Краљево

Краљево је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Рашког управног округа. Према попису из 2022. било је 57.432 становника. Налази се у Шумадији на трима рекама: Ибар, Западна Морава и Рибница, као и између планина Котленик на северу и Столови на југу. Градски грб се састоји од седам круна, што симболизује седам крунисања краљева у манастиру Жича, који се налази на 5 -{km}- од центра града.

Етимологија Најстарије познато име насеља, за које постоји писани извор, је Рудо Поље. Под тим именом се помиње 1476. у турском катастарском попису Смедеревског санџака. Након доласка Турака на просторе данашњег Краљева и околине освајачи су једноставно превели име на турски језик, што гласи Каран Оваси. Народ је то поједностављено изговарао Карановац. Исти назив забележен је и у попису из 1528, а затим се јављала двојност назива, те се 1576. у различитим изворима наводи као Рудо Поље или као Карановац. На молбу мештана Карановца, након крунисања Милана Обреновића за краља у манастиру Жичи, име града указом је промењено у Краљево 19. априла 1882. Назив се задржао до после Другог светског рата, а 6. јула 1949. преименовано је у Ранковићево, по Александру Ранковићу и тај назив носило је до 8. јануара 1955. године, када је враћено име Краљево.Друг Тито и друг Марко у Ранковићеву („Политика”, 18. април 2017) Chrome-extension://gmpljdlgcdkljlppaekciacdmdlhfeon/images/beside-link-icon.svg

Географија Краљево се налази у средишњем делу Србије, на 43°43' сгш и 20°41' игд, на ушћу Ибра у Западну Мораву, у западнопоморавској котлини између питомих шумадијских и суровијих старовлашких и копаоничких планинских масива, на надморској висини од просечних 206 m.

Географску особеност Краљева употпуњују и делови речних токова Ибра и Западне Мораве са притокама. Краљевачки део Западне Мораве има благе падине испресецане потоцима и речицама, које су у вишим деловима обрасле листопадном шумом, а у нижим су засађени воћњаци и виногради. Поред саме реке простиру се водоплавне, плодне равнице погодне за гајење пољопривредних култура. Највећа притока Западне Мораве је река Гружа. Река Ибар се одликује буковима и слаповима, великим бројем притока и богатим рибљим фондом. Атрактивност Ибарске клисуре, чије су падине стрме, често огољене и расечене споредним поточним и речним клисурама, огледа се, пре свега, у кривудавом току реке. Највеће десне притоке Ибра су Гвоздачка река, Магласица и Рибница, а са леве у Ибар утичу Студеница, Дубочица, Пивница и Лопатница. Све су бистре планинске реке, прозирно зеленкасте боје, пуне брзака и мањих водопада. Пар километара пре Краљева, Ибар излази из клисуре и постепено се смирује, све до ушћа у Мораву. Треба поменути и планине које се налазе у околини Краљева: Гоч (1.216 -{m}-), Столови (1.375 -{m}-), Троглав (1.177 -{m}-), Чемерно (1.579 -{m}-), Радочело (1.643 -{m}-) и друге. Обрасле су шумом (на нижим надморским висинама буква, јела, липа, јасен, а на вишим четинари) а обилују пашњацима и разноврсним планинским биљем.

Клима Клима у Краљеву је умерено континентална, тако да се климатски фактори мењају у зависности од годишњег доба. Оваква клима а и географски положај условљава и инсолацију - у летњем периоду просечно 8,5 сунчаних сати дневно, а годишњи просек је 5,5. Средња годишња температура у самом граду је 11 °C, лети око 22 °C а зими око 0 °C (највећа летња, забележена 22. јула 1939, била је 44,3 °C, а најнижа зимска, 13. фебруара 1935. године -25,4 °C). Јак ветар (кошава) је одлика позне јесени, зиме и раног пролећа а у остало доба године дувају блажи западни и северозападни ветрови.

Историја

мини|Средњовековни град Маглич 20 -{km}- јужно од Краљева Далека историја околине Краљева, али и географски положај и појединачна археолошка открића указују на постојање насеобине и 2000 година пре нове ере. На основу досадашњих истраживања најстарији трагови материјалне културе потичу са неолитских локалитета Дивље поље у Ратини и Лађариште у селу Врњци.

