Руска Империја (), позната и као Царевина Русија,Српске новине, 30. марта 1908. Царска Русија или само Русија (), или Сверуска империја (), јесте руска држава која је постојала у периоду од 1721. до 1917. године.
Руски цар Петар Велики је по завршетку Великог северног рата (1721) узео титулу императора и преобразио Руско царство у Руску Империју, а њу је након Фебруарске револуције (1917) наследила Руска република, односно Савез Совјетских Социјалистичких Република.
Историју руске државе у овом периоду обележила је намера Петра Великог да Русију реформише по западном узору.
Глава државе, руски император, имао је неограничену, апсолутну власт до 1905. године. Русија је проглашена републиком 14. септембра 1917. године.
Историја
18. век Цар Петар Велики (1672—1725) учврстио је самодржавље (аутократију) у Русији и одиграо је главну улогу у увођењу своје државе у европски систем држава. Од скромних почетака у 14. веку као Велика московска кнежевина, Русија је постала највећа држава на свету у време цара Петра Великог. Три пута већа од Европе, стигла је до евроазијских земаља од Балтичког мора до Тихог океана.
Русија се највише проширила у 17. веку, када је средином 17. века основано прво руско насеље на Пацифику, освојен је Кијев и потчињена су сибирска племена. Међутим, упркос огромној величини царства, оно је имало само 14 милиона становника. Производња жита је значајно заостајала за продуктивношћу на западу, због чега је већина становништва морала да ради у пољопривреди. Мали део становништва је живео у градовима.
Петар Велики званично је прогласио постојање Руске Империје 1721. године. Био је импресиониран разноврсношћу и развијеношћу технологије, начина ратовања и тактикама запада. Учио је савремену војну тактику и направио јаку армију коју је чинило 300.000 војника. Од 1697. до 1698. године био је први руски принц који је икада посетио Запад.
мини|250п|Петар Велики
Први Петрови војни походи били су против Османског царства. Након тога кренуо је на запад. Међутим, недостајала му је лука на западу, јер је лука Архангелск на Белом мору била девет месеци годишње замрзнута.
Приступ Балтику је блокирала Шведска чија је територија била ограђена на три стране. Петрова амбиција за излазом на море довела га је 1699. године до склапања тајног савеза са Пољско-литванском унијом и Данском против Шведске, што је изазвало Велики северни рат.
Рат се завршио 1721. године када је исцрпљена Шведска потписала мир са Русијом. Петар је освојио четири провинције на југу и истоку Финског залива, што је Русији обезбедило приступ мору. Тамо је изградио нову престоницу, Санкт Петербург, „као прозор ка Европи”. Ова престоница је заменила Москву која је дуго била руски културни центар.
Петар је реорганизовао своју владу по узору на западне узоре, што је претворило Русију у апсолутистичку државу. Заменио је стару Бољарску думу (веће племића) деветочланим Сенатом. У царству је поставио нове губерније и округе. Петар је наредио Сенату да сакупља порезе, који су били троструко увећани за време његове владавине. Као део реформи које је спровео, Руска православна црква је постала део административне структуре државе. Петар је патријаршију заменио колегијалним органом, Светим синодом, кога су предводили званичници владе. За то време, остатак месних органа самоуправе је укинут, а Петар је испунио захтеве својих претходника да сви племићи буду у служби државе.
Петар је умро 1725. године и није оставио наследника, али је оставио исцрпљено царство. Његова владавина је поставила питања о назадности Русије, њеном односу са западом, могућности спровођења реформи и другим проблемима. И поред свега тога, Петар Велики је положио темељ модерној руској држави.
250п|лево|мини|Главни град Руске Империје био је Санкт Петербург
Требало је да прође скоро четрдесет година пре него што се приближно толико амбициозан владар појавио на престолу. Катарина II Велика је била немачка принцеза која се удала за Петра III, немачког наследника руске круне. Допринела је опоравку руског племства које је почело након смрти Петра Великог. Државне службе су укинуте, а Катарина је задовољила племство тако што им је дала највише управне функције у губернијама.
Катарина Велика проширила је руску политичку контролу над Пољско-литванском унијом, акцијама као што су Трговичка конфедерација. Њене скупе политичке амбиције заснивале су се на друштвеном систему који је био веома угњетавајући. Слуга су проводиле скоро све време радећи на земљи својих господара. Када је Катарина одобрила продају сељака који побегну са земље свог господара, то је изазвало побуну сељака 1773. године. Предвођени козаком Пугачовом, побуњеници су запретили да освоје Москву. Катарина је заробила Пугачова и расчеречила га на Црвеном тргу, али су бројне револуције наставила да је прате, као и њене наследнике.
Док је угњетавала руске сељаке, Катарина је успешно водила рат против Османског царства и напредовала је до Црног мора. Онда је, ковањем завере са владарима Аустрије и Пруске укључила украјинске и белоруске територије Пољско-литванске уније за време поделе Пољске, померајући руску границу на запад у средњу Европу. До њене смрти 1796. године, Катаринина експанзионистичка политика је направила од Русије важну силу у Европи. Ово се наставило у доба Александра I који је отео Финску од ослабљене Шведске краљевине 1809. године и Бесарабију од Османског царства 1812. године.
Прва половина 19. века мини|лево|250п|Војна галерија у музеју Ермитаж са портретима руских војсковођа из времена Наполеонових ратова.
Наполеон је направио одсудну грешку када је напао Русију због свађе са царом Александром -{I}- и када је покренуо инвазију на његову царевину 1812. године. Кампања се завршила катастрофалним последицама по Французе. Иако је Наполеонова војска стигла до Москве, руска стратегија је спречила Наполеона да сакупља залихе на спаљеној земљи. По хладној руској зими хиљаде француских војника били су изложени руским заседама и герилским нападима сељака. Док се Наполеонова војска повлачила, руска армија је напредовала преко Централне и западне Европе, све до Париза. Када је Русија са савезницима победила Наполеона, Александар -{I}- је постао познат као спасилац Европе и председавао је Бечким конгресом на ком су уцртане нове границе у Европи. На овом конгресу постао је монарх Конгресне Пољске.
