Михаило Милошевић Обреновић III (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) био је кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга атентатом.
Михаило је био седмо дете и трећи син кнеза Милоша и Љубице Обреновић, и најмлађи син који је преживео детињство. По очевој абдикацији, коју је Михаило потписао и печатирао у његово име, пошто му је отац био неписмен, пошао је са њим у изгнанство, али убрзо је по смрти свог старијег брата Милана, ступио на престо Србије. Пошто је био малолетан, неко време је уместо њега владало намесништво који су чинили његов стриц Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Збачен је у буни коју је водио Тома Вучић Перишић. После збацивања је путовао Европом и оженио се грофицом Јулијом Хуњади.
Након што је на Светоандрејској скупштини збачен кнез Александар Карађорђевић, Михаило се вратио у Србију. По очевој смрти 1860. године по други пут je постао кнез Србије. Овога пута је имао више искуства у дипломатији и управљању државом. Један од великих успеха кнеза Михаила било је уклањање османлијских тврђава, посада и флоте из Србије. Кнез Михаило је први имао идеју за стварање Балканског савеза, али због неповерења према Црној Гори и Бугарској, до тог савеза није још дошло.
У унутрашњој политици кнез Михаило је владао аутократски. Убијен је 1868. године као жртва атентата на Кошутњаку. Пошто није оставио брачног наследника, а ни познати тестамент, привремено намесништво на челу са Јованом Мариновићем је сазвало Велику народну скупштину како би се изабрао нови кнез. Међутим, избор кнеза је пресрео министар војске Миливоје Петровић Блазнавац, који је за новог кнеза прогласио Михаиловог синовца Милана, који је био унук Милошевог брата Јеврема и једини преостали брачни потомак династије по мушкој линији. За време прве владавине је вратио престоницу из Крагујевца у Београд.
Биографија Детињство Михаило Обреновић је био најмлађе дете књаза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Шареном конаку у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Године 1826. након што су Петар, Марија и Велика умрли од великих богиња, књаз Милош је наложио дворском лекару Виту Ромити да вакцинише трогодишњег Михаила против ове болести. Ово је први забележени случај вакцинације у Србији.
Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи, Савка, била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.`
Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат, Милан I Обреновић, добио је престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син, Михаило Обреновић.
Прва владавина
Кнез се током 8 месеци владавине Првог намесништва налазио на очевом имању у Букурешту. Посланство у коме се налазила и његова мајка Љубица позвало га је да се врати у Србију. Пре доласка у Београд, Михаило је посетио Цариград где га је султан Абдулмеџид дочекао са великим почастима. У Србију је стигао почетком марта 1840. године. Његова владавина представља наставак борби обреновићевца и уставобранитеља за власт. По кнежевом доласку у Србију, сазвана је марта 1840. године Скупштина у Београду (на Топчидеру) где је прочитан султанов берат. Већ ту се видео колико су уставобранитељи били утицајни на Порти. Наиме, успели су да издејствују да Михаило буде проглашен за изборног, али не и за наследног (како је предвиђено хатишерифима из 1830. и 1833. године и Турским уставом) кнеза. Посебним султановим актом, малолетном Михаилу (имао је тада 17 година) одређени су за саветнике Вучић и Петронијевић. мини|десно|170п|Конак Михаила Обреновића у Крагујевцу У таквој ситуацији, истакнути обреновићевци покренули су народни покрет који је показао да Обреновићи и даље имају много присталица у земљи. Организатори су били кнегиња Љубица и начелник ужичког округа, Јован Мићић, а радио је и господар Јеврем. Јеврем је маја 1840. године одржао састанак са групом сељака, након чега је дошло до општег покрета против уставобранитеља, најпре у колубарском срезу, а затим и у осталим крајевима Шумадије, околини Смедерева и чачанском и подринском округу. Сељаци су масовно долазили у Топчидер да изјаве подршку младом кнезу. Под притиском народа, Петронијевић и Вучић дали су оставке на положаје саветника, а уставобранитељски прваци беже у Београдску тврђаву и стављају се под пашину заштиту. Сељаци траже да се престоница врати у Крагујевац што је и учињено 27. маја 1840. године.
Уставобранитељи су 7. маја 1841. године успели да издејствују да се престоница врати у Београд.
