Сер Данијел Деј-Луис (; Лондон, 29. април 1957) је пензионисани енглеско-ирски глумац. Познат је по својој константној посвећености и истраживању приликом приступања улогама, као и по томе што често остаје у улози у току целог трајања снимања филма. Такође је познат и као један од најизбирљивијих глумаца у филмској индустрији — од 2002. појавио се у свега шест филмова, од којих су му четири донела номинацију за Оскара. Правио је дуге паузе између снимања филмова, које су знале да потрају и до пет година.
Деј-Луис је један од најхваљенијих глумаца своје генерације и добитник је бројних награда, међу којима су и три Оскара за најбољег глумац у главној улози — за улоге у филмовима Моје лево стопало, Биће крви и Линколн. Он је уједно и једини глумац који је икада освојио три Оскара у тој категорији. Такође је добитник четири Бафте, три Награде Удружења филмских глумаца и два Златна глобуса. Пензионисао се 2017. године након филма Фантомска нит.
Рођен и одрастао у Лондону, Деј-Луис се изврсно снашао на позорници у Националном позоришту за младе, пре него што је био примљен у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године. Упркос традиционалном тренингу у Бристол Олд Вику, он се сматра методским глумцем, познатим по сталној посвећености и истраживању својих улога. Приказујући „меркуријални интензитет”, често би био потпуно у карактеру током читавог распореда снимања својих филмова, чак до тачке да то негативно утиче на његово здравље. Ради заштите свог приватног живота, ретко је давао интервјуе и имао је врло мали број јавних наступа.
Након пензионисања и седам година паузе, Деј Луис је глумио у филму Аномине сина Ронана Деј Луиса.
Младост и образовање
Данијел Мајкл Блејк Деј-Луис рођен је 29. априла 1957. у Кенсингтону, у Лондону, као друго дете песника Сесила Деј-Луиса (1904–1972) и његове друге супруге, глумице Џил Балкон (1925–2009). Његова старија сестра, Тамасин Деј-Луис (рођена 1953), је телевизијски кувар и критичар хране. Његов отац, који је рођен у ирском граду Балинтуберт, округ Лиш, био је протестантског англо-ирског порекла, живео је у Енглеској од своје друге године, а 1968. је именован за песника лауреата.Peter Stanford (2007). "C Day-Lewis: A Life". p. 5. A&C Black Деј-Луисова мајка је била Јеврејка; њени јеврејски преци Ашкенази били су имигранти у Енглеску крајем 19. века, из Летоније и Пољске. Деј-Луисов деда по мајци, сер Мајкл Балкон, постао је шеф Илинг студија, помажући у развоју нове британске филмске индустрије. БАФТА за изузетан допринос британској кинематографији додељује се сваке године у Балконову част.
Две године након Деј-Луисовог рођења, преселио се са породицом у Крумс хил у Гриничу преко Порт Кларенса, округ Дарам. Он и његова старија сестра нису много виђали своја старија два полубрата, који су били тинејџери када се Деј-Луисов отац развео од њихове мајке. Живећи у Гриничу (похађао је основне школе Инвикта и Шерингтон), Деј-Луис је морао да се носи са огрубелом децом из јужног Лондона. У овој школи су га малтретирали јер је био и Јеврејин и „отмен“. Савладао је локални акценат и манире, и то сматра својим првим убедљивим извођењем. Касније у животу, познато је да је о себи говорио као о неуредном лику у својим млађим годинама, често у невољи због крађе у радњи и других ситних злочина.Jenkins, Garry. Daniel Day-Lewis: The Fires Within . St. Martin's Press, 1994, ASIN B000R9II4O
Године 1968, Деј-Луисови родитељи, сматрајући да је његово понашање превише дивље, послали су га као интернисту у независну школу Севеноакс у Кенту. У школи се упознао са своја три најпроминентнија интересовања: обрада дрвета, глума и риболов. Међутим, његово презир према школи је растао, и након две године у Севеноаксу, пребачен је у другу независну школу, Бедалес у Петерсфилду, у Хемпширу. Његова сестра је већ била студент тамо, и имала је опуштенији и креативнији етос. На филму је дебитовао са 14 година у Недељној крвавој недељи, у којој је играо вандала у некредитованој улози. Он је то искуство описао као „рај“ јер му је плаћено 2 фунте да вандализује скупе аутомобиле паркиране испред његове локалне цркве.
