Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016)Преминуо Данило Николић („Политика“, 7. фебруар 2016) био је српски књижевник. Он је један од најзначајнијих приповедача и романописаца српске књижевности друге половине 20. века, чије су књиге вишеструко награђиване књижевним наградама. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Биографија лево|мини|200пиксел|Данило Николић са оцем Спасојем, 1940. мини|200пиксел|Данило са школским друговима из гимназије, Пећ, 1940. Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Кристине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остала два и гимназију у Пећи. У својим средњошколским данима започео је сарадњу са листом Јединство, као дописник из Метохије.

мини|200пиксел|Николић у Кнез Михаиловој улици у Београду, 1997.Године 1946. добио је стипендију и отишао на студије у Београд, где је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду. Управо у овој информативној кући Николић ће провести свој радни век, где након дипломирања ради као новинар, потом као уредник у програмима за књижевност и културу, а до пензионисања и као уредник-драматург Драмског програма. За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије.

Прву књигу приповедака, „Мале поруке”, објавио је 1957. године. У својим раним делима, као и у неким каснијим, често се враћао својој родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима. Међу књигама приповетки запажене су још и „Повратак у Метохију”, „Улазак у свет”, за коју је добио Андрићеву награду 1997. године, потом „Списак грешака” и „Проветравање владара”.

Први роман објавио је 1989. године под називом „Власници бивше среће”, који је ушао у десет најбољих романа деценије. Написао је и роман „Краљица забаве”, за који је између осталог добио и Нолитову награду, Награду „Борисав Станковић” и Награду „Бранко Ћопић”, потом романе „Фајронт у Гргетегу”, за који је добио НИН-ову награду 1999. године, „Мелихат из Глог”, „Списак будућих покојника” и роман „Јесења свила”, за који је добио Награду „Меша Селимовић” 2001. године. Објавио је и антологију „Последње приче писане руком” (КОС, Београд, 1986).

Николићеве приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству.

За живота је важио за једног од омиљених фигура међу писцима, а називали су га „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком",„ доајеном српске књижевности” и „иноватором оданом традицији”, који је својим делима сањао о повратку у Метохију. Близак пријатељ био му је и Стеван Раичковић, са којим се свакодневно виђао у „Славији”.

Преминуо је у 90. години, 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Од 2019. године, улица у Градској општини Чукарица у Београду носи његово име.

Легат Данила Николића

Легат Данила Николића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, а његово формирање започео је сам Данило за живота, као збирку, поклањајући Удружењу бројне своје књиге, као и неколико десетина књига са посветама. Након његове смрти 2016. године, ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић наставиле су са поклонима Удружењу, а у августу 2020. године званично је формиран легат.

Награде мини|200пиксел|Данилу Николићу за дугогодишњи допринос програмима Радио-телевизије Београда, РТБ Добитник је бројних књижевних награда за своје збирке прича и романе, међу којима су:

Награда „Лазар Вучковић”, за причу Улазак у свет, 1987. Андрићева награда, за збирку прича Улазак у свет, 1998. Нолитова награда, за роман Краљица забаве, 1996. Награда „Бранко Ћопић”, за роман Краљица забаве, 1996. Награда „Борисав Станковић”, за роман Краљица забаве, 1996. НИН-ова награда, за роман Фајронт у Гргетегу, 1999. Награда „Меша Селимовић”, за роман Јесења свила, 2002. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2004. Награда „Стеван Пешић”, 2007. Награда „Вељкова голубица”, за целокупно приповедачко дело од изузетне уметничке вредности, Сомбор, 2009.

Дела

Галерија

Референце

Спољашње везе

Преовлађује проза хладне крви - интервју („Политика“, 13. јануар 2015)

Категорија:Рођени 1926. Категорија:Умрли 2016. Категорија:Сплићани Категорија:Срби у Далмацији Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски драматурзи Категорија:Добитници НИН-ове награде Категорија:Добитници Андрићеве награде Категорија:Добитници Награде Борисав Станковић Категорија:Добитници Награде Меша Селимовић Категорија:Добитници Награде Бранко Ћопић Категорија:Чланови Удружења драмских писаца Србије Категорија:Оснивачи и чланови Адлигата Категорија:Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду