Дринка Павловић (Белановица, код Љига, 7. новембар 1918 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943) била је учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Учитељску школу је започела у Београду, а завршила у Ужицу 1937. године. Још као ученица се прикључила омладинском револуционарном покрету, због чега је школовање морала да настави у Ужицу, где је постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Године 1938. добила је службу у селу Спанце, код Куршумлије, где је активно радила на просвећивању сељака, а нарочито сељанки, кроз организовање аналфабетских и домаћичких курсева.
Била је активна у раду учитељског удружења „Вук Караџић”, а у јесен 1938. повезала се са партијском организацијом у Куршумлији и постала члан Комунистичке партије (КПЈ). Годину дана касније, постала је члан тада основаног Месног комитета КПЈ. Учествовала је на Првој месној конференцији КПЈ, крајем 1939, као и на политичком курсу у Сијаринској Бањи, у лето 1940. године.
Након окупације Југославије, у лето 1941. била је два пута хапшена у Прокупљу, али је оба пута успела да побегне. Потом је боравила на Јастрепцу, у Штабу Топличког партизанског одреда, а августа 1941. послата је у окупирани Ниш, где је радила у партијској техници. Априла 1942. откривена је и ухапшена на улици од стране четника Косте Пећанца. Након мучења у нишкој полицији, пребачена је у Београд, а пошто није хтела ништа да призна послата је у логор на Бањици. Овде се срела са рођеном сестром Даринком Павловић, која је ухапшена марта 1942. у Лазаревцу. Обе су стрељане маја 1943. на стрелишту у Јајинцима.
За народног хероја проглашена је 6. јула 1953. године.
Биографија Рођена је 7. новембра 1918. у варошици Белановици, код Љига. Била је треће по реду од укупно седморо деце Драгомира и Зорке Павловић. Услед глади и велике немаштине у Србији, за време окупације у Првом светском рату, двоје старије Драгомирове и Зоркине деце умрло је од дизентерије, па је Дринка била најстарија од преживеле деце, а поред ње су имали још три ћерке — Десанку, Даринку и Веру, као и сина Драгана. Њен отац био је поштански послужитељ, а касније је премештен у Београд, где је радио као чувар зграде Министарства поште у Палмотићевој улици. У сутерену зграде, имао је стан у коме је живео са породицом. Школовање је започела у родном месту, а наставила у Београду. Након мале матуре, уписала је Учитељску школу, али је из ње избачена након завршене прве године, због учешћа у ђачком штрајку. Даље школовање, наставила је у Учитељској школи у Ужицу.
Још у току школовања у Београду, повезала се са омладинским револуционарним покретом, а доласком у Ужице ступила је у контакт са Добривојем Видићем, Љубодрагом Ђурићем и његовим братом Желимиром, учесницима Учитељске школе, који су припадали револуционарном покрету. Повезујући се са њима, почела је да учествује у акцијама револуционарне омладине, а због своје активности примљена је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). У току Трећег разреда, школске 1935/36. године, од скојевске организације била је задужена за руковођење групом чланова, који су се бавили проучавањем марксистичке литературе. Ова група је своје састанке одржавала у стану у коме су становали Средоје Урошевић и Бранко Пауновић. Поред Дринкине, постојале су још две групе, које су се такође бавиле проучавањем марксистичке литературе, а њима је од укупно 30 ученика Трећег разреда Учитељске школе било обухваћено њих 23. Исте године, на прослави школе међу дванаесторо ученика, награђених за литерарне радове, налазило се деветоро скојеваца, међу којима и Дринка. За време школских распуста, одлазила је кући у Београд и родну Белановицу, где је политички радила са омладином.
Након завршетка Учитељске школе, 1937. вратила се у Београд. Тада је Министарству просвете поднела молбу за добијање учитељске службе, а у међувремену је помагала мајци Зори, која је радила у бифеу у згради поште у Палмотићевој улици. Овде су често навраћали револуционарни студенти и други чланови и симпатизери Комунистичке партије, преко којих је одржавала партијску везу. После годину дана чекања, 1938. добила је учитељску службу у селу Спанце, код Куршумлије.
Учитељска служба и партијски рад десно|мини|250п|Споменик Дринки Павловић и осталим борцима народне револуције, рад вајара Р. Будисављевића из 1955, испред истоимене основне школе у Куршумлији Доласком на своју прву, али и једину, учитељску службу у село Спанце, Дринка се поред рада са ђацима, максимално ангажовала на просвећивању људи, а нарочито сељанки. Преко зиме је организовала аналфабетске и домаћичке курсеве, које је похађао већи број мештана. Посебну пажњу посветила је еманципацији жена на селу, па их је кроз домаћичке курсеве учила кувању, кројењу, шивењу, као и хигијенским навикама. Због активног рада на просвећивању, била је на удару школских надзорника, који су је оптуживали за пропагирање комунизма. Активно је учествовала у раду Учитељске културно-издавачке задруге „Вук Караџић”, коју су водили комунисти и која је била легалан облик револуционарног учитељског покрета. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.
У јесен 1938, на градилишту железничке пруге Куршумлија—Приштина, инжењер Војо Јеремић формирао је партијску ћелију Комунистичке партије, која је имала још три члана. Доласком у Спанце, Дринка се повезала са овом партијском организацијом и сарађивала са њеним члановима. Одобрењем Видака Марковића, секретара Месног комитета КПЈ за Ниш, партијска ћелија је постала прва партијска организација КПЈ у Куршумлији. На првом састанку организације, одржаном 7. новембра 1938, на двадесетпрву годишњицу Велике октобарске социјалистичке револуције, примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Преко ње, партијска организација се у наредном периоду, повезала са учитељима из околних села, као и онима из околине Прокупља, са којима је везу одржавао Никодије Стојановић Татко. Рад прве партијске организације у Куршумлији био је у пуној илегалности, а поред чланова, окупљани су и симпатизери партије из села Косанице и Топлице.
