200п|мини|десно|Контролни узорци крви мини|Илустрација која описује интравенску трансфузију крви Трансфузија крви (, прелити) је процес преношења крви или њених продуката из крвног система једне особе у крвни систем друге. Трансфузија може спасити живот у многим ургентним стањима када долази до обимног крварења, а може се користити и за надокнађивање изгубљене крви у току разних лекарских интервенција или код појединих обољења (тежи облик анемије, тромбоцитопенија итд). Особама које пате од хемофилије или српасте анемије потребне су готово свакодневне трансфузије крви.
Историја Рани покушаји
Први покушај трансфузије описао је хроничар Стефано Инфесура. Он приповеда како је 1492. године, када је папа Иноћентије VIII пао у кому, крв тројице дечака унесена у организам умирућег црквеног поглавара, а према препоруци лекара. Крв је уношена кроз уста, јер у то време концепт циркулације и интравенозни приступ нису били познати. Дечаци су били стари око десет година и свакоме од њих је обећан по један дукат. На крају, не само да је умро папа него и сва тројица дечака. Неки аутори су накнадно оповргнули ову причу, оптужујући Инфесуру за антипапизам.
Захваљујући открићу Вилијама Харвија о кружењу (циркулацији) крви кроз људски организам, у 17. веку дошло је до нешто софистициранијих истраживања трансфузије крви са успешним експерименталним трансфузијама између животиња. Ипак, покушаји трансфузије на људима и даље су имали фаталан исход.
Прва потпуно документована људска трансфузија крви приписана је доктору Жан-Батисту Денију, а одиграла се 15. јуна 1667. године. Он је трансфундовао крв овце у крвни систем петнаестогодишњег дечака, који се касније потпуно опоравио. Дени је након тога извео још једну трансфузију крви у организам радника, који је такође преживео. Оба случаја су вероватно била успешна због претакања мале количине овчије крви, тако да није уследила озбиљна алергијска реакција. Дени је затим извео неколико трансфузија у току лечења господина Моруа, који је након треће трансфузије умро. Иако је питање његове смрти било спорно и приписано његовој супрузи која га је наводно отровала, много је вероватније да је заправо трансфузија довела до кобног исхода. мини|лево|150п|Ричард Лауер Ричард Лауер је истражио утицај промене волумена крви на крвни систем, и развио је методе за проучавање укрштеног кружења крви код животиња. Његови инструменти су на крају довели до прве праве трансфузије крви.
Многе од његових колега су биле присутне… пред крај фебруара 1665. године он је изабрао пса средње величине, отворио југуларну вену и извукао из ње крв… док се његова снага полако гасила… Касније, како би надокнадио велики губитак крви овог пса, унио је крв из цервикалне артерије прилично великог мастифа, који је био везан уз првог… он је био препун… притичуће крви." Након што је „зашио југуларне вене“, животиња се опоравила „без знакова неудобности или неугодности."
Лауер је извео прву трансфузију крви на животињама. Касније, он бива замољен од стране Роберта Бојлија да упозна Краљевско друштво са процедуром читавог експеримента, што је Лауер и урадио у децембру 1665. године.
Шест месеци касније у Лондону, он је извео прву људску трансфузију крви у Енглеској, где је заправо на састанку Краљевског друштва он надзирао уношење 100-150 -{ml}- овчије крви у организам пацијента. Прималац је био Артур Цога, болесник који је патио од „безазленог облика лудила“. Овчија крв је коришћена због спекулација о добробитима размене крви између врста; претпостављало се како крв нежног јагњета може смирити буран дух узнемирене особе, и како срамежљиве особе могу постати комуникативније ако приме крв друштвенијих бића. Лауер је неколико пута изразио жељу за даљим лечењем Цоге, али је његов пацијент одбио ове понуде.
Први успеси мини|Стакло коришћено у древној методи трансфузије крви. Научни приступ трансфузији крви датира из прве деценије 19. века, када су откривене крвне групе, што је довело до мешања крви даваоца са крвљу примаоца пре извођења саме трансфузије (рани облик унакрсне пробе).
