицилија и Лоренско војводство, док би војводи од Лорене на име накнаде било дато Миланско војводство. Карлос је одбио сваку поделу Шпаније а Леополд је подржао његов став надајући се да ће све припасти његовом сину.
Шпански краљ је као ватрени католик затражио савет од папе. Папа Иноћентије XII је 27. септембра 1700. одговорио да би најбоље најбоље било завештати шпанско царство неком принцу из породице Бурбона који би се притом одрекао свих права на француски престо.Вил Дјурант, Доба Луја XIV, Војноиздавачки завод, Народна књига, Београд 2004. Француска дипломатија показала се вештијом од аустријске и у Риму и у Мадриду. Енглески амбасадор у Мадриду известио је да је општа наклоност у Шпанији на страни Француза. Првог октобра Карлос је потписао тестамент којим је све територије завештао Филипу, војводи од Анжуја, другом дофеновом сину под условом да уколико Филип наследи француску круну, шпански престо онда припадне његовом брату, војводи од Берија.
Карлос је умро 1. новембра. У овим данима Луј је био неодлучан. Знао је да ће се цар противити као и да ће га подржати Енглеска и Уједињене провинције. Поједини историчари напомињу да је Луј имао мирољубиве намере. Он је свом амбасадору у Холандији наложио да убеди великог магистрата да је он спреман да се придржава обећања које је дао и да неће прихватити ниједну евентуалну понуду. Шестог октобра Луј је послао Леополду позив да прихвати други споразум о подели Шпаније. Леополд је одбио и од тада је Луј споразум сматрао неважећим.
Одмах након Карлосове смрти шпанска хунта (регенство) је послала гласника у Париз да обавести Луја да ће његов унук бити изабран за шпанског краља чим дође и положи заклетву. Шпанском амбасадору у Паризу је наложено да у случају одбијања одмах пошаље гласника у Беч и исти предлог да надвојводи.
Деветог новембра у стану мадам де Ментнон одржано је саветовањеЕдуар Пероа, Розе Дусе Андре Латреј, Историја Француске од најстаријег времена до 1774, Просвета, Београд, 1961. на које је Луј позвао престолонаследника, свог канцелара Поншартрена, војводу од Бовилијеа и министра иностраних послова, маркиза од Торсија и упитао их за савет. Бовилије је саветовао да се позив одбије, јер је знао да би евентуално прихватање довело до рата са коалицијом Аустрије, Енглеске и Уједињених провинција истичући да Француска није способна за такав напор. Маркиз од Торсија је, међутим, био за прихватање јер је по његовом мишљењу рат неизбежан, прихватио Луј целу Шпанију или само део предвиђен Лондонским споразумом из 1700. Аустрија ће ратовати за што повољнију поделу исто као што ће ратовати против тестамента. Осим тога ако краљ одбије понуду цар ће је највероватније прихватити.
После три дана разматрања Луј је саопштио шпанским представницима прихватање понуде. Шеснаестог новембра у Версају представио је војводу од Анжуја:
Будућем шпанском суверену је рекао:
Шпански амбасадор је клекнуо пред будућим краљем и изговорио чувене речи које је Волтер грешком приписао Лују XIV: „Нема више Пиринеја!“ ().
Карлос је умро 1. новембра 1700, а већ 24. новембра исте године, Луј XIV је прогласио Филипа Анжујског краљем Шпаније. Нови краљ, Филип V, постао је краљ целокупног шпанског царства, супротно од предвиђеног Лондонским споразумом. Вилијам III од Енглеске, није био у могућности да објави рат Француској јер није имао подршку елите која је одрађивала ток политике како у Енглеској тако иу Уједињеним провинцијама. Зато је невољко признао Филипа за краља у априлу 1701. године.
Лујеви наредни потези узнемиравали су Европу. Првог фебруара 1701. приморао је парламент да озваничи краљевски декрет којим се коначна права Филипа и његове лозе задржавају за круну Француске. То нужно није значило да је намера била да се две земље уједине. Заправо вероватно је хтела да се сачува могућност да уколико француски престо остане упражњен Филип или неко од његових потомака може да се одрекне шпанске зарад прихватања француске круне.
Убрзо су Лујеве агресивне намере постале очигледне, јер је укинуо трговачке повластице које су имали Енглези и Холанђани. Затим је избацио холандске гарнизоне из Шпанске Низоземске (по споразуму са Шпанијом а зарад сопствене безбедности Холанђани су имали право да држе гарнизоне у неколико пограничних градова у Шпанској Низоземски). Луј се 5. фебруара споразумео са изборним кнезом Баварске, који је тада контролисао шпанску Низоземску, да француске трупе умарширају у ове гарнизоне што је и учињено, а холандски гарнизони су морали да се евакуишу. Шпански амбасадор у Хагу обавестио је сталешку скупштину да је то учињено по вољи шпанске владе. Сталешка скупштина се покорила али је и Холанђанима и Енглезима било јасно да Велика алијанса мора да се обнови.
мини|лево|180п|Џон Черчил, први војвода од Молбороа и један од најзначајнијих енглеских војсковођа у Рату за шпанско наслеђе У августу Шпанија је Француској одобрила уносни асијенто () којим је Француској омогућено да испоручује робове шпанским колонијама. Намера Француске да искористи свој доминантни утицај у Шпанији и да преузме шпанску трговину на три континента узнемирио је друге европске трговачке силе.
Седмог септембра 1701. године, представници Енглеске, Уједињених провинција и Царства потписали су Хашки споразум формирајући тако другу Велику алијансу. Овај споразум је у свом другом члану истицао потребу да се задовоље царева права на шпанско наслеђе како би се очувао мир у Европи. Овај споразум је признавао Филипа V као краља Шпаније, међутим, такође је заступао аустријске тежње. Аустријски цар је требало да добије шпанске поседе у Италији, Холандији, Белгији и Луксембургу. Уговорене стране су се обавезале да не предузимају сепаратне преговоре, да не потписују сепаратне уговоре, да раде на спречавању уједињења шпанске и француске круне као и развитак француске трговине са шпанским колонијама у Америци, да бране и чувају освојене територије које Енглеска и Уједињене провинције заузму на шпанској територији на Западноиндијским острвима. Француској су дата два месеца да прихвати ове услове. Луј је објавио да га част обавезује да брани тестамент Карлоса II и вољу шпанског народа да Шпанско царство остане неподељено.
Неколико дана након потписивања споразума, бивши краљ Енглеске, Џејмс II (кога је збацио с престола Вилијам III 1688), умро је у Француској. Иако се Луј опходио са Вилијамом као са краљем Енглеске, сада је признао сина Џејмса II, Џејмса Франсиса Едварда Стјуарта за краља Енглеске.