Током Михаилове прве владавине одржане су две скупштине: прва марта 1840. године, а друга на Светог Илију, 2. августа 1840. године. Повод је био долазак Портиног емисара Муса-ефендије у Србију (јул) да рашчисти новонасталу сложену ситуацију. На Скупштини на Светог Илију у Београду поново је прочитан царски берат, а народни покрети су осуђени. Народни депутати захтевали су протеривање уставобранитељских првака. Због тога је Муса-ефендија повео Вучића, Петронијевића и Милутина Гарашанина у Цариград, а остале мање важне прваке у Видин. Стојан Симић је побегао у Аустрију. Љубица и Мићић покушали су да врате Милоша на власт, те је августа 1840. године дошло до побуне Петра Илића Пекете. Побуњеници су похватани и осуђени. Одласком уставобранитеља из земље завршен је први период Михаилове владавине. мини|десно|200п|Говор младог кнеза на првој седници Друштва србске словесности (претеча САНУ) 8. јуна 1842. године. Акварел Анастаса Јовановића. Још на пролеће 1840. године кнез је саставио владу Ђорђа Протића (1840—1842), раније жестоког Милошевог непријатеља, али и обреновићевца. Значајну улогу у влади играо је Цветко Рајовић, министар унутрашњих послова. Михаило протерује уставобранитеље, али и Милошеве присталице. Истовремено спроводи мере којима би унапредио тада веома заосталу земљу. Поново је подигао порез на 6 талира, увео новчану казну за бесправну сечу државних шума, уредба о издржавању школа на рачун општина и уредба којом је износ зајма из државне касе повећан са 50 на 300 дуката (онемогућила сељацима да користе зајмове). Смањио је вредност дуката са 24 на 23 гроша и повећао таксу за верске услуге (верници су морали подићи кућу своме пароху и обезбедити му 8 јутара земље). Све ове одлуке утицале су на велико незадовољство широких народних маса Михаиловом владавином и пресудно су утицале на његов пад. Мере су добродошле уставобранитељима за напад на режим. Михаилова влада (за разлику од Милоша који се суздржавао према револуционарним покретима) је период буђења националне политике. Кнез је био спреман да помогне покрет против Турака јужно од тадашње Србије (у историографији позната као Нишка буна). Завереници су прелазили у Србију, из ње набављали барут, а после слома су многи избегли на просторе Кнежевине. Турци су због тога још више стали на страну уставобранитеља.
Ненаклоњена Михаиловом режиму, Порта је допустила уставобранитељским првацима да се врате у Србију, на шта су је притискале руска и аустријска влада. Допуштен је повратак свима сем Перишићу, Стојану Симићу и Милутину Гарашанину (кнез их је сматрао најопаснијим противницима). Током лета се остатак уставобранитеља враћа у Србију и притискају кнеза да врати и преосталу тројицу, који у Србију долазе у пролеће 1842. године. Средином 1841. године откривена је још једна завера (Гаје Вукомановића, брата Љубице) да се Милош врати на престо. Порта је на лето 1842. године послала Шекиб-ефендију у Београд да тражи демисију тројице министара. Кнез је то одбио, а у народу је истовремено избила буна позната као „Вучићева“.
Уставобранитељи су жалбе против кнеза и владе изнели у 8 тачака. Оне су, већином, биле у корист широких маса, те је покрет имао велику бројност. Петронијевић и још неки уставобранитељи склонили су се код турског паше, док је главни задатак имао Вучић; да стигне у Крагујевац пре кнеза и прихвати топове и регуларну војску коју су предводили официри привржени уставобранитељима. Перишић је августа из Смедерева кренуо ка Крагујевцу. Тамо му се предала регуларна војска са топовима. Михаилова регуларна војска сукобила се са Перишићевом 4. септембра код Крагујевца. Артиљеријом, Перишићева војска присилила је Михаилову на повлачење код Жабара где су му стигла појачања. Када се Перишић појавио са својим присталицама, командант Михаилове војске, Милутин Петровић Ера, прешао је на супротну страну. Михаило је побегао у Београд где је тражио заштиту од руског конзула који му је није могао дати. Зато је пребегао у Земун. Перишићева војска победоносно је стигла у Београд где је основано „Привремено правление“ од уставобранитељских првака Перишића и Петронијевића. Порта (Шекиб-ефендија) је прихватила нову владу. Перишић је сазвао Скупштину (састављена од уставобранитељских присталица) која је изабрала за новог кнеза Александра Карађорђевића. Тома Вучић Перишић био је на врху своје политичке каријере.
Реакција страних конзула београдском паши првобитно је била негативна, али су касније променили држање. Француска и енглеска дипломатија стајала је уз Порту, док су аустријска и руска биле променљиве. Најважнији је био став Порте која је без резерве стала уз уставобранитеље и новембра послала берат којим је Александар потврђен за кнеза. Томе се енергично успротивила Русија. Сам цар Никола упутио је октобра протестно писмо султану којим је осудио преврат. Руска влада тражила је да се поништи Александров избор за кнеза и сазове нова скупштина. Александар је морао поднети оставку. Извршен је нов избор; Скупштина је поново одабрала Александра за кнеза. Руска влада прихватила је тај чин, али је влада приморана да Вучића и Петронијевића прогна из земље. Ни после тога, Русија није показивала пријатељско расположење према новом поретку.
Михаило Обреновић у изгнанству мини|десно|170п|Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856. год. Сликано највероватније у Милошевој кући у Бечу. Техника „мокри колодијум“. Дело Анастаса Јовановића, пионира српске и светске фотографије.Чаролија која је зауставила време – ОГЛЕДАЛО ЗА ВРЕМЕ, Политикин забавник, број 3037, 2010. године. мини|десно|170п|Принцеза Марија Јозефа од Лихтенштајна (1835–1905), несрећна љубав кнеза Михаила Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.
Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу.
Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853, у коме их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.
Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим онима који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом.