Иља Јефимович Рјепин (; Чугујев, 5. август 1844 — Кукала, 29. септембар 1930) био је руски сликар и вајар. Његови реалистички радови показивали су велику психолошку дубину и напетости унутар постојећег друштвеног поретка. У Совјетском Савезу двадесетих и тридесетих година 20. века његови радови су представљени као прогресивни модел и пример како треба да сликају остали сликари у Совјетском Савезу.
Живот и рад
Рани живот и почеци Рјепин је у граду Чугујеву, у Харковској губернији Руског царства, у срцу историјске области Слобода Украјина. Његов отац, Јефим Васиљевич Рјепин (1804—1894) служио је у Уланском пуку Царске руске армије . Борио се у Руско-персијском рату (1826–1828), Руско-турском рату (1828–29) и Угарском походу (1849) . Када се његов отац повукао из војске, после двадесет седам година службе, постао је путујући трговац који је продавао коње. Његов отац је био украјинског козачког порекла. Рјепин је себе доживљавао као Руса. У каснијем животу Рјепин ће се ослањати на своје порекло за тему у делима као што су Запорошки козаци који пишу одговор турском султану.
Рјепинова мајка, Татјана Степановна Рјепина (рођена Бочарова) (1811—1880), такође је била ћерка војника локалног козачког пука. Имала је родбинске везе са племићима и официрима; Рјепини су имали шесторо деце и били су умерено добростојећи.Buchastaya S. I., Sabodash E. N., Shevchenko O. A. (2014). article from the Contemporary Issues of Local and World History magazine at the I. Y. Repin's Memorial Art Museum website, pp. 183—187 (in Russian) Као дечак Рјепин се школовао у локалној школи у којој је предавала његова мајка.Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 14 (in French)|date=November 2021}}
Са једанаест година уписан је у месну школу топографије. Ова професија, повезана са снимањем и цртањем, сматрала се престижном у Чугујеву. Више је волео уметност него топографију, а када је имао тринаест година отац га је уписао у радионицу Ивана Бунакова, иконописца. Рестаурирао је старе иконе и сликао портрете угледних људи на локалном нивоу. Са шеснаест година, када је његов таленат постао познат и лако уочљив, постао је члан артела, односно задруге уметника, Друштва за подстицање уметника, које је путовало по Вороњешкој губернији ради сликања икона и зидних слика.Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Pommerau, Claude (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 14 (in French)
мини|Бурлаци на Волги, 1870-73 мини|Садко (1876), Руски државни музеј, Санкт Петербург
Рјепин је имао много веће амбиције. Октобра 1863. конкурисао је за пријем на Империјалну академију уметности у престоници Санкт Петербургу. Није успео при првом покушају, али је истрајао, изнајмио малу просторију у граду и похађао курсеве академског цртања. У јануару 1864. успео је да упише и било му је дозвољено да похађа наставу без накнаде.
На академији је упознао сликара Ивана Крамског, који му је постао професор и ментор. Када је Крамској основао први независни савез руских уметника, Рјепин је постао члан. Године 1869. одликован је златном медаљом друге класе за слику Јов и његова браћа.Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021 (in French), p. 34 Насликао је портрет Вере Шевцове, своје будуће супруге.
Током осам година проведених у Академији, Рјепин је стекао много пријатеља. Међу њима су били Василиј Поленов, у чијој је кући уметник почетник увек био добродошао, и Марк Антоколски, који је из Вилњуса стигао у престоницу да би се школовао за вајара и касније написао: Убрзо смо се зближили, како само усамљени људи у туђини могу да приђу. Године 1869. Рјепин је упознао уметничког критичара Владимира Стасова, који је дуги низ година био део Рјепиновог „ужег круга“. Крамског је сматрао својим непосредним ментором. После Крамскојеве смрти, Рјепин је написао мемоаре у којима је уметника назвао својим учитељем.
