Леонардо Вилхелм Дикаприо (; Лос Анђелес, 11. новембар 1974) амерички је глумац и филмски продуцент.
Шест пута је номинован за награду Оскар за најбољег глумца у главној улози у филмовима Авијатичар (2004), Крвави дијамант (2006), Вук са Вол стрита (2013), Повратник (2015), Било једном у Холивуду (2019) и Једна битка за другом (2025) те за најбољег глумца у споредној улози у филму Шта изједа Гилберта Грејпа (1994). Такође, седам пута је био номинован за награду BAFTA, а тринаест пута за награду Златни глобус.
За улогу Хјуа Гласа у филму Повратник добио је награду Оскара, БАФТУ и Златни глобус за најбољег глумца у главној улози. Такође, још два пута је добио Златни глобус — за најбољег главног глумца у драми за улогу Хауарда Хјуза у филму Авијатичар, и за најбољег главног глумца у комедији или мјузиклу за улогу Џордана Белфорта у филму Вук са Вол стрита. Био је номинован и за награде Сателит, Награду Удружења филмских глумаца и Сатурн.
Глумачку каријеру је започео 1990-их наступајући у ТВ рекламама и сапуницама као што су Санта Барбара, Родитељство, те у ситкому Од муке до науке. Прву запаженију филмску улогу остварио је у филму Дечаков живот из 1993, где му је партнер био Роберт де Ниро. У драми Шта изједа Гилберта Грејпа из 1993. године имао је споредну улогу, а у биографском филму Кошаркашки дневници из 1995. глумио је зависника Џима Керола. Постаје популаран 1996. захваљујући улози у модерној адаптацији Шекспировог дела Ромео и Јулија у режији База Лурмана. Међународну славу стиче главном улогом у љубавном филму Титаник из 1997. режисера Џејмса Камерона, који је у то време био филм са највећом зарадом у историји кинематографије.
Почетком 21. века критика је хвалила његове изведбе у филмовима Ухвати ме ако можеш (2002), Банде Њујорка (2002), Авијатичар (2004), Крвави дијамант (2006), Двострука игра (2006), Револуционарни пут (2008), Затворено острво (2010), Почетак (2010), Ђангова освета (2012), Вук са Вол стрита (2013), Повратник (2015), Било једном у Холивуду (2019), Убиства под цветним месецом (2023) и Једна битка за другом (2025).
Власник је продуцентске компаније Appian Way Productions. Често сарађује са режисером Мартином Скорсезеом и до сада је наступио у пет његових филмова. Као посвећеног филантропа и борца за очување животне средине похвалиле су га организације за заштиту животне средине.
Детињство и породица
Леонардо Дикаприо је син јединац, рођен у Лос Анђелесу у Калифорнији. Његова мајка, Ирмелин Инденбиркен, бивша секретарица, рођена је у Немачкој, где је живела до 1950-их година прошлог века, када се са породицом из града Ер-Еркеншвик преселила у Сједињене Америчке Државе . Његов отац, Џорџ Дикаприо, цртач, продуцент и дистрибутер стрипова., пореклом је полу-Италијан (из Напуља, са очеве стране) и полу-Немац (из Баварије, са мајчине стране). Дикаприов деда по мајци, Вилхелм Инденбиркен био је Немац, а баба Хелен Инденбиркен (1915—2008) такође је била немачка држављанка, мада је рођена у Русији као Јелена Смирнова. Леонардо Дикаприо, осим матерњег енглеског, течно говори и немачки језик.
Дикаприови родитељи упознали су се док су похађали факултет, а након дипломирања преселили су се у Лос Анђелес, где се Леонардо родио. Његова мајка осетила је покрет у стомаку док је у једном италијанском музеју посматрала слику Леонарда да Винчија, па је сину дала име по овом чувеном сликару. Глумчеви родитељи су се развели годину дана након његовог рођења. Леонардо је претежно живео са мајком на неколико локација у Лос Анђелесу, међу којима су Ехо Парк, Хилхерст Авенија и округ Лос Фелиз. Његова мајка је радила и по више послова истовремено како би издржавала породицу. Дикаприо је оца виђао повремено, а део детињства је провео у Немачкој са мајком и њеним родитељима. Завршио је „Сидс” основну школу (), средњу школу „Џон Маршал” (), а затим и четворогодишњи факултет „Los Angeles Center for Enriched Studies”.
