Стразбур ( ; ) је префектура и највећи град у региону Гранд Ест на истоку Француске. Налази се на граници са Немачком у историјском региону Алзаса. Званично је седиште Европског парламента.
У граду је развијена трговина вином, хмељом, и дуваном. Стразбур поседује катедралу у готичком стилу, универзитет, конзерваторијум и академију. Од индустријских грана развијене су: бродоградња, металургија, машинска, прехрамбена, текстилна, дуванска и штампарска индустрија. По подацима из 2021. године у месту је било 291.313 становника.
Стразбур је једна од дефакто четири главне престонице Европске уније (поред Брисела, Луксембурга и Франкфурта), јер је седиште неколико европских институција. Организација која је одвојена од Европске уније, Савет Европе (са својим Европским судом за људска права, Европском дирекцијом за квалитет лекова и Европском аудиовизуелном опсерваторијом) такође се налази у Стразбуру.
Историја Античко доба На месту данашњег Стразбура налазило се келтско село по имену Аргенторате. Истраживања су показала да је ово подручје било насељено и пре тога.
Римски генерал Друз, брат цара Тиберија је овде 12. п. н. е. основао нови град и романизовао његово име у Аргенторатум. То је било војно утврђење са кампом које се налазило на лимесу (граница Римског царства) на Рајни. Око кампа се створила цанабае (агломерација цивилног становништва) која је наставила да се развија према западу).
Касније се граница помакла источно и Аргенторатум постаје позадинско римско утврђење, све до краја трећег века. Године 352, град разарају Алемани и Франци, а Јулијан Отпадник поновно га осваја 357. године. Године 406, Хуни, Бургунди, Вандали и Свеви су напали Галију. Град уништава Атила, 451. године.
Средњи век Град су 496. године обновили Франци, под именом Стратебургум који се почео убрзано развијати након Хлодовеховог преобраћења на хришћанство. Овај град је био један од ретких градова у регији који су били седишта бискупа, у то време великог политичког функционера. У осмом и деветом веку град трговачки и привредно буја па се становништво удвостручује. У то време је под назором бискупа изграђена нова катедрала и отворене су многе жупе.
Године 842. град угошћује Карла Ћелавог и Лудвига Немачког који су се побунили против њиховог брата Лотара око поделе царства које им је оставио њихов деда Карло Велики и у овом граду су потписали заклетву, данас познату под називом „Заклетва из Стразбура“. Текст је био написан на три језика - латинском, немачком и француском. Овај документ се сматра и најстаријим документом написаним на француском језику.
Крајем сукоба и споразумом у Вердену 843, Стразбур је припао Лотару, али његовом смрћу остаје у Немачкој. Године 962, Отон Велики оснива Свето римско царство ослањајући се на Цркву. У ово време Стразбур је добио право за самостално управљање судством и право на ковање сопственог новца.
Град наставља да се развија градњом нове утврде града у 12. веку, која је век касније још више проширена.
Од 1202. до 1220. године, град се изграђује око цркава Сант Пјер Лежун () и Сант Пјер Левокс (). Многе куле и утврђења су изграђена у то време, које су нестале тек у 19. веку.
мини|д|Прекривени мостови у Малој Француској Од 1228. године, трговачке четврти чине важан саставни део града. Улице и грађевине из тог времена сведоче о бујном трговачком животу тадашњих Стразбуржана. Град је у то време био заштићен системом кула повезаних Прекривеним мостовима ().
Грађанство је у то време желело да се укључи у политички живот града, тако да је 1214. основано веће грађана, а 1262. грађани су преузели вођство градом. У ово доба догодили су се многи сукоби око моћи. Највећи су се сукоби одиграли између две супротстављене породице: Зорн и Муленхајм, грађански рат је изазвао револт Стразбуржана и власт се враћа трговачкој класи. Након дугог проблематичног раздобља у 15. веку ствара се нова политичка организација: градом управља Амајстер (градоначелник) којег именују чланови градског већа, док четири Штатмајстера именује племство. У то време град броји око 16.000 становника, кује сопствени новац и има статус слободног града у Царству, тј. -{de facto}- кнежевине.
мини|л|катедрала
Између 1370. и 1390. године, на крају Стогодишњег рата, становништво се боји напада пљачкашких банди који харају по том крају. Власт тада одлучује заштитити западни и северни део града.
мини|д|Град 1493. године Средњи век је златно доба Стразбура. Последње проширење града је у средњем веку између 1387. и 1441. То проширење се односило на четврт Крутенау у којој су живели многи рибари и трговци. Град се није битно проширивао све до 19. века.
Његово богатство је примарно заслуга његових становника и највише топографије. Захваљујући многим воденим путевима, овај град је, окружен водом, постао центар врло активне трговине.
У Средњем веку, алзашко вино је постало познато у Немачкој и Холандији, па чак и у Енглеској и Скандинавији. Стразбур је такође извозио и текстил и житарице, а увозио многе тада луксузне производе као: стакло, коже, крзна, свилу и зачине. Зграда старе Царине један је од ретких доказа бујајуће речне трговине у то време. Налази се уз обале Ила, а саграђена је 1358. за чување и опорезивање добара којима је трговао Стразбур.
Најпознатији симбол из овог раздобља је катедрала за чију су градњу била потребна четири века. Градња је почела 1015. на месту старе римске базилике, а торањ је завршен тек 1439. године. Град је препун цркви које су дали изградити редовници или племениташи. Међу најстаријим црквама у граду су: ЖСант Пјер Левокс (), Сант Пјер Лежун () и Сант Томас (). Поред цркава, саграђено је и неких двадесет самостана.
Бројни споменици из средњег века верно приказују како је уметност тада била у служби вере. Уметнике је у то време у град највише привлачила изградња катедрале. Већина тих уметника била је анонимна. Сликарска уметност развила се тек у 15. веку, а алзашка школа била је позната по осликавању олтара.
Интелектуални живот се такође развио у 15. веку, појавом штампарије. У ово време је у граду живео и Јохан Гутенберг. Стразбур је у то време постао велики штампарски центар и на крају Средњег века у граду је постојало око педесет штампарија. Овај изум је био један од важних фактора за настајање хуманизама. Највећи стразбуршки хуманисти су били: Јакоб Вимпхелинг, Гајлер фон Каусерсберг и Себастијан Брант. Убрзо након њихове критике упућене Цркви јавља се и Реформација.
Ренесанса
Ренесансни период је за град била врло проблематично раздобље. Хуманизам и реформација обележавају ово раздобље. Стразбур је био један од првих градова у којима су се виделе ове промене. Године 1518. Мартин Лутер је закуцао на врата стразбуршке катедрале своје тезе, чиме је отпочео борбу против Католичке цркве из које ће се на крају родити протестантизам. Захваљујући штампи, Лутерово учење се брзо раширило и већ 1524. град је прихватио протестантизам, а цркве постају протестантске. Паралелно уз реформацију избила је и сељачка буна, када се 50.000 сељака дигло против племства и свештенства. Сељаци су палили опатије и дворце, а Стразбур је одбио да се умеша у сукоб, тако да није ни помагао нити се борио против побуњеника.
мини|д|План града, 1572. године Тешка времена за град дошла су ипак са ратовима. Цар, Карло V, католик, започео је рат против протестаната и њихових савезника. Падом Протестантске лиге, у Стразбуру катедрала и две цркве су враћене католицима. Град је такође упао и у финансијске тешкоће. Године 1592. градска финансијска средства су била потпуно исцрпљена због бискупског рата. Рат је избио због избора новог бискупа око којег се нису могли усагласити протестанти и католици. Рат је беснео 20 година и опустошио околину града. Доласком реформације, уметност губи свог главног мецену: Римокатоличку цркву. Из катедрале нестаје мноштво олтара и уметност се у то време окреће од религије према грешној уметности. Преображај у архитектури текао је споро, тек се у раздобљу од 1550. до 1580. појавио ренесансни стил. У 17. веку јавља се италијански класицизам у архитектури, чији је најбољи пример хотел Врана.