Током неколико недеља 1972. године, породица Деј-Луис живела је у Лемонсу, севернолондонском дому Кингслија Амиса и Елизабет Џејн Хауард. Деј-Луисов отац је имао рак панкреаса, и Хауард је позвала породицу у Лемонс као место где би могли да се одморе и опораве. Ту му је отац умро у мају те године. У време када је напустио Бедалес 1975. године, Деј-Луисов непослушан став је сплахнуо, и морао је да направи избор каријере. Иако је бриљирао на сцени Националног омладинског позоришта у Лондону, пријавио се за петогодишње шегртовање за столара. Био је одбијен због недостатка искуства. Примљен је у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године заједно са Мирандом Ричардсон, да би на крају наступио у самом Бристол Олд Вику. У једном тренутку је играо заменика Пита Постлетвејта, са којим ће касније глумити у филму У име оца (1994).
Џон Харток, Деј Луисов учитељ глуме у Бристол Олд Вику, се присећа:
Техника и репутација Деј Луис је методски глумац (врста глума у којој се глумац додатно удубљује и саживи са ликом). Познат је по сталној посвећености и истраживању улога које тумачи. Показивао је „променљив интензитет“: често је потпуно остајао у лику током снимања, чак до те мере да је то негативно утицало на његово здравље. Он је један од најпробирљивијих глумаца у филмској индустрији, глумио је само у седам филмова од 1998. године, са чак осам година између улога. Ретко говори о свом приватном животу, ретко даје интервјуе и врло ретко се појављује у јавности.
Након што је по трећи пут Деј Луис освојио Оскара (2013), водила се велика дебата о томе да ли је Деј Луис на листи међу највећим глумцима у историји филма и која је његова позиција на таквој листи. Џо Квинан је у тексту за Гардијан приметио: „Расправљати о томе да ли је Данијел Деј Луис већи глумац од Лоренса Оливијеа, или Ричарда Бартона, или Марлона Бранда, је као расправљати о томе да ли је Меси талентованији од Пелеа, да ли Наполеон Бонапарта надмашује Александра Великог као војни геније.“ Када су га питали како је бити „највећи глумац на свету“, одговорио је: „Глупо је, зар не? То се мења све време.“
Деј Луис је веома поштован међу својим колегама и, у јуну 2017. године, Мајкл Симкинс из Гардијана је написао: „У овој блиставој клоаци коју називамо глумачком професијом, постоји ривалстава међу глумцима, који, пуком срећом или случајношћу, изгледа имају каријеру какву смо и ми сами могли имати само да су карте пале другачије. Деј Луис је, по општем мишљењу, чак и међу најрђавије расположеним – класа за себе. Нећемо поново гледати појединце као што је он – барем не накратко. Глумци његовог променљивог интензитета се јављају једном у генерацији.“
Лични живот
Односи мини|Деј Луис са супругом Ребеком Милер на додели Оскара 2008. године Деј Луис је описао свој живот као „доживотно студирање избегавања“. Имао је везу са француском глумицом Изабел Ађани која је трајала шест година, а на крају је окончана раскидом и помирењем. Њихов син је рођен 1995. године у Њујорку, неколико месеци након што је веза окончана.
Док је 1996. радио на филмској верзији позоришне представе Крусибл, посетио је дом драмског писца Артура Милера, где је упознао његову ћерку, Ребеку Милер. Венчали су се касније те године, 13. новембра 1996. Пар има два сина. У једном делу године живе на Менхетну, у САД а други део године проводе у Анамоу, у Ирској.
