Наполеонови ратови започели су серију глобалних конфликта за време владавине Наполеона Бонапарте Француском (1804—1815). Ови ратови су ојачали војске Европе као и неке друге војне системе. Француско царство брзо је расло и убрзо је освојило велики део Европе, али је након катастрофалне неуспеле инвазије на Русију почео њен пад.

За то време, Шпанија је почела да се ослобађа француске окупације и преузима контролу над својим колонијама, што је закуцало темеље националистичким револуцијама у Латинској Америци.

Не постоји тачан запис о томе кад су се Француски револуционарни ратови завршили, а када су Наполеонови ратови почели. Могући датуми укључују:

9. новембар 1799. — Наполеон почиње владавину над Француском 18. мај 1803. — Британија и Француска прекидају мир у Европи 2. децембар 1804. — Наполеон крунисан за цара. Неке од важних битака су :

битка код Аустерлица 1805. битка код Трафалгара 1805. Бородинска битка 1812. битка код Лајцига 1813. битка код Ватерло-а 1815. (пораз Наполеона Бонапарте) битка код Јене-а, Ауерштат-а, Фридланд-а 1806-1807

Наполеонови ратови су се завршили Наполеоновим коначним поразом у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. и други Париским споразумом потписаним 20. новембра 1815.

Увод

200px|мини|лево|Наполеон Бонапарта Још на јесен 1799. године Французи су зауставили офанзиву коалиције. Руски цар Павле I Романов повлачи се из коалиције, док Британија, Напуљ и Аустрија настављају ратовање. Француска војска у Италији била је у тешком стању. Командант Масена био је опседнут у Ђенови, без намирница и муниције. Наполеон се преко Швајцарске упутио за Италију и напао Аустријанце са леђа. Они су му кренули у сусрет. До битке је дошло 14. јуна 1800. године код Маренга. Битка се развијала неповољно по Французе. Ствар је спасао генерал Луј Дезе који се самоиницијативно окренуо и ступио у помоћ Наполеону чиме је преокренуо битку. У бици је, међутим, изгубио живот. Истог дана, у Египту је извршен атентат на команданта француских снага, Жан-Батист Клебера, чијом смрћу је рат у Египту изгубљен. Након битке код Маренга, обновљена је Цисалпинска република, а тежиште операција пренето је у Немачку. Тамо је генерал Моро однео другу велику победу у овом делу рата, у бици код Хоенлиндена. Аустрија је након овог пораза приморана на мир. Мир је потписан у Линевилу код Нансија 9. фебруара 1801. године. Наполеон се задовољио аустријским признавањем Цисалпинске републике. Французима је враћена Луизијана, признато им је право на Белгију и на читаву леву обалу Рајне. Само десет дана касније из Друге коалиције излази Напуљска краљевина након потписивања мира у Фолињу. Друга коалиција је тиме престала да постоји јер је у рату остала само Британија. Руски цар Павле, придобијен од Наполеона, оснива Лигу неутралних земаља које се нису хтеле мешати у рат Француске и Британије. Лига је у овом тренутку више погодовала Француској. Британци су инспирисали и помогли атентат у коме је убијен руски цар Павле. Поморским нападом и бомбардовањем Копенхагена разбијена је Лига неутралних.

Французи се 1801. године повлаче из Египта. Преговори су се отегли око Малте, холандских колонија и Египта. Мир је коначно закључен 25. марта 1802. године у Амијену. Енглези су вратили све колоније заузете од 1793. године сем Цејлон и Тринидад. Египат је враћен Османском царству, а Малта реорганизованом реду Јовановаца, али под заштитом шест великих европских сила. Јонска острва стекла су аутономију од султана и названа су незванично „Република седам острва“.

На Бонапартин захтев, Државни савет је расписао плебисцит на коме је народ требало да се изјасни по питању: Да ли Наполеон треба да буде доживотни конзул?. Наполеон је добио жељени одговор. Француски устав је том приликом измењен. Ојачана је власт првог конзула. Омогућено му је да именује наследника, а плата му је повећана 12 пута. Наполеон се постепено претварао у монарха.