Године 1818, доктор Џејмс Бландел изводи прву успешну трансфузију људске крви, у циљу лечења породиља које су искрвариле. Он је користио мужеве пацијенткиња као даваоце крви, и узимао је око 120 -{ml}- крви из мужевљеве руке како би је пренео у крвни систем његове супруге. У периоду 1825—1830. године Бландел је извршио 10 трансфузија крви, од којих је пет било благотворно и корисно, тако да је објавио своје резултате. Осим тога, Бландел је изумео велики број инструмената за трансфузију (бризгалице, игле за венепункцију и др), а зарадио је и значајну суму новца (око 50 милиона долара). Године 1840, у медицинској школи Светог Ђорђа у Лондону, Семјуел Армстронг Лејн (кога је помагао Бландел) врши прву успешну потпуну трансфузију крви у циљу лечења оболелих од хемофилије.
Бечки лекар Карл Ландштајнер је 1900. године открио постојање три крвне групе (A, B и О), зашто је 1930. године добио Нобелову награду. Две године касније (1902) Де Кастело и Стерли су открили и четврту крвну групу - AB, чиме је био отворен пут трансфузији крви. Ландштајнер је 1901. године такође открио да мешање крви два човека понекад доводи до згрушавања и да је то главни узрок због којег је долазило до лоших, а често и смртоносних последица трансфузије крви.
Настанак банака крви мини|десно|250п|Приказ трансфузије из 1914. године Док су се прве трансфузије вршиле директно из даваоца у крвни систем примаоца пре коагулације, 1910-их је откривено да се додатком антикоагуланса и чувањем крви у расхладним уређајима она може складиштити неколико дана. Прва недиректна трансфузија изведена је 27. марта 1914. године, а извео ју је белгијски доктор Албер Истен, који је користио натријум-цитрат као антикоагуланс. Прва трансфузија која је користила складиштену и охлађену крв изведена је 1. јануара 1916. године. Освалд Хоуп Робертсон, медицински истраживач и официр Војске Сједињених Америчких Држава познат је као прва особа која је основала банку крви током служења у Француској за време Првог светског рата.
Прва академска институција посвећена трансфузији крви основана је у Москви 1925. године, од стране Александра Богданова. Он је једним делом био надахнут потрагом за вечном младошћу, и са задовољством је приметио побољшање свог вида, заустављање ћелављења и остале позитивне симптоме након примања 11 трансфузија крви.
Након смрти Владимира Лењина, Богданову је поверен његов мозак јер је постојала нада за оживљавање преминулог бољшевичког вође. Богданов је изгубио живот 1928. године током једног од његових експеримената, када је примио крв студента који је боловао од маларије и туберкулозе. Неки научници (попут Лорена Грејама) сматрали су како је његова смрт могла бити и самоубиство, док други тврде како крвне групе нису биле компатибилне јер у то време појам крвних група није био у потпуности разјашњен.
Модерно доба мини|десно|250п|Мобилна јединица за трансфузију (1936. година) Совјетски Савез је успоставио национални систем банака крви током 30-их година 20. века. Новости о искуствима Совјета дошла је до Америке, када 1937. године Бернард Фантус, директор болнице Кук каунти из Чикага, оснива прву болничку банку крви у САД. При стварању болничких лабораторија које су конзервирале и чувале донорску крв, Фантусу је пала на памет идеја о називу „банка крви“. За неколико година, болнице и друштвене банке крви су отворене широм САД.
Крајем 30-их и почетком 40-их година 20. века, истраживања доктора Чарлса Друа довела су до открића могућности раздвајања крви на крвну плазму и црвене крвне ћелије, и до тога да се наведене крвне компоненте могу одвојено замрзнути и чувати. Крв обрађена на овај начин трајала је дуже и шанса да ће доћи до њене контаминације била је много мања. мини|десно|250п|Пластична кеса за прикупљање крви На прелазу 1939. и 1940. године, Карл Ландштајнер, Алекс Винер, Филип Левајн, и Р. Е. Стетсон долазе до великог и важног открића Rh система крвних група, након чега се испоставило да је већи део трансфузијских реакција био узрокован њиховом инкомпатибилношћу. Три године касније, Ј. Ф. Лути и Патрик Л. Молисон уводе ACD-раствор, који смањује волумен антикоагуланса, што је омогућило узимање већих количина крви током трансфузија, као и њено складиштење и чување на дуже време.