Држављанство и витештво Деј Луис има двојно британско и ирско држављанство од 1993. године. Свој дом у Анамоу одржава од 1997. године. Изјавио је: „Имам двојно држављанство, али Енглеску сматрам својом земљом. Лондон ми много недостаје, али нисам могао да живим тамо јер је дошло време када сам морао да живим повучен, а штампа ме је приморала да будем јавна личност. Нисам могао да се носим са тим.“ Он је навијач фудбалског клуба Милвол из југоисточног Лондона.
Када му је 2008. Оскара за најбољег глумца уручила колегиница Хелен Мирен, која је учествовала у програму доделе Оскара јер је претходне године освојила Оскара за најбољу глумицу за улогу краљице Елизабете II у филму Краљица, Деј Луис је клекао пред њу, а она га је потапшала по сваком рамену статуетом Оскара, на шта је он нашалио: „То је најближе томе да ћу бити проглашен за витеза.“ Деј Луис је проглашен витезом 2014. за заслуге у драмском ствараштву. Четрнаестог новембра 2014. године, принц Вилијам, војвода од Кембриџа, прогласио га је витезом на церемонији уручења титуле у Бакингамској палати.
Академске почасти и активности Деј Луис је 2010. добио почасни докторат Универзитета у Бристолу, делом због похађања позоришне школе Бристол Олд Вик у младости. Он је такође амбасадор Академије Лир, нове драмске школе на Тринити колеџу у Даблину, основане 2011. године.
Током 2012. донирао је Универзитету у Оксфорду документа која су припадала његовом оцу, песнику Сесилу Деј Луису, укључујући ране нацрте песникових дела и писма глумца Џона Гилгуда и књижевника као што су В. Х. Оден, Роберт Грејвс и Филип Ларкин.
Филантропија Деј Луис је 2005. посетио Појас Газе са добротворном организацијом Лекари без граница и критиковао окупацију као „државу апартхејда“. Написао је чланак под називом Gaza, Authors in the Frontline: Daniel Day-Lewis (објављен у The Sunday Times, април 2005) у којем описује услове у Гази, укључујући референце на рушења, контролне пунктове и психолошки утицај, коментаришући: „У Појасу Газе израелска војска реагује на бацање камења мецима“.
Он је 2015. постао почасни председник Архива поезије. Регистрована као добротворна организација у Великој Британији, Архив поезије је бесплатна веб страница која садржи растућу колекцију снимака песника енглеског говорног подручја који читају своја дела. Покровитељ је Удружења Вилфред Овен од 2017. Сарадња Деј Луисових са Вилфредом Овеном почела је са његовим оцем, Сесилом Деј Луисом, који је уређивао Овенову поезију 1960-их и наставила се са његовом мајком, Џил Балкон, која је била потпредседница Удружења Вилфред Овен све до своје смрти 2009. године.
Вера Изјавио је да „није имао право верско образовање“ и да „претпоставља“ да је „тврдокорни агностик“.
Филмографија ФилмовиГодина Српски називИзворни називУлогаНапомене 1971. Крвава недеља -{Sunday Bloody Sunday}- дечак вандал 1981. Хвала ти, П. Г. Вудхаусе -{Thank You, P. G. Wodehouse}- ПсмитТВ филм 1981. Артемис 81 -{Artemis 81}- студент у библиотециТВ филм 1982. Колико миља до Вавилона? -{How Many Miles to Babylon?}- АлекТВ филм 1982. Ганди -{Gandhi}- Колин 1984. Побуна на броду Баунти -{The Bounty}- Џон Фрајер 1985. Моја предивна перионица -{My Beautiful Laundrette}- Џони Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег споредног глумца 1985. Соба са погледом -{A Room with a View}- Сесил Вајс Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег споредног глумца 1985. Мој брат Џонатан -{My Brother Jonathan}- ||Џонатан Дејкерс||ТВ филм |- | 1986. || Нано || -{Nanou}- || Макс || |-