Током 1801. и 1802. године Наполеон склапа повољни трговински споразум са Напуљем, док споразум са Енглеском (попут оног из 1786. године) одбија. Повећавају се царине за британску робу. Обновљеној Цисалпинској републици је 1802. године наметнут устав (по узору на француски) којим је власт предата председнику републике. На то место изабран је Наполеон који је променио и име државе у Италијанску републику наговештавајући тиме свој план да уједини Апенинско полуострво. Лигурска (Ђеновљанска република) обновљена је 1800. године да би 1805. године била званично припојена Француској. Слично се десило и Парми и Пијемонту. Наполеон је 1802. године запосео целу Швајцарску стварајући Хелветску конфедерацију. Батавијска република је после покушаја устанка 1801. године чвршће везана за Француску.

Линевилским уговором Бонапарта је стекао право да интервенише у немачким државама по питању обештећења немачким кнежевима за губитке претрпљене на левој обали Рајне. Бонапарта је тако намеравао да потпуно преуреди Свето римско царство. Одштета кнежевима могла се најједноставније, према Бонапартином мишљењу, решити секуларизацијом црквених имања. Цар и Русија су пристали. Царским указом укинуте су све црквене кнежевине сем три најбитније: Архиепископија Мајнц, Малтешког и Тевтонског реда. Укинуте су стотине малих држава и 45 од укупно 51 слободног града. Њихове територије расподељене су између Баварске, Бадена, Хановера и Аустрије. Наговештава се распад Царства. Наполеон је успео да на положај председника Рајхстага постави себи оданог архиепископа Далберга из Мајнца. Цар Франц II је био решен да кида савез. Британци су одбили да евакуишу Малту. Тако је 1803. године обновљен рат у Европи.

Обнова рата са Британијом Рат Француске и Велике Британије обновљен је маја 1803. године. Оружани сукоби су, међутим, почели тек следеће године. Ова фаза Наполеонових ратова (против треће и четврте коалиције) трајаће до потписивања Тилзитског мира 1807. године. Обележава је доминација Француза на копну, а Британаца на мору. Француска је почетком века била прва европска држава која је увела општу војну обавезу, због чега је њена војска између 1800. и 1812. године бројала и до милион људи. Наоружање је било старо до 1812. године. Коришћени су топови са којима се 1792. године ушло у Револуционарне ратове. Тек пред поход на Русију Наполеон је започео са модернизацијом војске, али је није спровео до краја. Почетком 19. века ниједна копнена армија на свету није се могла мерити са француском. Британија тада није имала више од 95.000 војника. Артур Велсли, војвода од Велингтона, започео је сређивање Врховне команде британске војске последњих година ратовања. Британија је имала апсолутно супериорнију флоту у односу на Француску и све њене савезнице заједно. Однос је био 250 према 130 линијских бродова. Њени бродови су били и бољег квалитета од француско-шпанских.

Битка код Трафалгара

Англо-француско ратовање 1803-4. године сводило се на мање поморске чарке. Енглези нападају француске и холандске колоније. Французи због тога заузимају Хановер, посед енглеског краља. Наполеон је 1803. године дошао на идеју о инвазији на Британска острва. Због тога је у Булоњском логору започео са концентрацијом плитких бродова који би на острва пребацили 150.000 војника. Енглези преговарају са Русијом и са царем Александром 1805. године склапају уговор о савезу. Наполеон је 1804. године придобио Шпанију на своју страну. Наполеонов план био је да великом шпанско-француском флотом код Антила намами британску флоту, док би у року од 8 дана, у највећој брзини, Французи пребацили своју војску из Булоња у јужну Енглеску и заузели Лондон. Команда над целим походом поверена је Пјеру Вилневу. Јуна 1805. године у Карипском мору нашле су се британска и француска флота. Вилнев је био много слабији од Нелсона те се уплашен повукао ка Европи. Тако је Наполеонов план пропао. Вилнев се са флотом склонио у шпанске луке. Тамо га је дочекало наређење да отплови у Ламанш. Међутим, уместо да крене ка северу, кренуо је ка југу ка Кадизу где су га Енглези блокирали. Поморска експедиција Наполеона је пропала, а у Европи је већ била створена трећа коалиција. У њу, поред Русије и Британије, ступају Аустрија, Напуљ и Шведска.