Карл Волтер и В. П. Марфи уводе 1950. године пластичне кесе за прикупљање крви. Захваљујући овом новитету дошло је до еволуције у систему прикупљања крви, па је сада било сигурно и лако раздвојити многобројне крвне компоненте из само једне јединице крви. Открићем антикоагулансног средства CPD – A1 1979. године, рок конзервисане крви је продужен што је повећало залихе и омогућило размену тих залиха између банака крви.
Мере предострожности Компатибилност мини|десно|170п|Компатибилност група мини|десно|170п|Компатибилност плазме Велика пажња се поклања унакрсној проби како би се спречила имунолошка реакција примаоца на даваочеву крв. Уз општепознате поделе на крвне групе (A, B, AB и O) и Rh факторе, познато је како и други мањи антигени црвених крвних ћелија играју значајну улогу у компатибилности крви даваоца и примаоца. Ти други типови често постају изражајни ако особа прима већи број крвних трансфузија, јер примаочев организам након одређеног времена развија све већу и већу отпорност на крв осталих људи кроз процес алоимунизације.
+Компатибилност крви даваоца и примаоца Крвна група примаоца Компатибилна крвна група А- А- О- А+ А-, А+, О-, О+ B- B-, О- B+ B-, B+, O-, O+ AB- А-, B-, AB-, O- AB+ А-, A+, B-, B+, AB-, AB+, O-, O+ O- О- O+ O-, О+
Тестирање на инфекције
Бројне инфективне болести могу се пренети током крвне трансфузије. То је довело до увођења строгих стандарда код трансфузије у развијенијим земљама. Ови стандарди укључују тестирања на могуће опасне факторе и здравствене проблеме даваоца крви, што подразумева постављање стандардних усмених и писаних питања добровољним даваоцима крви, одређивање нивоа (концентрације) хемоглобина и друга лабораторијска тестирања крви. Недостатак оваквих стандарда у сеоским подручјима Кине, где сиромашни сељаци којима су инјектиране туђе црвене крвне ћелије донирају крвну плазму за одређене своте новца, довело је до опште заразе читавог села вирусом хумане имунодефицијенције.
По Закону у Србији, крв давалаца тестира се на само четири обољења: хепатитис тип Б и тип Ц, сиду и сифилис.
Када се потреба трансфузије крви може предвидети (нпр. пре заказане операције), може се применити принцип аутотрансфузије, како би се особа заштитила од заразних болести или како би се предупредио проблем компатибилности крвних група.
Обрада крви пре трансфузије
Донирана крв се понекад подвргава обради након прикупљања, како би била употребљива код специфичних група пацијената:
Леукоредукција представља уклањање (филтрацију) залуталих белих крвних зрнаца из крвног продукта особе. Леукоредуцирана крв ће изузетно ретко довести до алоимунизације (развијања антитела против одређене крвне групе), и ретко ће довести до фебрилних трансфузијских реакција. Осим тога, леукоредукција знатно смањује шансу заразе цитомегаловирусом (ЦМВ). Овај поступак се користи код: пацијената којима је често потребна трансфузија, потенцијалних примаоца органа, болесника са историјом фебрилних нехемолитичких трансфузијских реакција, ЦМВ серонегативних пацијената под ризиком, чије су серонегативне компоненте недоступне и др.
Ирадијација се примењује код болесника чији је имунолошки систем тешко затајио и под ризиком графт-версус-хост реакције. Трансфундовани еритроцити могу се подвргнути ирадијацији са најмање 2500 Gy како би се спречило дељење даваочевих Т-лимфоцита. Овакви крвни продукти користе се код: пацијената са наследним имунолошким недостацима, пацијената који примају крвне трансфузије од рођака у програмима директне трансфузије крви, пацијената који примају велике дозе хемотерапије или се подвргавају трансплантацији коштане сржи, особа зараженим ХИВ вирусом.