Годину дана након оснивања, организација Комунистичке партије у Куршумлији је у јесен 1939. имала четири партијске ћелије и два актива Савеза комунистичке омладине, па је формиран и Месни комитет КПЈ, у чије је чланство изабрана Дринка Павловић. Крајем исте године, у Куршумлију су дошли Милинко Кушић и Сретен Жујовић и одржали састанак са руководством Месног комитета. На овом састанку секретар Воја Јеремић поднео је извештај о раду партијске организације, а Дринка је говорила о сваком члану поименце. Убрзо потом, одржана је у Куршумлији Прва месна партијска конференција, којој су поред 25 делегата присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић. Конференцију је отворио Војо Јеремић, а након њега су о спољној и унутрашњој политичкој ситуацији и о задацима КПЈ, као и значају конспирације, говорили Милинко Кушић и Светозар Вукмановић. Након њих је о културно-просветном раду говорила Дринка.
Августа 1940. учествовала је у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској Бањи, код Медвеђе. На овом курсу, који је организован са циљем проучавања Историје СКП(б), учествовало је око 100 учитеља, симпатизера и чланова КПЈ, из читаве Југославије, а њиме је руководио Светозар Вукмановић Темпо. Курс је организован илегално, а учитељи су општинским властима као разлог свог боравка пријавили летовање, па су добили смештај у основној школи, с обзиром да је био летњи распуст. Дринкин прикривени партијски, али и отворени просветитељски рад, засметао је појединим грађанима, као и православном свештенику у Спанцу, који је био руски емигрант и бивши белогардејац, па су је неколико пута пријављивали среском начелнику у Прокупљу.
Почетак рата и хапшења Након краткотрајног Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941, Дринка је остала у селу Спанцу, код Куршумлије. Тада је почела да активније политички делује међу сељацима објашњавајући им новонасталу ситуацију и позивајући их да се прикључе Народноослободилачком покрету (НОП). После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, отпочела су масовна хапшења комуниста, а у првој групи ухапшених комуниста на подручју Куршумлије и Прокупља, нашли су се Никодије Стојановић Татко и Дринка Павловић. Убрзо по вести о њиховом хапшењу, у Прокупље, где су били затворени, дошао је Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш. Он је на састанку Месног комитета КПЈ, са члановима разговарао о могућности ослобађања ухапшених комуниста, а пре свега Дринке и Татка. Тада је договорено да Татко покуша да га због лошег здравља пребаце у болницу, где је било више услова за организацију бекства, а да се Дринка спасе преко једног жандарма, који је био симпатизер Комунистичке партије. Уз помоћ жандарма, она је пар дана потом побегла из затвора. Искористивши непажњу других стражара, он је Дринку извео из зграде затвора и одвео до зида у дну дворишта, иза кога су је чекали други илегалци.
200п|лево|мини|Биста Дринке Павловић, рад вајара Милована Крстића из 1969. године, испред истоимене основне школе у Београду После бекства, напустила је Прокупље и наставила са политичким радом. Обилазила је села у околини Куршумлије и Прокупља и позивала народ на устанак. Недуго потом, „црвена учитељица” поново је ухапшена од стране жандарма. Након спровођења у Прокупље, предата је Немцима, а пар дана потом је заједно са групом ухапшеника испоручена Гестапоу у Нишу. У току транспорта у Ниш, искористила је погодан тренутак и побегла, искочивши из камиона у покрету. Војници су пуцали за њом, али је она успела да дотрчи до оближњег шумарка и ту затражи заклон. Потом је отишла на Јастребац, где се тада налазио Штаб Топличког партизанског одреда. У Штабу Топличког одреда, сарађивала је са Ратком Павловићем Ћићком, Радивојем Увалићем, Никодијем Стојановићем Татком и другима, али се овде није дуго задржала јер је крајем августа 1941, од стране Сретена Младеновића Мике, секретара Окружног комитета КПЈ за Ниш позвана да дође у окупирани Ниш, ради преузимања рада партијске технике.
Рад у илегалној штампарији Развојем Народноослободилачке борбе у јужној Србији, Народноослободилачки покрет је све више јачао па се јавила потреба за већом количином пропагандног и другог партијског материјала — књига, брошура, летака, прогласа, новина и др. Сав до тада штампани материјал, који је растуран у овом крају, штампан је у Београду, у илегалној штампарији ЦК КПЈ на Бањичком венцу, а његово илегално допремање било је веома ризично јер га је требало добро сакрити, како не би био откривен, што је задавало доста мука партијским куририма. Како би решио проблем недостатка пропагандног материјала, Окружни комитет КПЈ је одлучио да створи сопствену партијску технику, а за овај поверљиви рад били су изабрани поуздани чланови — Драги Стаменковић и Александар Симић Брка. Они су закупили једну кућицу у Јагодин мали и ту сместили гештетнер, писаћу машину и друга неопходна средства. Након што је почетком септембра 1941. дошла у Ниш, Дринка је преузела руковођење партијском техником. Заједно са њом, у техници је радио Радомир Спасић Аца, који је на гештетнеру извлачио странице и разносио умножени материјал, док је Дринка куцала матрице. Они су свакодневно, поред летака, штампали поједине главе Историје СКП(б), као и око 1.500 примерака Билтена, а овај материјал је потом преношен у Сврљишки, Озренски, Бабички и Кукавички партизански одред, као и у партијске организације Пусте реке, Пирота, Зајечара, Топлице, Јастрепца, па чак и у Македонију.