Први успех Гoдине 1870, са још двојицом уметника, Рјепин је отпутовао на реку Волгу да скицира пејзаже и студије бурлака, тегљача баржи (Рјепинова кућа у Тољатију и Рјепинов музеј на Волги обележавају ову посету). Када се вратио у Санкт Петербург, квалитет његових цртежа лађара на Волги донео му је поруџбину великог кнеза Владимира Александровича за велику слику на ту тему. Слика Бурлаци на Волги завршена је 1873. године. Следеће године добио је златну медаљу прве класе за слику Васкрсење Јаирове кћери, звање уметника првог степена и право на шестогодишње путовање у иностранство.
У мају 1872. оженио се Вером Алексејевном Шевцовом (1855-1917). Она му се придружила на његовим путовањима, укључујући путовање у Самару, где је рођено њихово прво дете, Вера. Имали су још троје деце; Нађа, Јуриј и Татјана. Брак је био тежак, јер је Рјепин имао бројне афере, док је Вера бринула о деци. Били су у браку петнаест година.
У писму Стасову из 1872. Рјепин је написао: „Сада је сељак тај који је судија и зато је неопходно да заступа његове интересе. (За мене је баш то ствар, пошто сам и сам, као што знате, сељак, син пензионисаног војника који је служио двадесет седам тешких година у војсци Николаја I.)“ Године 1873. Рјепин је отпутовао у Италију и Француску са породицом. Његова друга ћерка Надежда рођена је 1874. године.
Париз и Нормандија
Његова слика Бурлаци на Волги, приказана на Међународној изложби у Бечу, привукла му је прву међународну пажњу. То му је такође донело стипендију Академије лепих уметности која му је омогућила да направи продужену вишемесечну турнеју по Аустрији, затим Италији и коначно 1873. у Паризу. Изнајмио је стан на Монмартру у улици Верон 13 и малу гарсоњеру у поткровљу под мансардним кровом на броју 31 у истој улици.
Рјепин се споро навикавао на живот у Паризу, али је до краја останка у граду уметник почео да препознаје рад француских импресиониста, издвајајући Манеа.
У Паризу је остао две године. описао је људе које је сликао као „главне типове Парижана, у најтипичнијим окружењима“. Сликао је уличне пијаце и булеваре Париза, а посебно разнородна лица и костиме Парижана свих класа. Његово главно руско дело настало у Паризу било је Садко (1876), мистична алегорија подморског краљевства, која је укључивала елементе сецесије. Младој хероини је дао руско лице, окружено чудним и егзотичним окружењем. Писао је свом пријатељу грађанском Стасову: „Ова идеја описује моју садашњу ситуацију, а можда и ситуацију целе наше руске уметности“. Године 1876. Садко му је донео место у Руској академији ликовних уметности.
Био је у Паризу априла 1874, када је одржана прва изложба импресиониста. Године 1875. писао је Стасову о „слободи „импресионалиста“, Манеа, Монеа и осталих и њиховој инфантилној истинитости“. Године 1876. насликао је портрет своје супруге Вере у стилу портрета Берте Моризо Едуара Манеа, као почаст Манеу и Моризоу. Иако се дивио неким импресионистичким техникама, посебно приказима светла и боја, осећао је да њиховом раду недостаје морална или друштвена сврха, кључни фактор у његовој уметности.
Пратећи идеје импресиониста, провео је два месеца у Нормандији, сликајући пејзаже на отвореном. Године 1874–1876 учествовао је у Салону у Паризу. Године 1876. писао је секретару Руске академије уметности: „Рекли сте ми да не постанем „францизован“. Шта то говориш? Сањам само да се вратим у Русију и да радим озбиљно. Али Париз ми је био од велике користи, то се не може порећи.“Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021 (in French), p. 38
Москва и Передвижници
Рјепин се вратио у Русију 1876. године. Следеће године му се родио син Јуриј. Те године се преселио у Москву и направио широк спектар радова укључујући портрете сликара Архипа Куинџија и Ивана Шишкина. Почео је да се ангажује у уметничком покрету Передвижници основаном у Санкт Петербургу 1863. године. Стил передвижника је био одлучно реалистичан, патриотски и политички ангажован, решен да раскине са класичним узорима и да створи специфично руску уметност.Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 40–43 (in French). У њему су учествовали не само сликари, већ и вајари, писци и композитори.
