Луј XVI (; 1754 — 1793), унук Луја XV, краљ Француске 1774 — 1792. Наследио је земљу у расулу. Покушао безуспешно да спроведе низ реформи. У току велике буржоаске револуције 1789, изгубио престо и погубљен на гиљотини.
У мају 1770. оженио се аустријском надвојвоткињом Маријом Антоанетом (Маријом Антонијом), ћерком царице Марије Терезије.
На престо је ступио 10. маја 1774. као 20-годишњи наследник.
Прва одлука новог краља била је враћање права парламенту којега је његов претходник пред сам крај владавине забранио због страха од могућих побуна. Та одлука донела је новом краљу тренутну популарност коју ће касније скупо платити.
Доба његовог крунисања је с друге стране доба великих наслеђених дугова претходника и свеопште европске мржње против Енглеске која мења савезништва тако лако како неки мењају панталоне. Избијање америчке побуне (1775—1783) против омражене велесиле постаје разлог поводљивом краљу да уђе у непотребни скупи рат из којега за њега ништа добро неће изаћи. Другим Париским мировним споразумом из 1783. Америчке колоније добијају независност, а Француска ништа осим дугова.
Катастрофално финансијско стање крајем осамдесетих година осамнаестог века уверило је краља у нужност монетарне реформе за шта му је било потребно заседање националне скупштине прво након 1614. године.
Први дан заседања скупштине био је 5. маја 1789. године да би већ следећег дана дошло до блокаде и свађе међу заступницима различитих слојева друштва. Схвативши своју грешку Луј XVI. се одлучује најпре на покушаје распуштања заседања, а након неуспеха 20. јуна. скупштину избацује на улицу да би, уплашен, ту своју одлуку опозвао 7 дана касније.
Та првобитна скупштина постаје најпре уставна 7. јула, а после освајања Бастиље 14. јула 1789. године она представља стварну власт у држави, иако је она формално још у рукама краља. Правно говорећи од лета 1789. године Луј XVI је био уставни краљ.
Његова одлука у јуну 1791. да побегне из земље чији је краљ успева срушити народну слику о њему као о добром али неспособном краљу. Након тога он постаје издајник чији живот стално виси о концу. Почетак рата с Аустријом у априлу 1792. године дефинитивно уништава слику краља због његове омражене аустријске супруге Марије Антоанете.
Крај животне приче Луја XVI. почиње парламентарним проглашењем републике 21. септембра 1792. године. Правно гледајући то проглашење је било важеће захваљујући преседану који је поставио Луја XV. за краља 1715. године.
Када су током новембра те године на видело изашли покушаји свргнутог краља за свој повратак на власт уз помоћ страних сила његова судбина је постала запечаћена. На гласању парламента 19. јануара 1793. Луј XVI је био проглашен кривим за издају и осуђен на гиљотину два дана касније.
Његова судбина задесиће и његову жену Марију Антоанету која је погубљена у октобру исте године, док им је једини живи син Луј Шарл од Француске или Луј XVII умро у заробљеништву 1795. године. Ипак његова кћер Марија-Тереза постаће накратко краљица Француске када њен супруг Луј XIX. постане краљ од двадесет минута, који је одмах абдицирао и био присиљен емигрирати у Енглеску.
Рестаурацијом монархије после пада Наполеона Бонапарте на власт ће доћи брат Луја XVI. Луј XVIII.
Биографија мини|десно|250п|Краљица Марија Антоанета
Уређење државе на почетку његове владавине На почетку његове владавине влада и друштво још бејаху уређени према старим навикама, које су се мало по мало стварале још од Средњега Века. Кад Французи у XVII столећу стадоше размишљати о политичким питањима, онда им се већина установа, усред којих живљаху, приказаше као злоупотребе, које се не слажу са здравим разумом и човекољубљем. Те установе, које је Револуција уништила, познате су под општим именом старо уређење, или стари режим.
На тај се режим управљала трострука критика: замерало се монархији, што има неограничену власт, без ичега што би је умеравало и без икаква надзора; друштву се замерало, што је засновано на повластицама, а влади, пак што се држи старих навика изукрштаних и без правилности.
Тиргове реформе У двадесетој години ступи на престо Луј -{XVI}-, он је по природи био добар и желео је сву снагу своју посветити отаџбини; али није имао ни одлучности, ни радљивости, ни спреме, а при том беше под утицајем своје околине: жене Марије Антоанете, кћери Марије Терезије, браће — барона од Проваиса и грофа од Артоа и дворских племића, који га својим поступцима све више омаловажаваху у народу.
Луј XVI, који је врло млад дошао на престо, хтео је да буде добротвор свога народа. Њему су препоручили два човека, позната са својега поштења и љубави према општем добру, судију Малезерба и економиста, физиократа, угледан књижевника, искусног управљача, родољуба, тачног испуњавача дужности и великог реформатора Тирго-а, и Луј их узе за министре. Врховна управа остаде у рукама старога куртизана Морепа; али краљ изјави намеру, да хоће да изводи поправке, и потражи савета у Тирго-а, који изложи своје предлоге у једном писму, упућеном краљу (24. августа 1774).
Тирго тада бејаше главни контролор, тј. надзорник финансија, коме је стављено у дужност да управља приходима и расходима. Он је овако изложио свој план : „Pas de banquerote, pas d' emprunt, pas d' élévation d' impôts”. (Нема обустављања плаћања, нема задуживања, нема повећавања пореза”). Он је рачунао да, уштеђујући сваке године по дваестину милиона, отклони дефицит и да мало по мало одужи државни дуг. И доиста успе да за две године исплати више од 40 милиона и да дефицит смањи од 22 на 15 милиона.