Иако је Руска Империја играла кључну улогу у политици 19. века, задржавање кметства успорило је њен економски развој. Док су економије држава западне Европе јачале због индустријске револуције започете у другој половини 18. века, Русија је почела да економски све више заостаје, што је изазвало проблеме у царству. Статус Русије као велике силе помрачила је неуспешност њене владе, изолација њеног народа, и назадовање руске економије. После Наполеоновог пораза, Александар -{I}- је био спреман за расправу о уставним реформама, али се стало на скромним променама.
Релативно либералног цара заменио је његов млађи брат, Николај I (1825—1855), који се на самом почетку владавине суочио са устанком. Позадина овог устанка лежала је у Наполеонским ратовима када је број добро образованих руских официра путовао Европом током војних кампања. Ту су били изложени либералистичким идејама западне Европе, што их је охрабрило да траже промене у Русији. Резултат је био устанак декабриста (децембра 1825) у ком је мали круг либералних племића и официра желео су да постави Николајевог брата као уставног монарха. Међутим, устанак је лако угушен, што је довело до тога да Николај -{I}- престане да се угледа на запад и да постане поборник политике православља, самодржавља и народњаштва.
Када је руска војска заузела савезничку Грузију 1802. године, сукобила се са Персијом у вези са контролом над Азербејџаном и била увучена у Кавкаски рат са горштацима. Овај рат ће трајати око пола века. Руски императори су морали да се сукобе са два устанка у новоосвојеним територијама Пољско-литванске уније: Новембарски устанак 1860, и Јануарски устанак 1863. године.
Како би спречили будуће побуне, власти су ставиле школе и универзитете под сталну присмотру, а ученицима су давани званични уџбеници. Полицијски шпијуни су свуда убацивани. Потенцијалне револуционаре су слали у Сибир; под царем Николајем -{I}- стотине хиљада људи је послато у каторге.
Питање правца којим би Русија требало да иде било је главно питање још од реформи Петра Великог. Неки су подржавали угледање на западну Европу, док су неки осуђивали Запад и тражили повратак вредностима из прошлости. Овај други правац су предводили славофили, који су мрзели „декадентни” Запад. Славофили су били и противници бирократије и подржавали су средњовековни руски колективизам, насупрот индивидуализму који је долазио са Запада. Алтернативне социјалне доктрине развили су руски радикали као што су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин.
Друга половина 19. века Цар Николај I умро је 1855, а његова политика је остала контроверзна. Од 1853. до 1856. године Русија је учествовала у Кримском рату, који је вођен превасходно на полуострву Крим. Пошто је играла главну улогу у победи над Наполеоном, Русија се сматрала непобедивом. Суочена са савезом великих европских сила и поразима које је доживела на копну и мору, слабости Николајеве владавине су постале очигледне.
мини|250п|Спомен ослободилачком цару (Софија, Бугарска)
Када је Александар II дошао на власт 1855, жеља за реформама била је свеприсутна. Растући хуманитаристички покрети су захтевали укидање кметства. Године 1859. у Русији је живело више од 23 милиона кметова. Услови њиховог живота били су често гори од оних у којима су живели сељаци у западној Европи у 16. веку. Акександар -{II}- је одлучио да сам укине кметство, уместо да чека да оно буде укинуто револуцијом.
Укидање кметства 1861. године био је најзначајнији догађаја у руској историји у 19. веку. Оно је било почетак краја монопола великих земљопоседника у власти. Укидање кметства је довело до доласка свеже радне снаге у градове, индустрија се развијала, а бројност и утицај средње класе је порастао. Међутим, уместо да добију земљу у власништво, ослобођени кметови су морали да плаћају влади специјални порез током целог живота. Та средства је влада давала земљопоседницима као великодушну одштету за земљу коју су изгубили. Сељаци са најјаловијом земљом су се често бунили. Сви поседи који су додељени сељацима били су у колективном власништву мира (сеоске општине) која је делила земљу сељацима и надгледала разне поседе. Иако је кметство било укинуто, услови под којима је оно укинуто нису одговарали сељацима, па револуционарне тензије нису опале, упркос намерама Александра -{II}-.
Крајем седамдесетих година 19. века, Русија и Османско царство опет су се сукобили на Балканском полуострву. Од 1875. до 1878. године Источно питање произвело је устанке против османске власти међу бројним словенским народима. Симпатије руских националиста постале су озбиљан унутрашњи фактор у подршци Русије ослобађању балканских хришћана од османске власти и признавању независности Бугарске и Србије. Почетком 1877. Русија је интервенисала на страни српских и руских добровољачких одреда када је објавила рат Османском царству. У року од једне године руска војска је стигла надомак Истанбула, па су се Турци предали. Руске дипломате и генерали су убедили Александра -{II}- да примора Османско царство да потпише Санстефански мир у марту 1878. По одредбама овог уговора успоставила би се независна и проширена Бугарска са територијом до југозапада Балканског полуострва. Када је Уједињено Краљевство запретила ратом због услова Сан-Стефанског мира, исцрпљена Русија се повиновала. На Берлинском конгресу у јулу 1878. године Русија је пристала на успостављање много мање Бугарске. Као последица тога, панславистима је у завештање остало огорчење против Аустроугарске и Немачке због руског одступања. Разочарење исходом рата појачало је револуционарне напетости у земљи.
мини|лево|250п|Провинцијски градић зими