Наполеон је наредио Вилневу да се врати у Тулон где ће бити смењен. Вилнев је тада добио луду храброст те је код Трафалгара, у близини Кадиса, јурнуо на опремљенију, али малобројнију Нелсонову флоту. Битка код Трафалгара једна је од највећих у поморској историји. Трајала је цео дан (20. октобар 1805) и завршена је поразом, и готово потпуним уништењем француско-шпанске флоте. Све до пада Наполеон није успео да обнови какву-такву равнотежу на мору.

Трећа коалиција

После катастрофе код Трафалгара, Наполеон је повукао своју војску из Булоњског логора и упутио је на Рајну коју су француски војници прешли на јесен 1805. године. Наполеон је настојао да спречи сједињење армија коалиције и да се са сваком чланицом сукоби посебно. Први су на реду били Аустријанци. Насупрот Французима стојале су три армије под надвојводом Карлом (северна Италија), надвојводом Јоханом (Тирол) и генералом Маком (Улм на Дунаву). Наполеон је разбио Макову армију недалеко од Улма октобра 1805. године (пет дана пре Трафалгара). Наполеону је отворен пут ка Бечу. Он је у аустријску престоницу ушао 13. новембра. Аустријанци не признају пораз очекујући руску помоћ. У близини Брна скупило се преко 100.000 Руса и Аустријанаца. Наполеон их је напао са 75.000 људи. Битка је вођена 2. децембра 1805. године код села Аустерлица. Њој су присуствовала три цара. Француска војска однела је велику победу. Аустрија нуди преговоре о миру. Мир је закључен 27. децембра у Пожуну (Братислави) и њиме се Аустријанци одричу свих територија у Италији и на јадранској обали. Венеција, Истра и Далмација падају у руке Француза и ове територије су 1806. године прикључене Краљевини Италији. Свето римско царство престало је да постоји. Дотадашње аустријске територије у Немачкој раздељене су француским савезницама Баварској, Виртембергу и Бадену. Наполеон је 1806. године заузео и Напуљ и за краља поставио свог старијег брата Жозефа. Бурбони беже на Сицилију. Пожунски мир учврстио је Наполеонову доминацију над Италијом и довео је Французе на Балкан. Наполеон се посветио приликама у Немачкој. Године 1806. основао је Велико војводство Берг са центром у Дрездену. Јула исте године прогласио је стварање Рајнске конфедерације коју су чиниле Баварска, Виртемберг, Баден, Берг и још дванаест мањих државица. Наполеон је за себе узео титулу протектора Конфедерације. Заједнички парламент Конфедерације налазио се у Франкфурту на Мајни.

Четврта коалиција

Закључењем Пожунског мира распала се трећа коалиција. Британија је остала у рату са Француском. Једина европска сила која је остала неутрална била је Пруска. Обе стране отпочеле су преговоре са пруским краљем. Фридрих Вилхелм III је пришао Енглезима те је тако створена четврта коалиција (Британија, Пруска, Русија и Шведска). Пруска војска бројала је 200.000 војника. Наполеон је на новог противника упутио две армије: под маршалом Нејом (са ким је био и Наполеон) и Давуом. Дана 14. октобра вођене су две велике битке: код Јене и Ауерштата. Пруси су разбијени у обе битке. Изгубили су много војника и оружја. Наполеон је 27. октобра ушао у Берлин. Пруси су очекивали помоћ од Руса. Наполеон их је напао. По први пут француски цар ратује у равницама Источне Европе. Операције су вођене у зимским и пролећним месецима следеће године. Једна од најкрвавијих битака Наполеонових ратова вођена је 8. фебруара 1807. године код Пројсиш Ајлауа. Французи су однели победу, али уз велике губитке. Наполеон остваја луку Данциг (Гдањск), центар британске трговине у овом делу Европе. Нова руска офанзива на пролеће 1807. године заустављена је у још једној крвавој бици, код Фридленда 14. јуна. Обе стране су због великих губитака били спремни на преговоре. Они су резултирали склапањем Тилзитског мира на лето 1807. године.