Он је хтео извршити општу реформу економскога уређења:
1., укинути уредбе, које спречавају слободну продају и куповину жита и оставити житарским трговцима потпуну слободу;
2., укинути повлашћена занатлијска удружења (еснафе) и свима становницима допустити да се слободно баве сваком врстом радиности;
3., укинути повластице, што се тиче пореза, и подједнако распоредити порез на све власнике имања. „Пошто се владини издаци, вели он, чине зарад опште користи, то треба сви и да их сносе; и у колико ко од друштва више користи ужива, у толико више треба да сматра за почаст да има удела и у друштвеним обавезама”;
4. У општинама и провинцијама установити скупштине, састављене од власника имања, да у управи помажу краљевим чиновницима. „Ваш народ, вели он краљу, нема никаква уређења; то је једно друштво, састављено од различитих сталежа, рђаво сједињених међу собом, — од народа чији чланови имају између себе врло мало друштвених веза, — и где је, према томе, сваки забављен само својом личном и искључивом коришћу, тако да Ваше Величанство мора све решавати само собом или преко својих пуномоћника... Да би се учинило да нестане тога духа подвојености, требало би урадити нешто, што би све делове краљевине привезало једне за друге.”
300п|мини|десно|Луј на почетку своје владавине Тирго је био у врло тешком положају. Његови се предлози не допадаху људима из двора и краљици, који не допуштаху да се штеди на дворским издатцима; — не допадаху се племићима и парламентима, који не хоћаху подједнако оптерећивање порезом; — не допадаху се ни занатским мајсторима, који не хоћаху слободу производње. Он уза се имађаше само неколико писаца без великога утицаја.
Он није могао ни мислити да ће моћи израдити, да му краљ прими све реформе у једанпут; стога му их је подносио једну по једну. У почетку их је Луј XVI одобравао: „Ја вам унапред дајем своју часну реч, да ћу се сложити са свима вашим намерама и да ћу вам увек помагати у свима одважним предузећима, на која се будете решили.” Тако је Тирго могао извршити неке реформе:
1., заведе слободно трговање житом (1774), па ту слободу не закрати више, ма да се због тога бејаше појавила буна;
2., укиде мајсторска права и еснафске поротнике, то јест уређење повлашћених занатлијских удружења, и заведе потпуну слободу рада (1776);
3., постави начело да су пред порезом сви људи једнаки. То је изведено на једном питању од мањега значаја. Он је и сам говорио „да би била права будалаштина захтевати да племство и свештенство плаћа простачки данак, таљ, пошто су предрасуде за овај данак привезале појам понижења.”—Стога је изабрао један врло мали данак, краљевски кулук (који се зове journées de prestation), који је падао само на људе из простога народа, a од којега су сви повлашћени били ослобођени; Тирго га укиде и замени порезом у новцу, који су морали плаћати сви власници имања (1776).
Његов је рад био по начелима просвећенога апсолутизма, и стога се противио умножавању краљевске власти, па и повраћању парламента, говорећи уз то: како би Француску срећном учинио, да му се за пет година да деспотска власт. Будући неколико година интендант, знао је добро све недостатке државне управе и био је мимо остале раднике просвећенога апсолутизма противник централизацији, а као филозоф осамнаестога века и противник свих сталешких повластица. Стога је он радио на завођењу сеоске, градске и обласне самоуправе, на оптерећивању данком племства и духовништва и на укидању свих феудалних права и цехова, монопола и унутрашњих царина. Он је чак помишљао и о повраћању равноправности протестантима и о побољшању народнога просвећивања. Ну министар — реформатор узбуди против себе све присталице старога поретка: и дворане (нарочито због штедње), и племство, и духовништво, и парламенте. Присталице старога поретка различним сплеткама побуне против њега и сам народ, те дође и до оружја.
Најпосле поднесе Тирго Лују XVI и један предлог за преуређење администрације, којим би се установиле обласне скупштине. Али Лују, који је увиђао потребу реформа, бејаше досадила опозиција и није имао снаге да је уништи, коју бејаху подигле те реформе; парламенат бејаше одбио протоколисање (упис у државне књиге) краљевих указа од 1776. године; двор, краљица и цео свет се тужио на Тиргоа; говорило се да је то један теоретичар и да ће начинити дармар у краљевини. Он га отпусти, a Тиргови последници по ново вратише у живот оно што је он био укинуо.
Некер 300п|мини|десно|Тирго После Тиргове оставке влада се Луја -{XVI}- потчини утицају повлашћених чинилаца; али се ипак потреба рефорама осећала, те су неки Тиргови последници чинили нове покушаје на преуређењу. Ну ови се његови последници нису одликовали ни умом, ни одлучношћу, ни искреношћу. Највиђенији међу њима бејаше Некер, пређашњи банкар женевски и према економском правцу противник Тиргов-меркантилист. Он је био добар финансист, али није имао широких погледа и чврстине Тиргове, а при том је волео омиљеност у народу.
Тиргов предлог о обласним скупштинама поново прихвати Некер, но врло плашљиво (1778—79). У Берији и Горњој Гијени (Аквитанији) установи се скупштина, састављена од изасланика племићскога и свештеничкога реда и власника пољских добара, a један део посланика одређивала је сама влада; скупштина је имала само да разрезује и скупља порез и да се стара о путовима, трговини и земљорадњи; a била је дужна и да помаже интенданту у управи. „Предузете су све потребне мере обазривости, вели Некер, да ове управне власти стално осећају, да им је потребно да се покажу достојне поверења Његова Величанства, и да оне само по ту цену имају важности... То су прости администратори, почаствовани краљевим поверењем, комесари, овлашћени од господара, да заједнички потпомажу његове добротворне намере.”