Рјепин је створио низ великих историјских дела, укључујући Верску процесију у Курској губернији (1883), која је представљена на 12. годишњој изложбе Передвижника.Слика је била значајна и по изузетном броју реалистичних фигура, укључујући мрзовољне полицајце, уморне монахе, децу и просјаке, од којих је сваки изражавао живу личност. Сликар је такође је експериментисао са ефектима сунчеве светлости на отвореном, очигледно под утицајем импресиониста и његових студија на отвореном у Француској. Његово следеће велико дело у овом периоду било је Иван Грозни и његов син Иван. Ова слика, која приказује цара, са лицем пуним ужаса, непосредно након што је у лудом бесу убио свог сина скиптром, је изазвала скандал. Неки критичари су то видели као прикривену критику цара Александра III, који је брутално потиснуо опозицију након неуспелог покушаја атентата. Напала га је и једна фракција Передвижника, која га је сматрала превише сензационалистичком. Слика је два пута вандализован и на крају је, на царев захтев, уклоњена са поставке. Цар је преиспитао своју одлуку и слика је коначно враћена у изложбени простор.Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 28 (in French).
Портрет цареве ћерке Софије Алексејевне једно је од његових најтрагичнијих историјских дела. Приказује ћерку цара Алексија која је постала регент у Русији након смрти свог оца, али је потом свргнута са власти 1689. и закључана у манастиру од стране њеног полубрата Петра Великог. Слика приказује њен бес док схвата како ће изгледати њен будући живот.Ilya Repin-Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 50 (in French).
Нису га очекивали (1884-1888) је запажено и суптилно дело на историјске теме из тог периода, које приказује младог човека, бившег "народњака" или револуционара, изнемоглог и слабашног из затвора и изгнанства, који се неочекивано враћа својој породици. Причу причају различити изрази лица његове породице. и ситни детаљи, као што су портрети цара Александра III и омиљених руских песника на зиду.Ilya Repin-Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 23 (in French)
Рјепин и руски писци мини|Толстој пише у Јасној Пољани, Пушкинова кућа (1891)
Године 1880. Лaв Толстој је дошао у Рјепинов мали студио у улици Бољшој Трубни у Москви да се упозна са сликарм. Ово се развило у пријатељство између 36-годишњег сликара и 52-годишњег писца које је трајало тридесет година до смрти Толстоја 1910. Рјепин је редовно посећивао Толстоја у његовој московској резиденцији и сеоском имању у Јасној Пољани. Насликао је серију портрета Толстоја у сељачкој одећи како ради и чита под дрветом у Јасној Пољани. Толстој је писао о Рјепиновој посети 1887: „Рјепин је дошао да ме види и насликао је леп портрет. Све више га ценим; он је живахна личност, приближава се светлости којој сви ми тежимо, укључујући и нас јадне грешнике.“ Током 1901. године Рјепин је насликао портрет босоногог Толстоја. Писац, који је ретко ишао бос, био је незадовољан што га је уметник приказао без ципела. Рекао је: Изгледа да ме Рјепин никада није видео босог. Једино што недостаје је да будете приказани без панталона. Рјепинов последњи одлазак у Јасну Пољану био је 1907. године, када је Толстој имао 79 година. Упркос својим годинама, Толстој је јахао са Рјепином, орао поља, чистио стазе, девет сати пешачио по селу, и успут говорио о филозофији и моралу. Рјепинови портрети Толстоја у сеоској одећи били су често излагани и помогли су у изградњи Толстојевог легендарног имиџа. Два уметника су били пријатељи тридесет година.
Рјепин је такође насликао портрет књижевника Тургењева. Рад на портрету Тургењева био је толико тежак да су га истраживачи назвали „путовањем у агонији“.