Аустразија је било име североисточног дела Франачке у периоду меровиншких краљева, за разлику од Неустрије, која се налазила на северозападу. Обухватала је територије данашње источне Француске, западне Немачке, Белгије, Луксембурга и Холандије. Мец је био главна престоница Аустразије иако су неки аустраски краљеви владали такође и из Ремса.Oman, Charles. The Dark Ages 476–918. London: Rivingtons, 1914.

Године 567, Аустразија је постала засебно краљевство унутар Франачког краљевства и њим је владао Сигеберт I. Током 7. и 8. века то је била упоришна тачка из које су Каролинзи, оригинално мајордоми палате од Аустразије, преузели владавину над свим Францима, Свим Галима, већином Немачке, и Северне Италије. Након тог периода унификације, сад већа Франачка империја је поново подељена између источних и западних подкраљевстава, при чему је нова верзија исторчног краљевства коначно постала основа Немачког краљевств.

Име Име Аустразија није екстензивно потврђено у Меровинском периоду. То је латинизација старофраначког имена које је први пут записао Гргур Турски 580. године и затим Ајмоин 1000. године. Попут имена Аустрија, оно садржи реч за „исток”, тј. има значење „источна земља” да би се описала оригинална територија Франака у контрасту са називом Неустрија, „западна земља” у освајању Кловиса -{I}- северне Галије након битке код Соасона из 486.Gregory of Tours. History of the Franks book 2 chapter 41.

Историја

Након смрти франачког краља Хлодовеха 511. године, његово краљевство је било подељено између његова четири сина. Теудерих I је добио земље које су касније постале Аустразија. Теудерихови потомци су владали Аустразијом све до 555. године, када је ово краљевство било уједињено са другим франачким краљевствима Хлотара I који је до 588. године наследио све франачке поседе. Хлотар је међутим, опет поделио своју краљевину на своја четири сина, међутим, са смрћу Хариберта I 567, од четири, настало је три краљевства: Аустразија под Зигебертом I, Неустрија под Хилперихом I, и Бургундија под Гунтрамом. Ова три краљевства су дефинисала политичку поделу Франачке све до успона Каролинга.

Од 567. године па све до смрти Зигеберта II, Неустрија и Аустразија су биле у сукобу, док је Бургундија имала улогу миротворца у њиховим међусобним сукобима. Ове борбе су достигле врхунац у ратовима између Брунхилде, краљице Аустразије и Фредегунде, краљице Неустрије. Коначно 613, године, аустрасијско племство се побунило против Брунхилде, издало је и предало у руке Хлотара II, краља Неустрије и Фредегундиног сина. Хлотар је затим преузео контролу и над другим двају краљевствима и поново успоставио уједињено Франачко краљевство са седиштем у Паризу. У то доба су се појавили и први дворски мајордоми (). Улога мајордома је била у посредовању између краља и народа у сваком од поседа. Први аустразијски мајордоми су били из породице Пипинида која је полако али сигурно стицала моћ док на крају није сменила династију Меровинга на престолу.

Године 623. Аустразијанци су затражили од Хлотара II да им да њиховог сопственог краља, тако да је Хлотар именовао свог сина, Дагоберта I за краља Аустразије, а Пипина Ланденског као регента. Дагобертова владавина у Аустразији била је веома цењена и поштована. Године 629. Дагоберт је наследио и Неустрију и Бургундију. Аустразија је опет постала део уједињене Франачке краљевине, све до 633. када је народ Аустразије поново затражио од краља да им да њиховог сопственог краља, што је овај и учинио. Дагоберт је послао свог старијег сина Зигеберта III у Аустразију. Многи историчари се слажу да је Зигеберт био први у низу "лењих краљева" () Меровиншке династије. Његовим двором владали су мајордоми. Године 657, мајордом Гримоалд Старији успео је да постави на престо свог сина Хилдеберта Усвојеног на престо, на ком је овај остао до 662. године.

Од тада па на даље, Аустразија је била под влашћу мајордома из династије Пипинида. У бици код Тертрија 687, Пипин Херисталски је победио Теудериха III, краља Неустрије, и постао мајордом у свим осталим франачким краљевствима. Његови савременици су овај моменат називали и „почетком његовог краљевања“. Такође је наглашена доминација Аустразије над Неустријом која је трајала све до краја владавине Меровинга. Године 718, Карло Мартел — са подршком која му је долазила из Аустразије у рату са Неустријом у коме се свака страна борила за уједињење Франачке под сопственом доминацијом — именовао је Хлотара IV за краља Аустразије. Хлотар је био последњи франачки владар који није владао свим Францима. године 719. Франачка је дефинитивно уједињена под аустразијском хегемонијом.

Под Каролинзима и касније, Аустразијом се често називао источни део франачког каролиншког краљевства.

Меровиншки владари Аустразије

Теудерих I (511——533) Теудеберт I (533—548) Теудебард (548—555) Хлотар I (555—561)Jean-Louis Fetjaine, The Purple Queens: The Robes of Fredegonde. Chap 1, Belfond, Paris, 2006, pp. 14. Зигеберт I (561—575) Хилдеберт II (575—595) Теудеберт II (595—612) Теудерих II (612—613) Зигеберт II (613) Хлотар II (613—623)Ivan Gobry, Clothar II, Editions Pygmalion al. " History of the Kings of France ", 2005 Дагоберт I (623—634) Зигеберт III (634—656) Хилдеберт Усвојени (656—661) Хлотар III (661—662) Хилдерих II (662—675) Дагоберт II (675—679) Теудерих III (679—691) Хлодовех IV (691—695) Хилдеберт III (695—711) Дагоберт III (711—715) Хилперих II (715—717) Хлотар IV (717—720) Хилперих II (720—721) (опет) Теудерих IV (721—737) Хилдерих III (743—751)

Мајордоми аустразијског двора

Партемије до 548. Гого (567—581) Вандаленус од 581. Гундулф од 600. Ландарих до 612. Варнахар (612—617) Иго (617—623) Пипин I (623—629) Адалгисел (633—639) Пипин I (639—640) (опет) Ото (640—643) Гримоалд I (643—656) Вилфоалд (656—680) Пипин II, (680—714) Теудоалд (714—715) Карло Мартел (715—741) Карломан (741—747)Davis, Raymond (eds) , 102–103 n.76; Chamberlin, Russell, The Emperor Charlemagne, 64–65; McKitterick, Rosamond, The Frankish Kingdoms under the Carolingians, pp. 64–65; Collins, Roger, Early Medieval Europe, 279 Пипин III (747—751)

Види још Франачка Неустрија Бургундија (историјска регија) Франачки владари

Референце

Литература

. . Atlande, coll. Key Contest 2003, 575 pp. . . . Lebecq, Stéphane. The Frankish Origins Points / Seuil, 1990, p. 117–119 (Part 1, Chapter 5 . " Royal feud (561–603)") and p. 122–130 ( Part II, Chapter 1: " Clothar II and Dagobert (613–639)." . Patrick van Kerrebrouck).

.

Ammianus Marcellinus. Roman History. trans. by Roger Pearse. London: Bohn, 1862. Procopius. History of the Wars. trans. by H. B. Dewing. Fredegar. . trans. by John Michael Wallace-Hadrill. Connecticut: Greenwood Press, 1960. Fredegar. Historia Epitomata. Woodruff, Jane Ellen. PhD Dissertation, University of Nebraska–Lincoln, 1987. Gregory of Tours. Historia Francorum. Gregory of Tours. The History of the Franks. trans. by Ernest Brehaut. 1916. Gregory of Tours. The History of the Franks. 2 vol. trans. O. M. Dalton. Oxford: Clarendon Press, 1967. Bachrach, Bernard S. (trans.) Liber Historiae Francorum. 1973. . .

Murray, Archibald C. and Goffart, Walter A. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History. 1999. Nixon, C. E. V. and Rodgers, Barbara. In Praise of Later Roman Emperors. Berkeley, 1994. Laury Sarti, "Perceiving War and the Military in Early Christian Gaul (ca. 400–700 A.D.)" (= Brill's Series on the Early Middle Ages, 22), Leiden/Boston 2013, . Schutz, Herbert. The Germanic Realms in Pre-Carolingian Central Europe, 400–750. American University Studies, Series IX: History, Vol. 196. New York: Peter Lang, 2000. .

(592–639). translation by François Guizot and Romain Fern, Paleo, Clermont – Ferrand, "Sources of the history of France", 2004, 169 p.

Категорија:Франачка Категорија:Бивше државе Европе