Алфред Молина () је енглески глумац, рођен 24. маја 1953. године у Лондону (Енглеска). Познат је по улогама у позоришту и на екрану. Молина је добио награду Драма Деск, као и номинације за двије награде Британске филмске академије, награду Британске независне филмске академије, награду Спирит, пет награда Удружења филмских глумаца и три награде Тони.
Први пут се прославио у Вест Енду, зарадивши номинацију за награду Лоренса Оливијеа за најбољег новог глумца за своју улогу у продукцији представе Оклахома! 1980. године. Добио је номинације за награду Тони за улоге на Бродвеју играјући Ивана у представи „Умјетност“ (1998), Тевјеа у представи „Виолиниста на крову“ (2004) и Марка Ротка у представи „Црвено“ (2009). Вратио се на Бродвеј играјући професора Серебрјакова у оживљеној представи „Ујка Вања“ (2024).
На филму је дебитовао као Сатипо у филму „Отимачи изгубљеног ковчега“ (1981). Добио је двије номинације за награду БАФТА за улоге Дијега Ривере у филму „Фрида“ (2002) и Џека Мелора у филму „Образовање“ (2009). Његови други значајни филмови укључују „Наћули уши“ (1987), „Зачарани април“ (1992), „Ноћи бугија“ (1997), „Чоколада“ (2000), „Лутер“ (2003), „Да Винчијев код“ (2006) и „Љубав је чудна“ (2014). Посудио је глас ликовима у филмовима „Ранго“ (2011), „Универзитет за монструме“ (2013), „Ралф растура интернет“ (2018) и „Залеђено краљевство 2“ (2019). Такође је познат по улози Ота Октавија / Доктора Хоботопа у филму Сема Рејмија „Спајдермен 2“ (2004) и филму Марвеловог филмског универзума „Спајдермен: Пут без повратка“ (2021).
На телевизији, Молина је добио две номинације за награду Еми за најбољег споредног глумца у мини-серији или антологијској серији или филму за улоге Бена Викса у HBO филму „Нормално срце“ (2014) и Роберта Олдрича у FX мини-серији „Завада: Бет и Џоан“ (2017). Његове друге значајне телевизијске улоге укључују „У међувремену“ (1983), „Убиство у Оријент експресу“ (2001) и „Три пајнс“ (2022).
Биографија Рани живот и образовање Рођен је као Алфредо Молина у лондонском округу Падингтон. Његови родитељи су били имигранти: његов шпански отац — из Мурсије — био је конобар који се падобраном спустио у Француску са SOE прије Дана Д, а његова италијанска мајка радила је као чистачица.
Молина је одрастао у радничком кварту у Нотинг Хилу у којем су живјеле многе друге имигрантске породице. Тамо је похађао средњу модерну римокатоличку школу „Кардинал Менинг“. Одлучио је да постане глумац након што је са девет година одгледао филм „Спартак“ и похађао је Гилдхолску школу за музику и драму, а такође је похађао аудицију и постао члан Националног омладинског позоришта. Молина је у мају 2024. године признао да је његов отац био разочаран у њега што се бавио глумом.
Са 21 годином, англиковао је своје име у Алфред, на наговор свог првог агента.
Каријера 1978–1989: Рани радови Молина се појавио са Ленардом Роситером у ситкому „Губитници“ (1978). Дебитовао је на филму споредном улогом поред Харисона Форда у Спилберговом авантуристичком филму „Отимачи изгубљеног ковчега“ (1981) као Индијана Џоунсов издајнички и злосрећни водич, Сатипо, током његове култне уводне сцене. Молина је у интервјуу 2013. године изјавио да своју позоришну и филмску каријеру дугује серијалу о Индијани Џоунс. „Веома сам поносан на то, морам признати да тада нисам помислио: 'О, ово ће ући у историју филма'. Никада раније нисам био пред камером“, рекао је Молина о свом кратком, али незаборавном појављивању у „Отимачима изгубљеног ковчега“. Сјетио се да је посао добио као „дар од Бога“ и рекао: „Јавно сам се захвалио Стивену много, много пута. Тај посао ме је спасао, на више начина.“ О својој сада већ чувеној реченици у филму, Молина је изјавио: „Никада нисам имао проблем са људима који су ми прилазили због тога. Викали би ми ту реченицу: 'Баци ми идола, бацићу ти бич!' Драго ми је што се људи још увек сјећају тога.“
Међутим, његов велики пробој дошао је са филмом „Писмо Брежњеву“ (1985), након чега је усљедила главна улога у филму „Наћули уши“ (1987), играјући Џоа Ортоновог љубавника (и каснијег убицу) Кенета Халивела. Првобитно је требало да игра Арнолда Римера у ТВ ситкому „Црвени патуљак“, али га је замијенио Крис Бари.
