Стапари су село у Србији у општини Ужице у Златиборском округу. Смештени су на обронцима планине Таре и преко крашке површи спуштају се до периферије града Ужица. Према попису из 2022. било је 718 становника.
Село Стапари поседује значајан туристички потенцијал. У Стапарима се налазе две бање и извори лековите воде који су добри за кожу лица. Такође село Стапари поседује и један од најбољих рејона за пецање рибе на реци Ђетињи. У прилог томе иде и чињеница да је у Стапарима ухваћена младица од чак 93 -{cm}-. Највиши врх Стапара је Буковик 978 m, док је најнижа тачка на реци Ђетињи 484 m. Због изражене висинске разлике Стапаре одликују два климатска појаса. Умерено-континентални у кањону реке Ђетиње и планински на северној страни села.
Центар села је удаљен 10 km од Ужица и налази се на 822 m надморске висине. У близини су и Тара, Златибор, Мокра Гора, Мачкат, Сирогојно. Поред друмског саобраћаја до Стапара је могуће доћи пругом Београд - Бар, која пролази јужним делом села. Због постојања аеродрома Поникве, који је делимично оспособљен за летове, и ваздушни саобраћајем је могуће доћи до села.
Овде се налазе Стапарска градина, Стапарска бања, Римско гробље, Савин камен, Врело Постјеница, Пећина Мегара, Црква архистратига Гаврила у Стапарима, Школа у Стапарима и Железничка станица Стапари.
Историја Из најстаријих времена Стапари у писаним траговима први пут се помињу у XV веку, док најстарији трагови живота на подручју Стапара датирају у праисторију. У ужичком крају било је више насеља из неолитског доба, међу којима је и Стапарска градина. Према речима др Михаила Зотовића ово насеље спада у ред најзначајнијих градинских насеља у западној Србији.
Насеље у Стапарима највероватније је настало у пуном развоју неолитске епохе и егзистирало све до бронзаног доба. У другом веку пре нове ере на простору ужичког краја била су насељена илирско-келтска племена, од којих су у овом крају били најпознатији Партини. Они су имали своје светилиште у пећини Мегара где су приносили жртве свом богу Јупитеру Партинском. Ово старо илирско-келтско племе покорили су Римљани и у каснијим вековима романизовали. Из римског доба у овом крају остали су разни култни споменици-гробља. Једно такво гробље налази се у засеоку Трнава (мештани ово место зову и Мађарско гробље).
Доласком Словена на ове просторе у VI и VII веку, старо становништво већим делом било је потиснуто и делимично асимиловано, да би се касније етнички потпуно изгубило на овим просторима. Ужички крај у IX и X веку налазио се у саставу тадашње српске државе под првом српском династијом Вишеславића. После пропасти државе Часлава Клонимировића - Вишеславића око 960. године овај крај потпада под управу угарских краљева. Средњи век У другој половини XII века територија Стапара улази у састав Немањићке средњовековне државе. Да би од почетка XIV века па све до 1373. године била у саставу феудалне државице жупана Николе Алтомановића.
После 1373. године ужички крај улази у састав државе кнеза Лазара Хребељановића и у саставу српске државе остаје све до њеног пада под турску власт 1459. године. У периоду српске средњовековне државе ужички крај је у административно-територијалном погледу био подељен на четири жупе: Моравица Црна Гора Лужница Рујно
Простор данашњих Стапара тада је био у саставу жупе Рујно. Назив ове жупе долази од обиља биљке „руј”, која је у средњем веку била важан артикал у штављењу и бојењу животињске коже. Жупа Рујно у средњем веку је обиловала пространим пашњацима, шумама и речицама, што је било идеално за развој сточарства, лова и риболова. По легенди у овај крај у летњем периоду долазили су владари лозе Немањића. Манастир Рујан у данашњим Врутцима, био је културни и просветни центар овог краја. Његова улога је нарочито порасла у XVI веку када је у њему радила штампарија.