Једноставни стил средњег века замењује уметност резбарења. Кућа Камерзел савршено приказује скулптуралну уметност у изобиљу. Кућа се налази на тргу катедрале и добила је име по трговцу Жану Франсои Камерзелу () који ју је купио у 19. веку. Фасада куће садржи бројне резбарије у дрвету. Као и кућа Танеурс, Кућа Камерзел приказује велику склоност уоквиравања прозора у то време. Осим дрвета, у то време је била популарна и цигла, најоригиналнија циглена зграда изграђена у то време је Трговачка комора.
Стари режим
Године 1618. избио је тридесетогодишњи религијски рат између протестаната и католика. Алзас је практично разрушен, али је Стразбур остао неутралан у овом сукобу. Крајем рата 1638. године, Алзас окупира Француска, али Стразбур остаје слободни краљевски град. Град остаје изолован и ослабљен, па за време опсаде Луја XIV, 30. септембра 1681. потписује капитулацију и признаје француску власт. Симболично, краљ тада наручује рушење дела утврђења града. Између краља и градоначелника постиже се договор у којем град задржава власт над политиком, управом и религијом. Заузврат је град морао прихватити изградњу војног гарнизона.
мини|л|Кућа Камерзел У то време у град долази мноштво нових становника привучени његовим олакшицама. Један од племића, кардинал Арман де Роан-Субиз, син Луја XIV, гради нову бискупску палату имена Пале де Роан на реци Ил, насупрот кућа грађанства. Стразбур је постао врло важан град за Француску у то време, због свог положаја на Рајни и због војног гарнизона. Изабраник Луја XV, Жак Франсоа Блондел осмислио је план реконструкције Стразбура који је, због мањка средстава само делимично извршен. Захваљујући њему изграђене су многе историјске зграде у граду.
мини|д|Покривени мостови (-{Les ponts couverts}-) Мало по мало мењао се изглед старог града по узору на париске грађевине. У ово време Стразбур бележи нови напредак и постаје главно место регије. Грађанство се богати и изграђује нове велелепне грађевине. У ово време се развијају књижевни салони у којима високо стразбуршко друштво проводи своје време. Многи млади интелектуалци из Немачке, Шведске, Енглеске и Швајцарске долазе на студије у град, међу њима и Гете. Развија се и керамичка и златарска уметност, а стварају се и велике ковачнице. У ово време се настаје и велика неразмера у богатству становништва, око петине становништва присиљено је да проси. Град постаје препун унутар својих зидина, али се и развијају нове привредне активности. У граду се отварају многе пивнице и пушионице, али трговина одумире због великих пореза и несигурности путева.
Модерно доба
Године 1789, у доба Револуције, град је имао између 55.000 и 60.000 становника. Градска власт је срушена ударом на управу и градоначелник одступа. Градске привилегије су укинуте. Грађанство даје потпору револуционарима и нове институције бивају брзо прихваћене. Град је поприлично пропатио у то време, поготово за време Владавине Терора која је трајала две године. Након капитулације повећава се војна присутност у граду. Тада су саграђене многе одбрамбене установе укључујући тврђаву и систем поплављивања града у случају напада.
Године 1792, официр Клод Јозеф Руж де Лисл () компонује песму за рајнску војску, која касније постаје Марсељеза. Стразбур опет цвета за време Првог царства. После револуције, привредни раст је велик, највише захваљујући војсци. Захваљујући префекту Лезау-Марнесија привредно се развија и град и департман као и сви слојеви грађанства. За време његове владавине побољшан је систем путева и потакнут развој разних пољопривредних култура, и трговине.
Ово је и време реализације великих пројеката, изграђен је канал од Рајне до Роне и друмски мост између Стразбура и Кела. Сад се и технологија укључује у архитектуру, у средишту града појављују се жељезни мостови, као мост Саинт-Томас, изграђен 1841.