1990–1999: Бродвејски деби и признање Почетком 1990-их, Молина је био свеприсутан на британској телевизији, а његова најистакнутија улога била је главна улога у прве двије сезоне серије „El C.I.D.“. Појавио се у критички хваљеним филмовима као што су костимирана драма Мајка Њуела „Enchanted April“ (1992), вестерн комедија Ричарда Донера „Маверик“ (1994) и вестерн Џима Џармуша „Мртав човјек“ (1995). Накнадне филмске улоге укључују драму „Не без моје ћерке“ (1991), научнофантастични хорор филм „Врсте“ (1995), широку комедију „Dudley Do-Right“ (1999). Са средњозападним америчким акцентом, Молина је глумио поред Бети Вајт у америчкој телевизијској серији „Ladies Man“, која се приказивала од 1999. до 2001. године. Године 1993. појавио се у мини-серији BBC-ја „A Year in Provence“, играјући досадног Тонија, заједно са Џоном Тоом и Линдзи Данкан. Године 1995, Молина је глумио са Марисом Томеј у филму „Породица Перез“, играјући кубанске избјеглице које се претварају да су ожењене како би лакше могле да остану у Америци. Марџори Баумгартен је похвалила Молину јер је постигао „праву мјешавину њежне части и збуњене запрепашћености“ да би дочарао свој лик, иако је Питер Рајнер из Los Angeles Times назвао Молину „толико интензивно натопљеним да је попут великог намрштеног тамног облака“. Молина је два пута радио са Полом Томасом Андерсоном, прво у филму „Ноћи бугија“ (1997), а затим у филму „Магнолија“ (1999).
2000–2009: Остварени глумац Године 2000, Молина се појавио у филму Ласеа Халстрема „Чоколада“, који је добио критичко признање и номинацију за Оскара за најбољи филм. Широко признање стекао је за улогу Дијега Ривере поред Салме Хајек у биографском филму „Фрида“ (2002), за коју је добио номинације за награде БАФТА и АУФГ. Глумио је самог себе поред Стива Кугана у Џармушевом филму „Кафа и цигарете“ (2003) и стекао додатно комерцијално признање када је тумачио Јохана Тецела у филму „Лутер“ (2003) и Ота Октавија / Доктора Хоботницу у филму „Спајдермен 2“ (2004), који је постао један од најуспјешнијих филмова те године. За овај други, Молина је номинован за награду „Сателит“ за најбољег споредног глумца. Поновио је своју улогу у адаптацији видео-игре. Године 2006, Молина је тумачио Кремена у филмској верзији Шекспировог дјела „Како вам драго“ Кенета Бране и појавио се у филмској адаптацији „Да Винчијевог кода“ Рона Хауарда. Молина је позајмио глас зликовцу Аресу у анимираном филму Чудесна жена из 2009. године.
Молинино сценско дјело обухватало је двије велике продукције Краљевског националног позоришта, „Ноћ игуане“ Тенесија Вилијамса (као Шенон) и „Убрзај плуг“ Дејвида Мамета (као Фокс). У свом бродвејском дебију, Молина је наступио у представи „Умјетност“ Јасмине Резе, која је добила награду Тони, за коју је добио номинацију за Тонија 1998. године. Године 2004, Молина се вратио на сцену, глумећи Тевјеа у бродвејској продукцији „Виолиниста на крову“. За своју изведбу је поново добио номинацију за награду Тони, овог пута за најбољег глумца у мјузиклу. Добио је своју трећу номинацију за награду Тони за представу „Црвено“ 2010. године, за најбољу глуму главног глумца у представи.
Године 2007, Молина је наративао оригиналну аудио књигу од 17 дијелова за Audible.com под називом „Шопенов рукопис“. Овај серијализовани роман написао је тим од 15 најпродаванијих писаца трилера, укључујући Џефрија Дивера, Лија Чајлда, Џозефа Фајндера и Лису Скотолајн. Роман је 2008. године освојио награду за аудио књигу године од стране Удружења издавача аудио садржаја.
2010–2019. Проширење каријере Дана 1. априла 2010. године, Молина је премијерно наступио у бродвејском позоришту Џон Голден у улози умјетника Марка Ротка у драми Џона Логана „Црвено“ уз Едија Редмејна, са ограниченим ангажманом до 27. јуна. Играо је улогу са великим успјехом код критике у Донмар Верхаусу у Лондону у децембру 2009. године и поново је одиграо ту улогу у позоришту Виндамс у Вест Енду 2018. године.
2020–данас Године 2020, Молина се појавио у драми Дејвида Ојелова „Човјек од воде“ и црнохуморном трилеру Емралде Финел „Жена која обећава“. Дана 8. децембра 2020. године објављено је да ће се вратити као Доктор Октопод у филму „Спајдермен: Пут без повратка“ (2021) у Марвеловом филмском универзуму (MCU), чија је премијера заказана за 17. децембар 2021. године. Молина је касније потврдио да ће заправо репризирати своју улогу Доктора Октопод из Спајдермена 2 у филму „Пут без повратка“, репродукујући очигледну смрт свог лика на крају претходног филма. Дигитално је враћен у своје биће из 2004. године. Дана 2. септембра 2021. године објављено је да ће Алфред Молина глумити у полицијској драмској серији „Три пајнс“ коју је издавала Amazon Prime, студио Left Bank Pictures, продуцент емисије „Круна“. Молина игра главног инспектора Арманда Гамаша из Покрајинске полиције Квебека, главног лика из серије књига Луиз Пени (укључујући и „Мртва природа“, први дио неименоване серије), а такође је и извршни продуцент серије. Трејлер је објављен у октобру 2022. године, а серија је премијерно приказана у децембру 2022. године. Отказана је након једне сезоне.
Године 2024, Молина се вратио на Бродвеј играјући професора Серебрјакова у оживљеној представи „Ујка Вања“ Антона Чехова (2024). Продукцију је режирала Лила Нојгебауер, а адаптирала Хајди Шрек. Молина је глумио поред Стива Карела, Вилијама Џексона Харпера, Алисон Пил, Анике Нони Роуз и Џејн Хаудишел. Такође је играо наратора у филмској верзији „Харолда и љубичасте бојице“.
Приватни живот Молина живи у Лос Анђелесу, Калифорнија. Има двојно држављанство, британско и америчко, од 2004. године. Године 2017. преселио се у Ла Канјада Флинтриџ. Поред енглеског, течно говори француски, италијански и шпански.
Молина има ћерку, Рејчел, из претходне везе. Године 1986. Молина се оженио глумицом Џил Гаскојн у Тауер Хамлетсу, Лондон. Остали су у браку до њене смрти 28. априла 2020. године у Лос Анђелесу од Алцхајмерове болести. У новембру 2019. редитељка Џенифер Ли потврдила је да је у вези са Молином, њих двоје су заједно радили у филму Залеђено краљевство 2 (2019), а касније су се вјенчали у августу 2021. године.
Молина је заговорник људи са сидом. Донира средства за истраживање сиде, учествује у шетњи за борбу против сиде у Лос Анђелесу и појавио се као он сам у документарцу који је продуцирао Џозеф Киблер (који је ХИВ позитиван и параплегичар од рођења, око 1989. године) о Киблеровом животу под називом „Walk On“, први пут приказан 2013. године. Док је играо улогу Саједа Бозорга Махмудија у филму „Not Without My Daughter“, Молина је једном физички нападнут на путу до пробе од стране човјека који га је помијешао са правим Махмудијем.
Филмографија
| 1981. || Отимачи изгубљеног ковчега || -{Raiders of the Lost Ark}- || Сатипо |- | 1985. || || -{Letter to Brezhnev}- || Сергеј |- | 1987. || || -{Prick Up Your Ears}- || Кенет Халивел |- | 1991. || || -{Not Without My Daughter}- || Муди |- | 1992. || || -{Enchanted April}- || Мелерш Вилкинс |- | 1994. || Маверик || -{Maverick}- || Енџел |- | 1995. || Врсте || -{Species}- || Др Стивен Арден |- | 1995. || Мртав човек || -{Dead Man}- || Trading Post Missionary |- | 1997. || Ноћи бугија || -{Boogie Nights}- || -{Rahad Jackson}- |- | 1997. || Ана Карењина || -{Anna Karenina}- || Константин Дмитријевич Љевин |- | 1997. || || -{The Man Who Knew Too Little}- || Борис „Касапин“ Блаваски |- | 1998. || || -{The Impostors}- || Сер Џереми Бертом |- | 1999. || || -{Dudley Do-Right}- || -{Snidely K. 'Whip' Whiplash}- |- | 1999. || Магнолија || -{Magnolia}- || Соломон Соломон |- | 2000. || Чоколада || -{Chocolat}- || -{Comte De Reynaud}- |- | 2002. || Фрида || -{Frida}- || Дијего Ривера |- | 2003. || || -{My Life Without Me}- || Анин отац |- | 2003. || || -{Identity}- || Др Малик |- | 2003. || || -{Coffee and Cigaretes}- || Алфред |-