Могуће је да је грчки утицај стигао до ових крајева још у 4. веку пре нове ере, што показују грчки шлем, златни и ћилибарски накит, керамичко посуђе, пронађени на чувеним археолошким налазиштима са ширег подручја Ибра и Западне Мораве.

Сматра се да је Ибарска долина, као природна саобраћајница, довела и Римско царство. Стварањем римских провинција на Балкану територија данашњег града и околине постаје гранична зона између Горње Мезије и Далмације. Ови крајеви били значајни за Римљане због рудног богатства и постојања геотермалних извора. Из античког периода потиче и вотивна ара посвећена Јупитеру, пронађена у горњем Лашцу, као и цигларска пећ откривена у Чибуковцу.

Средњи век мини|десно|Манастир Жича Према неким претпоставкама, доњи Ибар је „првобитна српска област“, најстарије језгро привредног, друштвеног и политичког живота код Срба. Српска држава Рашка настала је у 11. веку, а малобројни подаци говоре да је област Краљева у најактивнијем делу српске државе. О томе сведоче и бројни манастири: Студеница (1188) - задужбина и маузолеј Стефана Немање; Жича - од 1219. године седиште српске аутокефалне архиепископије и место крунисања српских краљева; затим Љубостиња, Градац, Стара Павлица и средњовековни град Маглич.

Село Рудо Поље, из ког је настало Краљево, основано је у другој половини 14. века. Овај крај пао је под турску власт коначним падом Српске деспотовине 1458—1459. године.

Турска владавина мини| Господар Васин конак Током турске владавине насеље Рудо Поље је постало познато под именом Карановац. Бржи развој Карановца отпочео је у доба аустријске окупације северне Србије од 1718. до 1739. године. Пожаревачким миром 1718. године установљена је граница на Западној Морави између Аустрије и Турске. Карановац постаје важно погранично насеље и стециште одбеглих Турака из Чачка, Крагујевца и других насеља која су припадала Аустрији.

Преко ове паланке одвијала се трговина караванским саобраћајем. У Карановцу се налазио караван-серај, који је изгорео у аустријско-турском рату 1737—1739. године, када је и само насеље порушено и попаљено. Сем тога, у Карановцу је поред земљорадње било развијено и занатство. Тако је ова паланка 40-их година 18. века постала једно од највећих турских насеља у овом делу Србије.

Модерно доба мини|Споменик на тргу Српски устаници су 1805. освојили Карановац и спалили га. Друштвено-економски живот Карановца у време устаничких година био је жив. На рушевинама старе турске вароши израстао је нови српски Карановац, који постаје живо трговачко и занатско место, значајна војна база, саобраћајни чвор и административно-судски центар нахије. После паљења и рушења Карановца 1805. године протерано је муслиманско становништво. Почели су да пристижу Срби занатлије и трговци, који су заменили муслимане.

Карановац је до 1819. био седиште пожешке нахије. Градски камени православни храм градио је и украсио 1823. године "сопственим иждивенијем" кнез Милош Обреновић."Просветни гласник", Београд ? Карановац постаје 1838. године седиште истоимене општине и среза у саставу Чачанског округа. Значај Карановца је порастао премештањем Окружног начелства и Окружног суда из Чачка 1853. године, а 1854. године у њега је пресељено и седиште епископа жичког, где се и данас налази. Карановац није дуго остао седиште округа јер су окружна начелства већ 1859. године враћена у Чачак.

Током Првог светског рата аустроугарске трупе су окупирале Краљево. Оне су ушле у град 6. новембра 1915. године. Окупационе власти је дочекала делегација на челу са Јтадашњим председником општине Јовицом Стојковићем, која је предала град. Међутим, након предаје града, током уласка окупационих трупа, у самом центру Краљева погинуо је немачки каплар Франц Милер. Да би заштитили Краљево од пљачке, његови најугледнији грађани су прикупили новац и позајмили су га Општини на име контрибуције, који је предат окупатору. Касније је овај новац био враћен Општини. Српске трупе су 9. октобра 1918. (ст. кл.) године заузеле Краљево.