Каријера
Прве улоге Дикаприо је глумачку каријеру започео улогама у рекламама и образовним филмовима, као и у сапуници Санта Барбара и ситкому Од муке до науке почетком деведесетих. Са пет година избачен је са снимања дечје серије -{Romper Room}- јер је био превише несташан,. Након што је годинама био одбијан од стране многих агената, коначно бива примљен од стране агента када му је било 12 или 13 година. Каријеру започиње појављивањем у неколико образовних и рекламних филмова, следећи пример свог старијег брата од маћехе, Адама Ферара, и у телевизијским рекламама. Са 14 година наступио је у реклами за Мечбокс аутомобиле.
Прву улогу на телевизији добија 1989. у серији Нови Леси, а 1990. глуми Герија Бакмена у серији Родитељство, телевизијској адаптацији истоименог филма. Током појављивања у серији Родитељство, Дикаприо је играо мање улоге у серијама Санта Барбара и Розен. Након тога је у Еј-Би-Си-јевом ситкому Од муке до науке (1991—1992) тумачио улогу Лука Брауера, дечака бескућника кога је прихватила породица Сивер. За улоге у серијама Родитељство, Санта Барбара и Од муке до науке био је номинован за награду Млади уметник ().
1991—1995: Почетак филмске каријере
Први филм у коме је наступио био је научнофантастични хорор Чупавци 3 из 1991, у коме је играо пасторка злог земљопоседника. Ту улогу је описао као „просечну улогу, без дубине, био сам обичан клинац са плавом косом”. Филм је одмах почео да се дистрибуира у видео формату, без премијере у биоскопима. Прву запаженију филмску улогу остварио је у биографској драми Дечаков живот, где глуми заједно са Елен Баркин и Робертом де Ниром који га је на кастингу међу 400 других кандидата лично изабрао за ту улогу. Критичари су похвалили његов наступ у поменутом филму.
Године 1993. у трагикомичној драми Шта изједа Гилберта Грејпа, Дикаприо тумачи улогу ментално онеспособљеног дечака Арнија, једног од чланова дисфункционалне породице младића Гилберта Грејпа, кога глуми Џони Деп. Иако режисер Ласе Халстром у почетку није желео да му повери ову улогу јер је сматрао да је „превише згодан”, није успео да нађе неког другог ко би и по начину глуме, и по физичком изгледу, у потпуности одговарао лику, и на крају се одлучио за Дикаприја кога је сматрао „најпажљивијим глумцем” међу свим кандидатима. Како би се припремио за улогу Арнија Грејпа, Дикаприо је неко време провео са ментално онеспособљеним тинејџерима. Филм је наишао на позитивне реакције публике и критичара, који су били импресионирани његовом глумом. Џенет Мазлин из Њујорк Тајмса похвалила је Дикаприову изведбу и написала да је „његов портрет Арнија толико потресан и живописан да га је на почетку застрашујуће посматрати... његова глума је изузетно оштра и драматична од почетка до краја филма”. Дикаприју је овај филм донео неколико награда, као и номинације за Оскара и Златни глобус у категорији Најбољи глумац у споредној улози.
Године 1995. заједно са светски познатим звездама попут Џина Хекмена, Расела Кроуа и Шерон Стоун глуми у вестерну Брзи и мртви, у коме тумачи улогу Хекмановог сина Кида. Филмски студио Сони Пикчерс двоумио се око тога да ли да унајми Дикаприја због висине његовог хонорара и ограниченог буџета филма, али је на крају Шерон Стоун одлучила да сама плати његов хонорар и Дикаприо је добио улогу. Филм је лоше прошао на биоскопским благајнама и једва је достигао зараду од 18,5 милиона долара у САД, а мишљења критичара су била подељена. Исте године наступа у филму Тотално помрачење, чија радња приказује хомосексуалну везу између Артура Рембоа, кога глуми Дикаприо, и Пола Верлена, кога игра Дејвид Тјулис. Дикаприо је заменио глумца Ривера Финикса који је умро у току пред-продукције филма. Филм је остварио скроман успех на биоскопским благајнама зарадивши 0,34 милиона долара. Последњи филм у коме је наступио те године, била је биографска драма Кошаркашки дневници о младом кошаркашу Џиму Керолу чији се снови о професионалној каријери руше када постане хероински зависник. Ова улога донела му је први милионски хонорар.
