Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887 — Београд, 17. октобар 1972) био је српски принц. Треће је дете и први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе -{I}-. Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.
Имао је запажену улогу у протестима у Србији током Анексионе кризе, када је одржао два ватрена говора током два велика митинга. Био је и члан српске делегације која је током кризе отишла у званичну дипломатску посету руском цару Николају II у Санкт Петербург.
На психијатријско лечење је послат 15. маја 1925. године најпре у ловачком имању дворца Тиквеш код места Беље, да би око годину дана касније био пребачен у Горњу Топоницу, код Ниша. Из душевне болнице је изашао 1941. године, током инвазије и окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине. Немци су га заробили негде код Пљеваља и пребацили у Београд. По неким изворима су му Немци понудили да влада окупираном Србијом као краљ, што је он одбио.
После рата је остао да живи у Југославији, убрзо се оженио, и дане је проводио као обични грађанин. Током тог периода објавио је аутобиографију под насловом Истина о моме животу. Постоје и наводи да су га повремено виђали са Јосипом Брозом Титом током неких шетњи кроз Београд. Надживео је свог братанца краља Петра II за око две године.
Једини је члан династије Карађорђевић који је остао да живи у Новој Југославији након Другог светског рата, и једини поред сестре Јелене коме није конфискована имовина, нити одузето држављанство указом из 1947. године.
Биографија Одрастање у Црној Гори мини|лево|200п|Породична слика Карађорђевића настала на Цетињу нешто након 8. септембра 1887. Ђорђа држи мајка у средини слике, десно од њега су његова сестра Јелена и стриц Ђорђе, лево је сестра од тетке Ида Николајевић, док његов отац Петар и стриц Арсен стоје. мини|лево|Слика из детињства мини|десно|Принц Ђорђе Карађорђевић и Мика Петровић Алас, 1906. мини|десно|Принц Ђорђе Карађорђевић у Санкт Петербургу, 1908.
Око 29 година пре његовог рођења његов деда кнез Александар је смењен током Светоандрејске скупштине, после чега се са породицом преселио у своје имање у Темишвару. Братанац његовог деде Ђорђе, син старијег Карађорђевог сина Алексе, по неким комбинацијама је имао могућности да постане нови кнез, а један од главних људи који су му пружали подршку у томе је био његов таст капетан Миша Анастасијевић. Скупштина је међутим одлучила да врати назад Милоша Обреновића на место кнеза, после чега је највероватније и старији Ђорђе са женом Сарком отишао у егзил. После атентата на кнеза Михаила кнез Александар је оптужен да је организовао атентат, па је Карађорђевићима забрањен улаз у Србију, а члан 10 првог поглавља Устава Србије из 1869. у једном делу наводи да је на Карађорђевиће и њихове сроднике и потомке бачено народно проклетство, и да се они не могу бирати за кнежеве. Старија грана Карађорђевића је напослетку завршила у Француској, док су деца кнеза Александра путовала по Европи, да би на крају Петар I Карађорђевић вероватно по први пут посетио Кнежевину Црну Гору 16. (2) јануара 1883. године. Тамо се на кратко настанио, да би се истог лета оженио Зорком која је била најстарија ћерка кнеза Николе. Остали сродници Петра Карађорђевића, попут браће Ђорђа и Арсена који су служили у руској војсци, такође су повремено посећивали Црну Гору у којој се Петар тада трајно населио.