Током Другог светског рата Краљево је поприште борби. Током устанка 1941. снаге четника и партизана заједнички су нападали немачки гарнизон у Краљеву. У октобру је извршено масовно стрељање талаца, када је Краљево задесио један од највећих злочина на простору окупиране Србије за време Другог светског рата, који су извршиле немачке окупационе снаге. Догађај је познат под називом Масакр у Краљеву. Ово је назив за масовна стрељања грађана Краљева од 15-20. октобра 1941. Стрељања су се догодила у знак одмазде због устаничког дејствовања у околини града, односно како би се терором деблокирао град. Први таоци су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Два дана касније је још једна велика група грађана заробљена на превару и стрељана два дана касније, што је исходило укупним потврђеним бројем од 2196 људи који су евидентирани именом и презименом од чега 54 Руса, око 60 Словенаца и других. Укупан број страдалих цивила на краљевачком подручју износи 2255. Масакр у Краљеву је коинцидирао с много познатијим масакром у Крагујевцу. Из Краљева је 1942. са 400 вагона пренета велика хала (300×70×30 метара) Државне фабрике авиона Краљево коју је употребила немачка „Rax-Werk Ges.mbH” код Винер Нојштата, где су присилни радници радили оружје великих габарита (локомотиве, тенкове, авионе, ракете В-2). Хала је једина која је преживела савезничка бомбардовања и још данас носи име „Serbenhalle“ (српска хала) као складиште. Осим одмазде у самом граду, немачка војска је одмазду у јесен 1941. године спроводила и у околним селима Жичког среза. До сада је поименице утврђено 264 лица која су страдала у овим немачким казненим ескпедицијама.

Збивања у Краљеву су године 1975. послужила као подлога за играни филм Црвена земља.

Поред немачке војске, и бугарска војска је на подручју Краљева током Другог светског рата вршила ратне злочине. Немачке оперативне турпе у Србији, које су морале да се пребаце на Источни фронт, замениле су трупе Првог окупационог корпуса из Бугарске, потчињене немачком Војном заповеднику Србије. На подручје Врњачке Бање и околних села бугарске трупе пристижу почетком јануара 1942. године, а у јуну у Краљево долази бугарска 9. пешадијска дивизија. Бугарски војници су били смештени на Ратарском имању, у касарни и коњушници у Хаџи-Милентијевој улици (данашње насеље Моше Пијаде), а становали су у Старој железничкој колонији. Штаб 9. дивизије је у априлу 1943. године заменила 24. пешадијска дивизија. Главни задатак бугарских трупа је био да обезбеђују важне саобраћајнице. Убрзо по доласку у Краљево, бугарски војници су почели да изазивају инциденте, нападајући и жене и децу. Становништво је највише страховало од крађа које су бугарски војници често вршили. Као изговор су коришћени и претреси, које су бугарске трупе вршиле и самостално и у сарадњи са Немцима. Једна од највећих заједничких акција две окупаторске војске спроведена је 23. фебруара 1943. године, када је спроведена блокада Краљева и том приликом је ухаппшено око 150 лица, махом чланова КПЈ и СКОЈ-а и њихових симпатизера. Бугарске трупе су на подручју Краљева остале до повлачења у августу 1944. године. По досадашњим подацима, бугарска војска је директно одговорна за смрт 41 лица, 4 силовања и десетине претупчених и опљачканих грађана. Поред тога, бугарске трупе су одговорне и за стрељања у току 1943. године која су извршиле заједно са Немцима.

Током јесени 1944. Краљево са околином било је поприште шестонедељних борби између совјетско-југословенских снага с једне, и немачке Армијске групе Е с друге стране, познатих под називом Краљевачки мостобран. Ослобођено је 29. новембра 1944. Тај датум је годинама обележаван као дан града, али је 1998. за ту намену узет 7. октобар (по јулијанском календару 24. септембар), који представља смрт Стефана Првовенчаног.

Краљево и околину је 3. новембра 2010. погодио земљотрес у којем су погинуле две особе, а повређено је више 100.

Демографија