У то време Дикаприо је такође снимио краткометражни црно-бели филм Донова шљива са пријатељима Тобијем Мегвајером и Кевином Конолијем. Иако је првобитно планирано да се дистрибуира као видео, режисер Р. Д. Роб је касније желео да филм буде дугометражни са биоскопском премијером. Томе су се успротивили Мегвајер и Дикаприо који су судском пресудом обезбедили да се филм не приказује у биоскопима, јер су сматрали да режисер покушава да искористи њихову новостечену популарност како би остварио већу зараду, мада они никада нису пристали да сниме дугометражни филм. Филм је премијерно приказан 2001. године на Берлинском филмском фестивалу и био је добро прихваћен од стране критике. Новинар Мајк Д' Анђело је у својој колумни написао да је то „најбољи филм који је гледао на Филмском фестивалу у Берлину”.
1996—2001: Светски успех и слава
Године 1996. заједно са Клер Дејнс тумачи насловну улогу у филму Ромео и Јулија режисера База Лурмана, модерној адаптацији чувене Шекспирове драме. У филму је задржан оригиналан дијалог, мада су измењена имена неких ликова и детаљи везани за ток радње. Са зарадом која је износила 147 милиона долараRomeo + Juliet — Box Office Mojo, ово је био његов први пројекат који је остварио велики комерцијални успех и обезбедио му статус будуће звезде, чему у прилог говори и неколико номинација за МТВ филмску награду.
Касније, исте године, глуми у породичној драми Марвинова соба режисера Џерија Закса, где поново сарађује са глумцем Робертом де Ниром. Скот Макферсон, аутор представе из 1991. по којој је филм снимљен, такође је био задужен за писање сценарија. Радња прати две рођене сестре, које је након 17 година отуђености ујединила породична трагедија. Дикаприо глуми Хенка, проблематичног тинејџера који се налази у менталној институцији након што је изазвао пожар у кући своје мајке (Мерил Стрип).
мини|лево|150п|<center>Дикаприо на пресконференцији за филм Плажа (фебруар 2000)
Године 1997, Дикаприо заједно са Кејт Винслет игра главну улогу у љубавној драми Титаник режисера Џејмса Камерона. Тумачи лик двадесетогодишњег Џека Досона, сиромашног младића из Висконсина, који на коцки добија две карте за путовање трећом класом бродом Титаником. Иако је првобитно одбио понуду да наступи у филму, Камероново поверење у његове глумачке способности на крају га је охрабрило да прихвати улогу. Супротно очекивањима, Титаник је на биоскопским благајнама зарадио више од две милијарде долара, и стекао титулу најпрофитабилнијег филма свих времена (рекорд је држао све до 2010. када га је по заради прешао футуристички филм Аватар који је, такође, режирао Камерон). Дикаприо је захваљујући овој улози постао интернационална звезда и стекао је велики број обожаватеља, претежно тинејџерки. Помама за њим, која је настала захваљујући филму Титаник у медијима је била позната под називом „Лео-манија”. Више од 200 његових обожаватеља писали су писма протеста Америчкој филмској академији када 1998. није био номинован за награду Оскар. Дикаприо је био номинован за бројне друге престижне награде, укључујући Златни глобус. Поводом свог успеха у филму Титаник дао је изјаву часопису Тајм 2000. године: „Током тог периода, нисам био свестан феномена Титаника и тога да сам постао познат широм света. Знам да никада нећу поново достићи такву популарност, али то и не очекујем. То није нешто што ћу покушавати да постигнем”.