Ђорђе је рођен 8. септембра (27. августа) 1887. године на Цетињу као треће дете и први син Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке. Вест о његовом рођењу је објављена у службеним новинама Кнежевине Црне Горе Глас Црногорца, где је наведено да се он родио на десету годишњицу освајања Никшића, током Црногорско-турског рата. Тог дана је у Београду одржана прослава имендана краљице Наталије Обреновић,. а пошто су Карађорђевићи и Обреновићи били у сукобу, у званичним новинама Србије није било речи о његовом рођењу. Крштен је првог дана Свете Тројице 18. (30.) јуна 1888. године. Кум му је био руски император Александар III, а кумица императорова сестра Марија Александровна. Пошто кумови нису могли лично да присуствују крштењу, именовали су своје заменике; Александар III је именовао посланика Русије у Црној Гори, Кимона Емануиловича Аргиропула, док је царева сестра именовала ћерку књаза Николе, Стану Николајевну. Крштење је обављено у Цркви Успења Пресвете Богородице у Радовићима, локално познату као Црква Свете Госпође. Непосредно по његовом рођењу или крштењу је настала фотографија његове породице, и то је најранија слика на којој се он појављује.
Млађи брат Александар се родио мало више од годину дана касније, 16. (4) децембра 1888, међутим око осам дана након тога му од галопирајуће туберкулозе умире стриц који се такође звао Ђорђе и који је био млађи брат његовог оца Петра.
Мајка му је преминула на порођају 16. марта 1890. у 25 година рађајући његовог брата Андреја. После Зоркине смрти и Андреј је убрзо преминуо. Брата од стрица Павла је добио 27. (15) априла 1893. године. Он је био син Арсена и Ауроре Демидове. Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10 живели следеће 4 године.
Живот у Швајцарској и Русији мини|лево|Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена и Кнежевић Ђорђе, Деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице — Зорке Карађорђевић, Женева 1894. Са сестром Јеленом, братом Александром и оцем је још неко време живео на двору свог деде кнеза Николе. Петар је 29. (17) јуна 1894. отпутовао у иностранство одакле се вратио после скоро месец дана, 27. (15) јула. У следећем броју Гласа Црногорца од 3. августа (22. јула) је објављено да је Петар током боравка у иностранству у Женеви узео стан у најам, и да 20. (8) септембра планира да се ради васпитања своје деце трајно пресели тамо. Та вест је дочекана са благим изненађењем, пошто се изгледа у јавности није очекивало да ће се он после 10 година у Црној Гори са породицом иселити одатле. Тако је Ђорђе са братом, сестром и оцем отишао у Женеву, где је са њима и похађао школу. Годину дана по њиховој селидби у Женеву, стриц Арсен се развео од своје жене Ауроре Демидове, па је оставио свог једногодишњег сина Павла код њих. Ђорђе је у том граду заједно са Александром и Павлом похађао школу по називу Брехбил (Brechbühl). Његов отац Петар је једном приликом испричао Арчибалду Рајсу да су његова деца сама ишла до школе и назад, и да је једном приликом влада под Миланом Обреновићем покушала да их отме. Ђорђе му се конкретно једном приликом пожалио да је један човек хтео да га поведе пошто га је претходно задржао на улици. Тамошња полиција је била извештена о томе, и након тога се то није понављало, на шта је тада краљ Петар I похвалио Рајсу швајцарску полицију.
Касније је са братом Александром ишао у војну школу у царској Русији, где су дошли до Кадетског корпуса цара Александра -{II}-. Од својих другова кадета је скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке, биле удате у Русији за чланове царске породице. Такође му је и стриц Арсен у то време служио у руској војсци, док је пре смрти 1888. ту служио и његов други стриц Ђорђе. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. године, када су у Србији убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.
Први долазак у Србију Након Мајског преврата је Србија остала без краља, а државом је управљала новоформирана Друга влада Јована Авакумовића. Влада је сазвала скупштину и сенат са циљем избора новог краља, и одабрали су Ђорђевог оца Петра Карађорђевића. У тренутку избора је Петар са братанцем Павлом живео у Женеви, док је Ђорђе био у Русији са братом Александром где су служили у руској војсци, стриц Арсен такође, док му је сестра Јелена живела са теткама из династије Петровић Његош које су биле удате тамо. Петар је сам дошао у Србију, а око месец дана по његовом доласку је 5. августа (23. јула) 1903. објављено да ће 10. августа (28. јула) у понедељак Ђорђе, Александар и Јелена око пола 7 ујутру доћи у Београд. За њихов дочек је влада направила и посебан одбор. На датум објаве те вести је краљ Петар I одликовао свог млађег сина Александра, млађег брата Арсена, и братанца Павла орденом двоглавог белог орла петог степена. Одлука је у службеним вестима објављена 9. августа (27. јула). Проглас да је Ђорђе стигао у Беч је био 7. августа (25. јула), одакле у недељу 10. августа (28. јула) креће за Београд у коме треба да дође у понедељак око 9. У званичним новинама краљевине Србије се више извештавало о Ђорђевом здрављу, пошто је био престолонаследник, а објављен је и свечани протокол који ће се извршавати при дочеку престолонаследника Ђорђа.