У овом манастиру 1537. године монах Теодосије штампао је Рујанско Јеванђеље. Низводно низ Ђетињу у то време користио се за лечење и опоравак болесних лековити извор Стапарске бање. Сви ови подаци наводе да су села уз реку Ђетињу, међу којима и Стапари, била добро насељена старим српским становништвом, које се на ове просторе населило доласком Словена у VI и VII веку. Пад српске средњевековне државе После пада српске средњовековне државе 1459. године. Турци су на овим подручјима успоставили власт. Староседелачко српско становништво у Стапарима претпоставља се да се задржало и после пада српске државе, све до 1690. односно 1739. године.
Великим сеобама српског становништва са овог подручја, проузрокованим Аустро-турским ратовима скоро у потпуности испразнили су села у ужичком крају. Поред велике сеобе српског становништва под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. сеоба становништва у ужичком крају најмасовнија је била 1739. године, када је како историјски извори наводе старовлашки бератлиски кнез Атанасије Рашковић из Старог Влаха и ужичког краја на сеобу повео око 6 000 породица преко Ваљева, реке Саве у Срем и Славонију, јужну Угарску. Приликом ових великих сеоба стари становници Стапара населили су се у околини Ваљева где свом новом станишту дадоше име Стапари. А други који пређоше Саву у околини Сомбора дадоше име Стапар. У данашњем селу Стапарима код Ваљева живе породице са истим презименима као у ужичким Стапарима (Јовичићи, Јовановићи, Мирковићи и др.). Да ли су ове породице сродници својих презимењака у Стапарима, тешко је утврдити, јер у средњем веку једино су угледније племићке породице задржавале дуже своје презиме. Већина ужичких села после великих сеоба била су скоро опустела. Тадашња турска власт је из економских и пореских разлога одобравала насељавање опустелих села. Стари становници који су се одселили, нису се на турски позив вратили на своја стара станишта. Па су Турци првенствено аге и спахије преко посредника доводили српско становништво из Херцеговине, Црногорских брда, Полимља, Паторја и Подриња. Односно из оних крајева одакле се становништво у великим сеобама није селило у Војводину и Јужну Угарску.
У том периоду у Стапаре се досељава становништво из старе Херцеговине (од братстава Куча, Васојевића, Братоножића, Дробњака, Пивљана и других), Полимља и Подриња који су преци данашњих фамилија. Староседелачко становништво Стапара које је остало у малом броју, убрзо се стопи са великом групом досељеника које је стигло у Стапаре у другој половини XVIII века. Данас у Стапарима није сачувано предање да ли има староседелачких фамилија. Највећи талас досељеника из поменутих подручја у ужички крај, доселио се у другој половини XVIII века, па до слома Првог српског устанка 1813. године. Стапари у српским устанцима У Првом српском устанку и Другом српском устанку учествовало је доста Стапараца. Велики број њих незнаних дао је своје животе за слободу отаџбине. Из појединих извора и литературе сазнајемо да су свој допринос у устаничким борбама од 1804. до 1815. године, дали и Стапарци: Кнез Трифун Пеарац-тадашњи старешина села браћа Ненад-Нешко и Вукосав Радојичић Јоко Станић Милош Сенић (Симић) Симо Новаковић Петар Драгојевић (Словић) Марко Николић (Челиковић) Вучић Курлага Веселин Гачо Синђић и многи други
У првим годинама владавине кнеза Милоша после 1815. године најмногољуднија села у ужичкој нахији била су Гостиница и Стапари. У првом попису у полуослобођеној Србији 1818. године у Стапарима била је 51 кућа (домаћинство). У Стапаре у том периоду није било већих досељавања па је пораст броја становника био увећан природним прираштајем и деобом задружних кућа. У ужичком округу 1840. године просечан број домова по селима био је 43 домаћинства са око 300 становника. Далеко изнад овог просека били су Стапари са 87 домаћинстава. Ужичка кавга-Курлагина буна Године 1830. турски султан је признао аутономију кнежевини Србији. Овим актом Србија је добила потпуну унутрашњу управу у земљи. У Ужичкој вароши у то време било је неколико хиљада Турака и осталог муслиманског становништва. Турске спахије у Ужицу огорчене и незадовољне на царски ферман, због губитка старих спахијских права, у више наврата изазвале су сукобе са Србима и српском влашћу. Један такав сукоб између Турака и Срба у Ужицу догодио се средином фебруара 1832. године, у народу позната као Ужичка кавга – Курлагина буна.