мини|десно|Деца краља Петра I у Бечу на путу ка Србији. Објављено у новинама Wiener Bilder од 12. августа 1903. У понедељак 28. јула 1903. (10. августа по новом календару) је из Беча стигао воз којим је Ђорђе дошао у Београд. На железничкој станици је било присутно доста људи уз вероватно целокупни државни врх. Када је воз стао, краљ Петар је први ушао у воз и извео старијег сина, престолонаследника Ђорђа, пред окупљени народ. На перону је дочекан са одушевљењем, а за њим су редом изашли и његов млађи брат Александар, старија сестра Јелена, стриц Арсен и брат од стрица Павле, и свита која је са њима пошла, у којој су били и доктор Ненадовић, секретар краља Петра, и официри који су предати на службу Ђорђу. Он и Александар су носили уноформу руских кадета, с тим што је Ђорђе имао и ленту Белог Орла на грудима, сестра им је носила свилену хаљину за путовања, док су Арсен и Павле били у цивилу. У протоколу није спомињано да ће на дочеку доћи и Арсен са сином Павлом, а осим Петра I нико од присутних Карађорђевића до тада није крочио у Србију, нити се тамо родио. Старија Алексина грана породице, коју су чинили Сарка, Алекса и Божидар, није била на овом дочеку.
мини|десно|Јелена, Ђорђе, Александар и Павле Карађорђевић у младости. Слика је вероватно настала нешто после њиховог доласка у Србију. Краљ је повео Ђорђа поред почасне чете која им је дала одговарајући поздрав, затим су отишли до чланова актуелне Авакумовићеве владе које му је отац представио, да би га онда шеф владе Јован Авакумовић поздравио једним дужим говором. Ђорђе му је на говор одговорио:
Окупљени народ је поздравио говор, после чега је председник београдске општине Никола Стаменковић Ђорђу дао со и хлеб, и одржао свој поздравни говор. Он му се захвалио, па се упознавао са члановима дипломатског кора, државним службеницима, и осталим окупљеним народом. Жена Јована Авакумовића је Јелени Карађорђевић дала букет цвећа. После неког времена се краљ Петар са породицом одвезао до Саборне цркве, где је Митрополит београдски Инокентије са свештенством одржао молитву и благодарење. У првим колима је био Петар са престолонаследником Ђорђем, у другом Јелена и Александар, у трећем Арсен и Павле, док је за њима ишла и њихова свита. После службе у цркви су отишли у Двор.
По једном руском извору Ђорђе се у овом тренутку живота солидно служио српским језиком, али му то није био главни језик у комуникацији, већ је то био француски. У Женеви где је одрастао велика већина грађана говори француски, а тим језиком су на двору и код краља Николе изгледа говорили његови рођаци са мајчине стране, а и његов отац Петар. Млађи брат Александар по том извору скоро уопште није говорио српски када је дошао у Србију, већ је морао да га учи.Галина Шевцова. Красные маки для княгини. — М: Союз- Дизайн, 2017. —
Анексиона криза мини|десно|Престолонаследник Ђорђе (у позадини на балкону) позива демонстранте на рат са Аустроугарском током демонстрација 1908. године. Слика објављена у новинама Wiener Bilder (Бечке слике) 21. (9.) октобра 1908.