Вучић Курлага родом из Стапара храбар човек, немирног духа неколико година после Другог устанка, одметнуо се у хајдуке и хајдуковао по Старом Влаху и турској територији. У лето 1824. године турске потере у Старом Влаху разбиле су хајдучку дружину Вучића Курлаге и њега теже ранили. Кад је оздравио Вучић Курлага заједно са хајдуком Ристићем, који је такође био из Стапара, предао се на „веру” кнезу Павлу Штули који је управљао Црногорском кнежевином. Павле Штула је Курлагу и Ристића упутио у Крагујевац код кнеза Милоша Обреновића. Кнез је Курлаги опростио раније грехе и поставио га за пандура при српској власти у Крагујевцу. После три године кнез Милош је Курлагу вратио у родни крај и поставио га за пограничног буљубашу, да контролише и чува пут, који иде из Босне преко Шаргана, Биоске и Стапара до Ужица. На тој дужности Вучић Курлага остао је све до 1832. године, често долазећи, због турске охолости, у сукоб са обесним Турцима. У Волујцу Курлага се први пут вербално сукобио са обесним турским бешелијом Ахмед Кусовом – Пелешом, који је био одан присталица Хусен – Капетана Градашчевића вође босанских побуњеника. Ахмет Кусов имао је задатак да ужичке незадовољне спахије и остале турске незадовољнике окрене против Срба. И поред претњи од старане Кусова да не залази у турску чаршију, 14. фебруара 1832. године обесни Вучић прошетао је чаршијом и дошао пред дућан Ахмета Кусова. Ту је дошло до новог сукоба где је Турчин, како стоји у извештају српске власти први потегао кубуру и ранио Курлагу, а овај из лежећег положаја потеже своју кубуру и погоди у чело Ахмета Кусова који паде мртав. Пуцњи су привукли пажњу Турака из чаршије. Курлага се дигао да бежи, али неколико Турака је кренуло на њега. Иако рањен успео је јатаганом да рани двојицу Турака, али су разјарени Турци на мртво ножевима исекли храброг Курлагу. Пуцњава је зачас узбунила варош, у близини се задесио и Курлагин земљак Нешко Радојичић, који је у Ужицу био познат као кириџија. Разјарени Турци варошани су насрнули и на њега и пушчаним кундацима га претукли. Пред пашиним очима неки Исо терзија жељан лаког трофеја и чаршијске славе покушао је несрећном Нешку кириџији да одсече главу, али је Нешко у самоодбрани извадио испод гуња кубуру и тешко ранио насртљивог Турчина. Српски сељаци који су се тог дана затекли у турском делу вароши немајући никакве везе са овим сукобом почели су да беже. Група Турака која је била огорчена због убиства Ахмета Кусова, кренула је у општу хајку на преостале Србе који су се ту задесили. Ни криви ни дужни у хајци рањени су Миленко Бошњак из Дријетња, Милован Ристановић из Трипкове и Марко Николић из Биоске. Такав је према званичном извештају магистарске српске власти, био жалосни збир српских жртава.
Курлагина буна узнемирила је српски део вароши и околно српско становништво. Српске старешине Јован Мићић и Павле Штула одмах су реаговали и у својим капетанијама мобилисали одређени број људи и примакли се Ужицу. Иако је ужички муселим Салих – ага убеђивао кнеза Милоша да је сукоб у Ужичкој чаршији између Турака и Срба био изглађен, кнез није одустао од своје намере да Србе сасвим из Ужица исели у Пожегу, где је пресељен и окружни магистрат (суд). Убрзо су се ужички Турци нашли у чуду, јер не само да се Срби варошани, којих је било десет пута мање од Турака нису враћали у Ужице већ, су престали да у њега силазе и околни становници. Тиме је ужичка варош била неко време економски и привредно изолована од српског становништва све до повратка Срба варошана и окружног магистрата 1834. године у Ужицу. У пролеће 1835. године српско становништво вратило се у Ужице. Турски ратови